SABLJA DIMISKIJA Neprolazni Žak Popović

Piše Raško V. Jovanović

Premijera na sceni „Vuk Karadžić“ u Beogradu „Sablja dimiskija“ ili – po volji autora – „gorča farsa u jednom parčetu“ potvrdila je svevremenost  farsičnih projekcija našeg velikog komediografa

Kao i većina komediografa, kao i njegovi prethodnici u našoj književnosti Sterija i Nušić, Aleksandar Popović interesuje se za odnose starog i novog ne bi li u protivrečnostima između ta dva fenomena, tragao i pronalazio izvore komičnog. Vremenski okvir njegovog komediografskog opusa prilično je širok i obuhvata vreme prošlo, počevši od razdoblja po završetku Prvoga svetskoga rata, preko perioda nakon Drugoga svetskoga rata pa sve do poslednjih decenija prošloga veka. Kao dramski stvaralac, dakle, Popović se interesuje i stvaralački vezuje ne samo za jedan vremenski period što čini da njegova komediografska slika dobija u širini.

BUNT KAO UZALUDNO IŽIVLJAVANJE
„Sablja dimiskija“, gorča farsa u jednom parčetu, kako je označava pisac, iako to u delu neposredno nije određeno, prikazuje naše naravi i slike iz prošlosti, tačnije rečeno – zbivanje u drami dešava se posle Prvoga svetskoga rata, negde u nekoj od naših palanki. Pisac je dao lakonsku oznaku: „Događa se u Srbiji, posle jednog od mnogih ratova.“ I sve se zbiva u kafanskom ambijentu: besperspektivnost i letargija prelamaju se kroz ponašanja svršenog pravnika Prijatelj-Rade i „gazde kô gazde“ Tika-Rođe, inače „stalnih gostiju“ skromnog ugostiteljskog lokala čiji je vlasnik Inkiostro, treće lice ovog komada. Sve ovde teče u jednom zatvorenom krugu, između bilijarskog i kartaškog stola, uz neizbežan alkohol, koji donosi samo prividan izlaz. Svi su u tom ambijentu jednaki: i gazda, i propali pravnik, i kafedžija. Svi se oni, uz čašicu bune protiv društvenih nepravdi i falsifikata, prevara i pljački, ali je njihov bunt jalovo vrzino kolo. Kao u nekoj tamnoj i dugoj noći – taj bunt ne može nikoga da pokrene, izuzev same aktere, kojima kao da postaje forma uzaludnog iživljavanja. Gorčina protesta i nezadovoljstva izbija iz većine replika sve trojice aktera ove farse. Izgleda neverovatno, ali je tačno: praktično uzev, imamo samo tri ličnosti i nijednu scensku promenu, a kao da čitava čaršija nekog provincijskog mesta defiluje pred nama, sa svim onim što karakteriše njen mentalitet: sa ogovaranjem i hvalisanjem bez osnova, zavidljivim komentarima, prepričavanjem i uveličavanjem događaja, izmišljanjem i svakojakim dovijanjem. Samo naizgled nepovezanim replikama Popoviću polazi za rukom da likove ove farse reljefno profiliše i stvori verno pogođene tipove u okviru kompaktne dramaturgije lišene svake razuđenosti, tako da je uspešno sveo farsu na jedan čin i jedno mesto. To jedinstvo doprinelo je kondenzovanosti farse, a samim tim i sugestivnosti likova. Što je najvažnije, Popović je uspeo da izbegne monotoniju, stvarajući autentičnu i duhovitu konverzaciju, ali i koristeći druge zvučne efekte, koji obično dopiru iz „bilijar-sale“ i ostalih prostorija (kuhinje, na primer) Inkiostrovog lokala, koji ima karakterističan naziv (koliko li je samo puta upotrebljena „Sablja dimiskija“ kao naziv za kafane u Srbiji!). Po spretnom korišćenju zvučnih efekata i muzike (obično su to pesme što dopiru iz „bilijar-sale“) Popović se odaje i kao spretan radio-dramski stvaralac.

Zbivanjima u drami, pisac je dao lakonsku oznaku: „Događa se u Srbiji, posle jednog od mnogih ratova“

Međutim, ono što nam se čini da je bilo presudno za uspeh Popovićevog postupka u farsičnom prikazu čitave jedne sredine, svakako je izbor mesta radnje. Pisac je bio svestan uloge kafane u tzv. javnom životu nekadašnjih palanki: u kafanama je sve počinjalo, u njima se sve i završavalo – glavni dogovori, žučne raspre, presudne partije karata na kojima su propadala imanja. U kafanama se tražio i pronalazio lek za životne promašaje, za poslovne neuspehe ili ljubavna razočaranja. Tako je i u Popovićevoj „Sablji dimiskiji“: čitava jedna epoha najednom oživi u dijalogu između Inkiostra i Prijatelj-Rade, ili u razgovoru sve trojice aktera. U dobro poznatom i odurnom ambijentu, uz sans i poliće rakije ili vino, predstavljaju se tipovi ove farse: vlasnik lokala Inkiostro, koji je verovatno došao odnekud sa juga Srbije ili iz Makedonije, ugostitelj koji „ne ume da gubi“ i koji, samo prividno ograničen, zna u dušu i oseća svoje mušterije; Tika Rođa, „gazda kô gazda“ koji, ne birajući sredstva, pošto-poto želi poslovni uspeh, ali i te kako drži do ugleda svojih kćeri i sopstvenog, te, najzad, Prijatelj Rada, svršeni pravnik, „francuski đak“, koji se nikako nije umeo snaći u životu… I odjednom, kada crnohumorna završna scena u kojoj svi marširaju iza Prijatelj-Rade, koji nosi srpski barjak i smrdljivu sablju dimiskiju, jer taj amblem kafane što visi na zidu služi i za pročišćavanje nužnika kad se zapuši, uokviri ovu zaista gorku farsu, iznenađeni gledalac može da se osmehne, ali i da se zabrine. Jer, nevolja je u tome što sve što je video i čuo da se zbiva u Inkiostrovom lokalu, zaturenom u prošlosti Srbije posle nekog od mnogih ratova, može da se događa i danas, posle ratova tokom poslednje decenije 20. veka! Zato se i mora konstatovati da je Popovićeva farsa „Sablja dimiskija“ odista svevremena.

SUVIŠNA SCENSKA NADGRADNJA TEKSTA
Reditelj Goran Šušljik osetio je vrednosti teksta, ali se nije pomirio sa činjenicom da je sve u ovoj farsi zasnovano na verbalnoj komici, koja često počiva na igri reči ili mogućnosti dvostrukih tumačenja pojedinih reči i, uopšte, na specifičnoj, katkad arhaičnoj leksici i posebnim sintaksičkim konstrukcijama. Valjda zato pristupa scenskoj nadgradnji teksta u vidu stvaranja kakve-takve spektakularnosti, naglašenog scenskog pokreta, ponekad i plesne razigranosti, kao i pesama koje se pevaju neposredno na sceni. Učinilo nam se da je ta nadgradnja  deplasirana, jer su izgovorene reči u središtu Popovićevog izraza i sasvim dovoljne za stvaranje komičnih efekata. Pogotovo što je reditelj Šušljik okupio odličnu glumačku ekipu, sposobnu da nijansnovano kazuje sve replike, uz naglašavanja i različita, najtananija ironična senčenja. Zbog takvog rediteljskog postupka kao da se donekle izgubila opora gorčina ove Popovićeve farse. Ipak, i sam glumac, on je svojim kolegama koje je angažovao u predstavi davao dovoljno mogućnosti i prostora za efektna komična iskazivanja.

Svi su u ambijentu predstave jednaki: i gazda, i propali pravnik, i kafedžija. Svi se oni uz čašicu bune protiv društvenih nepravdi i falsifikata, prevara i pljački, ali je njihov bunt jalovo vrzino kolo

Nikola Đuričko bravurozno je tumačio Prijatelj-Radu: bilo je u njegovoj igri dovoljne začudnosti, ali i izraza čvrste  vere u ono što govori, što je posebno došlo do izraza kada toržestveno saopštava koga i šta je sve žrtvovao na oltaru otadžbine. Umeo je i da ostvari finu transformaciju glumačkoga izraza i obeleži preobražaj od pasivnog držanja do suprotstavljanja zbivanjima u čaršiji. Bilo je u njegovoj glumi i pažljivo doziranog izraza nezadovoljstva zbog životne neostvarenosti, kao i protesta koji će kulminirati u završnom prizoru. Nebojša Glogovac nijansovano je igrao Tika Rođu saobrazno čaršijskom ponašanju gazdaških uglednika. Umeo je da mimikom efektno izražava stavove neslaganja ili odobravanja prema onome što čuje, kao i da po potrebi stvara utisak nezainteresovanosti i prividne nedužnosti. Efektno je izveo poslovni telefonski razgovor, kojim je potvrdio misao da velika riba uvek jede malu ribu. Marinko Madžgalj kao Inkiostro ubedljivo je funkcionisao kao vlasnik ugostiteljskoga lokala: imao je potrebnu ljubaznost kafedžije i konobara i u isti mah  snalažljivost u eksplozivnim situacijama. Ono što je odlikovalo njegovu glumu bila je savršena mimika, koja je odavala čak i zainteresovanost dok sluša uvek ista  pričanja Prijatelj-Radina, da bi je  iznenadno promenio govoreći unapred šta će ovaj još reći… Boris Milivojević nastupio je kao Raspop – svirajući i povremeno pevušeći bio je neka vrsta nemog svedoka događanja u Inkiostrovom lokalu.
Premijernim izvođenjem „Sablje dimiskije“, jedne od najboljih farsi Aleksandra Popovića,  Ustanova kulture „Vuk Karadžić“ obogatila je svoj pozorišni program, koje će, sigurni smo, na predstavama ovog dela imati brojne zahvalne gledaoce.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *