DANIJEL CVJETIĆANIN Poodmakla faza destrukcije

Nema razloga da se po Srbiji širi beznađe, uprkos činjenici da predsednik republike, predsednik vlade i važni ministri ističu da „situacija nije sjajna, što je posledica svetske krize, ali je ta kriza teže pogodila zemlje u okruženju nego Srbiju“ (ovom zluradošću, naši lideri pokušavaju da prikriju defekte sopstvene politike). S druge strane, kritičari su skloni da iste te rezultate proglase „katastrofalnim“. Kao da između ocena „sjajno“ i „katastrofalno“ ne postoje i druge – umerenije?
Pa molim vas lepo, da li je katastrofa ako u Srbiji, zbog gubitka zaposlenja, preko tri stotine porodica dnevno ostane bez prihoda, ili ako se u školi nekoliko učenika svakog meseca skoro onesvesti (ili sasvim onesvesti), zato što roditelji ne mogu da im obezbede redovne obroke? Da li je tragedija ako zaposleni u mnogim preduzećima primaju plate sa zakašnjenjem od preko tri meseca? Ma sve je to (uzgredna) cena procesa tranzicije, baš kao što i „cena stabilnosti“ iznosi dve-tri stotine miliona evra, koje iznureni poreski obveznici moraju da strpaju u džepove bankara svake godine (repo operacije). Da li je neki problem što su penzijski, zdravstveni i obrazovni sistemi na ivici, ili već u poodmakloj fazi destrukcije? Nije! Primetićete da više od pet šestina od ukupnog broja ljudi na Zemaljskoj kugli živi u takvim, ili gorim uslovima, pa bi se moglo reći da se Srbija samo pridružuje većini.

ZAMISLITE…
Uostalom, svaki rezultat mora da se ocenjuje sa stanovišta cilja koji se želi postići. Ako je cilj da se Srbija približi većini nerazvijenog sveta i postane slična mnogim banana-zemljama, onda se rezultati naših tranzicionih (evroatlantskih) vlasti mogu oceniti odličnim.
Pokušajte i sami da se stavite u situaciju da vas ekonomski moćni poslodavci pošalju u neku stranu zemlju, koja je tek stala na put industrijalizacije, i da vam postave zadatak da je  zadržite u beznađu ekonomskog tavorenja, ne samo zato da bi na taj način eliminisali eventualnu konkurenciju, nego da bi, istovremeno, obezbedili tržište i „oslobodili“ resurse. Šta biste radili?
Da li biste se prvo pobrinuli da finansijski, tj. bankarski, sistem ne ostane u rukama domorodaca? Vlasništvo (i profiti) moraju biti u rukama vašeg gazde, a neka te banke rade po domaćoj regulativi (zato i jesu domaće banke). Nemojte, međutim, propustiti da tu regulativu sami oblikujete, tj. da napišete potrebne zakone i druge akte za te urođenike. Oni će to znati da prevedu. Ne zaboravite da će se još decenijama, možda i stotinama godina, u finansijskom sektoru ostvarivati najveći profiti. Naravno da i druge profitabilne kompanije moraju da pređu u ruke vašeg poslodavca (npr. telekomunikacije…) i nemojte se zaustaviti dok i taj posao ne završite.

ZAVRŠITI POSAO
Nema potrebe ni za kakvom organizacijom zavere, interesi vašeg poslodavca spontano će diktirati uputstva, kojih ćete se i sami lako setiti. Morate naći način da obezbedite visok stepen zaduživanja zemlje u koju ste poslati. Automatski će se povećati njena zavisnost i nemoć, a smanjiti konkurentnost. Odobravajte im visoke kredite (finansijske institucije su u vašim rukama), uz astronomske kamate. Za taj novac, neka uvoze robu od vašeg gazde (pazite da to bude najvećim delom potrošna roba – inače postoji opasnost da za nekoliko godina domoroci stanu na noge i postanu konkurenti). Možda ćete se zapitati kako oni mogu da vrate dobijene kredite? Ne brinite, vraća će ih do poslednjeg atoma svoje ekonomske snage (nema razloga da zbog toga zaustavite proces dezindustrijalizacije, koja je takođe vaš zadatak). To će dalje slabiti njihovu izvoznu moć, a onda ćete im, na osnovu naplate duga, uzeti po bagatelnim cenama sve resurse koji su im preostali (zemlja, voda, šume, infrastruktura, stambeni prostor, mineralna bogatstva itd).
Opšte osiromašenje zemlje, odliv profita i povećavanje ekonomskih razlika mogu da izazovu štrajkove i proteste, ali nema razloga da se uplašite. Možete ih čak i podsticati, pošto će, u tom slučaju, domoroci biti zaokupljeni sopstvenim sukobima, pa na vas (i vašeg poslodavca) niko neće obraćati pažnju. Ali nemojte zaboraviti da, za svaki slučaj, dobro opremite policiju. A istovremeno razoružajte vojsku. Domoroci ne smeju biti osposobljeni da se odupru agresiji „međunarodnih mirovnih snaga“. Mediji, ovo je naročito važno, moraju biti pod vašom kontrolom, ali nikako ne primenjujte cenzuru. Ona samo povećava zainteresovanost za ilegalne materijale, čije širenje ne možete sprečiti. Ali ako su mediji u vašem vlasništvu, urednici i novinari će i sami znati šta je podobno, a šta nije za objavljivanje. I čuvaće svoj posao. Neka se objavljuju i drugačija mišljenja, ali njihova količina mora biti veoma umerena.
Najbolje bi bilo da za završavanje ovih poslova angažujete sposobne, obrazovane, uporne i hrabre domoroce, pod uslovom da ih ne muče obziri prema interesima sopstvenog naroda. Ako u tome uspete – budite uvereni da će takva vlast ostvariti sjajne rezultate, a opoziciju pustite da kritikuje svoju „nesposobnu“ vlast.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.