DANIJEL CVJETIĆANIN Iznogudov postulat

Nacrtane su hiljade epizoda stripa o dobrom kalifu El–Pusahu i njegovom zlom (i dozlaboga simpatičnom) veziru Iznogudu, koji neprekidno mašta o tome kako da postane kalif umesto kalifa. Mora da ste primetili da političke stranke u Srbiji u potpunosti slede Iznogudovu filozofiju. Bilo da su u blistavo osvetljenom Domu Narodne skupštine, ili u mračnom budžaku nekog kafića (u vlasništvu narko-mafije), funkcioneri političkih stranaka maštaju, kuju planove i razmišljaju samo o tome kako da ostanu na vlasti, ili kako da postanu vlast, umesto vlasti.

KRITIČARI VLASTI
Umesto ekonomskog dirigovanja jedne grupe stranaka, oponenti  snuju o ekonomskom dirigovanju druge grupe stranaka. Umesto NIP-a i Dinkićevih subvencija svemu i svačemu, oni sanjaju o GIP-u i Petrovićevim (?) subvencijama svačemu i svemu. Zašto je sve i svašta gore od svačega i svega? Ne znam. Strah me je da se, možda i nesvesno, uspostavlja neka mračna veza između vladajuće većine i opozicije, u kojoj i jedni i drugi snuju jedino o svom delu tranzicionog plena. Opoziciji pripada manje (pa je zato borba nemilosrdna), ali ne bi bilo sasvim neumesno ako bi neko ovu vrstu saradnje nazvao zaverom protiv građana.
U težnji da što pre dođu na vlast i svojim ekonomskim programima usreće narod, nosioci opozicionih stavova gotovo da su izgubili meru u „kritici svega postojećeg“. Na taj način su (da li nehotice?) ohrabrili vladajuće garniture da ne prezaju od idiotskih i bezočnih mera, pošto će, i ovako i onako, biti izloženi oštroj kritici. Poslednja dekada (2001–2010), baš kao i dekada devedesetih, prepoznatljiva je po početnim rečenicama kritičara: „Samo ova vlast…“, „Samo kod nas…“ itd. Izgleda da su i današnji kritičari, baš kao i kritičari iz devedesetih, odlično upoznati sa svetskim iskustvima u vođenju ekonomske politike. Jedino su, i jedni i drugi, propustili da primete koliko je svetska bašta šarena. I kako se za svaku budalaštinu lako može u svetu naći primer koji je opravdava.
A paradoksima nema kraja. Oni koji strasno žele da obore vlast oštrinom i brojem svojih kritičkih primedbi, najviše doprinose da se ta vlast lako održava, pošto javnost postaje prezasićena kritikom i nezainteresovana za sve argumente („Ah, opet onaj opozicionar pljuje po vladi“). A vladajuća većina se uporno brani ćutanjem, uz prigušivanje, ne i potpuno zabranjivanje, opozicionih mišljenja u medijskom prostoru. Odgovora na kritiku nema, ali se medijski prostor bombarduje informacijama da je „stanje, istina, loše, ali smo prošli mnogo bolje nego drugi iz okruženja“. Oni koji prate informativne emisije iz okruženja, znaju da se tamo vlast pravda istim rečima.

KRITIČARI KRITIČARA
Srećom po kritičare vlasti, postoje naučnici koji žele da pohvale (ili opravdaju)  postignute rezultate vlade, pa se tek iz njihove argumentacije može videti koliko su, na ekonomskom planu, usrećiteljske mere vlasti destruktivne. „Kritičari kritičara“ vole da istaknu da vlast nije mogla, u proteklim dekadama, da postigne bolje rezultate, zato što je, i pored svojih nesumnjivih sposobnosti, bila sputana brojnim objektivnim ograničenjima. Ovde se ne misli samo na tehnološko i socijalno nasleđe, niti na ograničenja koja dolaze iz inostranog okruženja, nego pre svega na ogromno šarenilo političkih stranaka od kojih mora da se sastavi vlada. Te raznorodne stranke imaju ne samo raznolike programe, nego i suprotstavljene (lične) interese svojih funkcionera, koje je teško uskladiti. To je jedan od razloga zašto vlast ne može da ostvari svoje ciljeve.
Pored ovog razloga i birači, koji imaju svoje prioritete i sklonosti, zahtevaju od vlasti obećanja i rezultate koji su van domena mogućeg. I uvek se na kraju pokaže da se performansama privrede ne može upravljati, naročito ne na kratak rok. Tako ispada da nijedna stranka neće moći da ispuni obećanja koja traže birači da bi za nju glasali, a nijedna neće biti izabrana ako takva (bućoglava) obećanja ne daje.
Ipak su se „kritičari kritičara vlasti“ (apologete?) na kraju svojih analiza, ustvari pridružili grupi najoštrijih kritičara, koji su uvek ukazivali da je prekomerno uplitanje u privredni život i sputavanje slobodnog delovanja tržišta najveća (ali nažalost permanentna) mana naših vlada. Vlast je verovatno nemoćna da svojim intervencijama stanje poboljša, ali bi bar mogla manje da smeta. Kada bude usredsređena na svoje osnovne zadatke, tj. kada se bude posvetila učvršćivanju pravnog poretka i prostornog reda, moć politike nad privredom biće znatno manja, kao i mogućnost korupcije. Građani neće morati da neprekidno „gledaju gore“ očekujući od političara (i stranaka) pomoć, ili milost da rade ono što su naumili, nego će moći da se okrenu sopstvenim aktivnostima i preduzetništvu, u ambijentu sigurnosti svojine i ugovora. Tada će, valjda, biti manje onih koji se u politiku upuštaju rukovođeni isključivo Iznogudovim postulatom.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.