Papa i „zločin protiv čovečnosti“

Piše Miroslav Stojanović

Advokati žrtava seksualnog zlostavljanja u SAD-u i Velikoj Britaniji uvereni su da je kardinal Jozef Racinger, potonji Benedikt Šesnaesti zataškavao pedofilske skandale katoličkih sveštenika i time počinio teško krivično delo

Ni većeg nacionalnog oduševljenja ni većeg, i tako brzog, nacionalnog razočaranja. Izbor Jozefa Racingera za prvog nemačkog papu (2005) posle pola milenijuma – pre njega je to bio malerozni Hadrijan Šesti, i to na kratko, samo godinu dana, 1522-1523. (postoje verzije da je otrovan) – izazvao je pravu euforiju u Nemačkoj (visokotiražni „Bild“ je preko cele prve strane trijumfalistički obznanio „Mi smo papa“!). Vesti koje se ovih dana sustižu i zgušnjavaju da mu, kao papi Benediktu Šesnaestom, preti suđenje zbog „zločina protiv čovečnosti“, deluju šokantno i poražavajuće.
I oni koji su, naime, duboko uvereni da do toga neće, i ne može doći, priznaju da je ozbiljno uzdrman neporeciv autoritet „svetog oca“ i da se Rimokatolička crkva pod nemačkim poglavarom našla u dramatičnoj krizi, s još nepredvidivim ishodom i posledicama.

PLANETARNI ODJEK
Pretnje Benediktu Šesnaestom da bi mogao da se nađe na optuženičkoj klupi, i to pod tako teškom kvalifikacijom krivičnog dela, a zbog zataškavanja pedofilskih skandala među katoličkim sveštenicima, stižu iz dve moćne zemlje, SAD-a i V. Britanije. Te pretnje već ulaze u proceduralnu formalizaciju, uz planetarni medijski odjek. Američki advokati, koji u odvojenim slučajevima, zastupaju nekoliko stotina žrtava, rado bi papu videli pred tamošnjim sudovima, dok njihove engleske kolege prevashodno računaju s Međunarodnim krivičnim sudom. Ostrvljani uz to užurbano skupljaju potpise protiv najavljene papine posete (u septembru) Engleskoj i Škotskoj.
Samo u SAD-u u nekoliko minulih godina registrovano je oko 12.000 (!) slučajeva seksualnog zlostavljanja maloletnika od strane katoličkih sveštenika. Mnogo toga događalo se pre deceniju dve, ali su se žrtve odlučile, i ohrabrile, da ta zlodela obelodane i javno progovore o sopstvenim traumama tek kad su postali zreli ljudi.
Crkva je sve uradila da te slučajeve pokrije debelim zidom ćutanja. Učinjeno je to, kako se sada, i sve više ispostavlja, pod lavinom novih i sumornih otkrića, po izričitom zahtevu i naredbi Vatikana. Svetoj stolici je ugled crkve bio preči od istine, konstatuje „Špigl“. A upravo u toj činjenici kritičari pape Benedikta Šesnaestog vide njegovu najveću krivicu. Strategija njegove odbrane, koja se do sada zasnivala na tezi da sadašnji papa, i u vremenima kada je još bio „samo“ biskup i kardinal, nije znao za skandalozno ponašanje sveštenika i vaspitača u katoličkim internatima i školama, a još manje ih zataškavao, sve očiglednije se rastače. Kroz njegove ruke, kako se tvrdi, prošli su svi problematični slučajevi i dosijei iz celog sveta. Bar od 1981. godine, kada je, na poziv njegovog prethodnika Vojtile, pape Pavla Drugog, stigao u Rim. Od tada je Racinger, s najdužim kardinalskim stažom (28 godina), kao prefekt Kongregacije za doktrinu vere (naslednica famozne inkvizicije), bio papina desna ruka za teološka i crkveno-politička pitanja. Na njegovu inicijativu, i iz njegovog pera, nastala je 2001. godine papina poslanica „Motu Proprio“ koja je sveštenstvu širom sveta nalagala da slučajeve pedofilije u najvećoj diskreciji prijave i prepuste Vatikanu. Niko od tada, zaključuje „Špigl“, nije imao bolji i potpuniji uvid o tome šta se dešavalo u semeništima i hramovima katoličke crkve širom sveta od kardinala Jozefa Racingera.
Američki advokat koji zastupa žrtve seksualnog zlostavljanja u Kentakiju podneo je tužbu sudu u Luisvilu koja će, kako se očekuje, proći kroz sve instance do saveznog suda u Vašingtonu. Osnov tužbe: Vatikan je odgovoran za posledice kriminalnog ponašanje njegovih „nameštenika“. Cilj: da se pravno konstatuje ta direktna veza i otvore „vrata“ žrtvama za obeštećenje.

SVI PUTEVI VODE U RIM
Advokat Džef Anderson iz Minesote, koji od 1983. zastupa stotine žrtava, barata u svom zahtevu milionskim svotama. Stekao je svetski publicitet kada je, pre desetak dana, preko uticajnog „Njujork tajmsa“, obelodanio skandalozan slučaj visokog sveštenika koji je seksualno zlostavljao gluvoneme učenike jednog katoličkog internata. Ovaj advokat je direktno prozvao papu. Svi problemi koje imamo u SAD-u, „vode k Rimu“ i ništa se neće promeniti ako se tamo ne probije „zid ćutanja“.
Zataškavanje kriminalnih slučajeva već je, inače, finansijski uzdrmalo katoličku crkvu u Americi: za nedela svojih sveštenika platila je više od dve milijarde dolara na račun obeštećenja žrtava i globe. Neke dioceze su zbog toga bankrotirale.
Papa Benedikt Šesnaesti i dalje, uprkos svemu, izbegava da se ozbiljno suoči sa uzrocima i posledicama jedne od najdramatičnijh kriza u novijoj istoriji katoličke crkve. I da nešto radikalnije preduzme. U pastirskom pismu irskim vernicima on je, istina, izrazio „žaljenje, sramotu i kajanje“ u ime crkve zbog ponašanja jednog broja tamošnjih sveštenika. Nije, međutim, nijednom rečju, primećuju nemački mediji, spomenuo sopstvenu odgovornost.
Ogromna većina njegovih zemljaka mu to ozbiljno zamera: u anketi istraživačkog centra TNS, čije rezultate je objavio hamburški „Špigl“ u broju od 3. aprila, 73 odsto učesnika je decidirano konstatovalo da je papino držanje u aferi koja potresa crkvu „neadekvatno“ i – nedopustivo. Umesto otvorenog priznanja i pokajanja, Vatikan je očigledno rešen da lavinu zaustavi – kontraofanzivom. „Naoružani mikrofonima“ i kontaktima sa glavnim urednicima listova i direktorima televizijskih stanica, biskupi i kardinali su krenuli u odbranu pape, podižući oko njega „debele zidove poput onih u Kremlju“, konstatovala je rimska „Republika“.
Napadi na Benedikta Šesnaestog zbog ponašanja njegove pastve kvalifikuju se kao  „antihrišćanska kampanja“, kao  „rat boga i satane“ i pokušaj diskreditovanja „svetog oca“ i „majke crkve“. Kardinal Angelo Sodano upoređuje napade na Benedikta Šesnaestog sa svojevremenim, po njemu neopravdanim, napadima na papu Pija Dvanaestog zbog njegovog (problematičnog) držanja prema nacistima. (Ova naknadna odbrana spornog pape Pija izazvala je žestoko reagovanje jevrejske zajednice u Italiji). A državni sekretar u Vatikanu Tarcizio Bertone je u odbrani Racingera, kao „jakog pape iza kojeg stoji cela crkva“, otišao tako daleko u svojoj ponesenosti da je Benedikta označio kao „papu trećeg milenijuma“.
Mediji se, međutim, ne povlače. Američka novinska agencija Asošijeted pres je, na vatikanske tvrdnje da papa nije učestvovao u zataškavanju afera s pedofilima, 9. aprila objavila dokument iz 1985. s potpisom tadašnjeg kardinala Racingera. U pismu na latinskom, upućenom iz Vatikana biskupiji u Oklandu (Kalifornija), odbijen je zahtev da se raščini sveštenik Stiven Kisli koji je seksualno zlostavljao decu, jer bi to „naškodilo (univerzalnoj) katoličkoj crkvi“.
Biskupija u Oklandu je zahtevala da se još 1981, upravo kad je Racinger imenovan za šefa (prefekta) Kongregacije za doktrinu vere, Kisli liši svešteničkog čina. Slučaj se „kuvao“ u Vatikanu pune četiri godine, pre nego što je kardinal Racinger odgovorio oklandskom biskupu Džonu Kaminsu.
Pedofil Kisli se, inače, vukao po američkim sudovima. Osuđen je 2004. zbog zlostavljanja jedne devojčice na šest godina zatvora. Američka agencija saopštava da je više njegovih žrtava 2005. „postiglo nagodbu“ s biskupijom u Oklandu.
Vatikan je potvrdio autentičnost dokumenta koji je objavila agencija Asošijeted pres, s Racingerovim potpisom, ali je predstavnik za štampu saopštio da nema nameru da komentariše „svaki dokument izvađen iz konteksta o nekoj posebnoj pravnoj situaciji“.

BERLIN U PROCEPU
Oko proceduralnih pitanja se upravo lome koplja među pravnicima koji i žestoko napadaju i optužuju papu i onima koji ga takođe žestoko i grozničavo brane. Jedno od spornih pitanja je može li se Racingerovo zataškavanje seksualnog zlostavljanja dece okvalifikovati kao zločin protiv čovečnosti.
Najviše je sporenja oko papinog imuniteta. Vatikanski pravnici, i kad teoretski dopuste mogućnost da protiv pape bude podignuta optužnica, tvrde da bi ga od izvođenja na optuženičku klupu štitio imunitet šefa države. Drugi, pak, tvrde da Vatikan nije „pravna država“. Bez obzira na to što ima diplomatske odnose sa 170 zemalja, nije član UN. Ima (samo) status „stalnog posmatrača“.
Žrtve seksualnog zlostavljanja od strane katoličkih sveštenika mogle bi, po nekim tumačenjima, da pokrenu građansku parnicu protiv pape, ali i da se obrate Međunarodnom krivičnom sudu i zahtevaju njegovo hapšenje.
Nemačka javnost reaguje naglašeno osetljivo na sve što se zbiva oko „njihovog pape“. Ali ne unisono. Čak i kad je reč o nemačkim biskupima i kardinalima. Među njima ima dosta onih koji su, u raznim prilikama i različitim povodima, bivali kritični prema tvrdim stanovištima najpre kardinala Racingera a potom i pape o nekim kardinalnim, i spornim, pitanjima katoličke crkve, kao što su celibat, isključivanje žena iz svešteničkog reda, abortus…
Svi su oni, međutim, u ovom času listom stali uz papu. Strah od posledica za crkvu uopšte očigledno je jači od potrebe za isterivanjem principa.
Slično se ponaša i šira javnost. U već spomenutoj anketi figuriraju dva paradoksalna podatka: 95 odsto građana izjasnilo se za modernizaciju katoličke crkve, kao urgentnu i neizbežnu, i uvođenje celibata  – za sve ono čemu se papa odlučno opire – ali su, s druge strane, u takođe visokom procentu (80 odsto), odlučno, protiv zahteva da Benedikt Šesnaesti podnese ostavku.
Zvanična nemačka politika je u još većem procepu. Konkretno: zvanični Berlin se našao u neprilici kad je papa govorom u Regensburgu 2006, citirajući vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa u dijalogu sa svojim islamskim kontrahentom „Pokaži mi šta je novo doneo Mohamed i videćeš da je sve to bilo samo loše i nehumano“, izazvao „požar“ u muslimanskom svetu.
Posebne nevolje zvaničnom Berlinu donela je papina rehabilitacija pripadnika otpadničkog bratstva okupljenog oko famoznog engleskog biskupa Vilijamsona koji na sav glas i gde god stigne poriče postojanje holokausta. Taj papin potez izazvao je gnev među Jevrejima i doveo u pitanje njegovu odranije utanačenu posetu Izraelu. Do posete je, kad se bura donekle stišala, ipak došlo. Usledilo je novo razočaranje: papa je u memorijalnom centru Jad vašem održao govor, prema glavnom izraelskom rabinu, „bez ljudskog saosećanja za patnje ubijenih Jevreja, govor bez emocija, bez ijedne reči o šest miliona jevrejskih žrtava“.
Bilo bi to mnogo za svakog papu. Za nemačkog, posebno.