Obnavljanje osmanske politike

Piše Zoran Milošević

Osnova promene u turskoj politici je saznanje da se vreme promenilo, da je sazrelo da se logika učesnika svetskog političkog procesa menja. U novoj geopolitičkoj situaciji, nastaloj na slomu „unipolarnog“ svetskog poretka, Turska dobija veliku slobodu manevra

Tokom poslednje decenije u Turskoj se odvijala borba između kemalističke i islamističke ideologije. Većina intelaktualaca, kako kemalista, tako i socijalista, a takođe i uticajni oficiri su na strani islamista koji žele da obnove Osmansku imperiju, odnosno da u politici realizuju osmansku doktrinu, koja ima prednosti u odnosu na kemalizam, jer može da bude realna alternativa prozapadnoj organizaciji politike i države.

Kemalizam je bila modernizatorska politička ideologija, koja se razvila 20-ih godina XX veka od turskog oficira, a potom političara, Mustafe Kemala Ataturka. Cilj kemalizma bio je stvaranje turske nacionalne države zasnovane na šest principa (veći deo preuzet od prosvetitelja i francuskih revolucionara): republikanstvo, sekularizam, državnost, revolucionarna ideologija, populizam i nacionalizam. Pored toga, glavni cilj Ataturka bio je da raščisti sa otomanskom prošlošću, promovišući politiku uzdržanosti po pitanju regionalnih projekata.

VESTERNIZACIJA TURSKE

Veliki izazov kemalističkoj ideologiji bio je politički islam i kurdski pokret za stvaranje nezavisnog Kurdistana. Za pristalice političkog islamizma i doktrine neoosmanizma – kemalizam je projekat vesternizacije Turske!

Naime, posle 1945. godine tursko rukovodstvo je zauzelo kurs ka ulasku države u NATO pakt i otkaz od državnosti u ekonomiji u korist liberalnog ekonomskog obrasca. Godine 1960. prozapadna građanska vlada je zbačena vojnim udarom, ali je nedugo posle toga hunta predala vlast novoj građanskoj administraciji. Do novog vojnog udara dolazi 1971. godine, koji su inspirisale SAD, a cilj je bio gušenje markističkih i nemarksističkih levičara, uključujući i kemaliste – socijaliste. Usledila su masovna hapšenja, cenzura… Međutim, ovo je kod stanovništva donelo saznanje da se vojska umešala ne na strani pravde, već u želji da zaštiti tzv. liberalnu demokratiju.

Krajem 1980. godine ponovo dolazi do vojnog udara, koji je doneo žestoki vojni poredak koji je trajao do 1983. godine. Ovaj vojni udar doneo je kao svoj rezultat dve pojave: prvo, kemalizam je reformisan u gibku državnu ideologiju sposobnu da se prilagodi bilo kom političkom diskursu. Drugo, u sferi unutrašnje politike (što je preliveno u spoljnu politiku) diskreditovan je u očima stranaca turski obrazac modernizacije, koji je poistovećen sa vojnom diktaturom.

Godina 1990. donela je duboke promene u turskom društvu. Na ekonomskom planu, bilo je očigledno, izgubljene su decenije. Sinonim za ekonomske reforme bila je (divlja) privatizacija i liberalizacija, odnosno otpuštanja radnika, prestanak rada mnogih preduzeća, smanjivanje državnog ulaganja u obrazovanje, a sve u skladu sa uputstvima koje je davao Međunarodni monetarni fond (MMF). To je dovelo do pogoršavanja situacije u socijalnoj sferi i velikog nezadovoljstva stanovnika. Vlada nije pokazivala spremnost za borbu protiv siromaštva, čime su se stvorile osnove za stvaranje islamističkih partija.

Islamizam je od 1980. godine imao podršku vojne hunte, ali, što je posebno važno i od SAD, koje su smatrale da tako sprečavaju jačanje levičarskih i radikalnih pokreta. Kako je vojna hunta smanjila budžetska davanja za obrazovanje, sve više mladih i dobrih učenika odlazilo je u islamske verske škole, što je stvaralo bazu za širenje islamizma.

Od sredine 1990. godine turska politička elita zauzela je kurs ka ulasku države u Evropsku ekonomsku zajednicu (kasnije Evropsku uniju) sa ciljem: prvo, da stekne naklonost zapadnih vlada, i, drugo, da reši svoje unutrašnje socijalno-ekonomske probleme. To su podržali različite partije i pokreti, kao što su umereni islamisti, političko rukovostvo Kurda (koje od 1984. godine započinje borbu za samostalnu državu – Kurdistan) i deo levice. Svi oni su smatrali da će ulaskom u Evropsku uniju, Turska morati da usvoji zakone Unije, što bi dovelo do širenja političkih prava i sloboda u državi. Kemalisti – socijalisti ovo, na primer, nisu prihvatali ni podržavali, smatrajući da bi punopravno članstvo u EU donelo usvajanje propisa i zakona  koji bi naneli veliku štetu turskoj ekonomiji, pre svega poljoprivredi. Takođe, EU je promovisala „regionalizam“ i „federalizam“, što je kemalistima-socijalistima ličilo na podršku Kurdima i drugim manjinama u Turskoj.

Godine 1995. Turska je zaključila carinski sporazum sa EU koji je doveo do bankrotstva niza malih i srednjih preduzeća, ogromnog rasta uvoza (iz EU). Samo 2007. godine uvoz je iznosio 28 milijardi evra, a trgovački deficit (2009. godine) popeo se na 5,8 milijardi evra. I pored toga, rukovodstvo EU Tursku nije primilo u svoj sastav.

„NARODI DRUGOG REDA“

U takvim uslovima među islamistima se javljaju ideje o obnovi osmanizma. Tako je akuelni ministar spoljnih poslova Turske, Ahmet Davutoglu, na nekoliko mesta podvukao da turska država i on lično sprovode neoosmanizam (neootomanizam). Tako je na Glavnom odboru svoje Partije mira i razvoja rekao: „Mi smo neootomanisti. Mi smo prinuđeni da se bavimo susedima i više, idemo čak i Afriku“.  Neoosmanizam predlaže suštinsku reviziju kemalizma, pa tako i u oblasti spoljne politike. Neoosmanisti predlažu „veliki projekat“ – Turska je u obavezi da prevaziće status quo i pretvori se u moćnu regionalnu državu koja može da pretenduje na posebnu ulogu u odnosu sa državama „osmanskog nasleđa“ koje su stvorene na ruševinama imperije. Neotomanisti smatraju da Turci nose istorijsku odgovornost za ovaj prostor i imaju obavezu da u njemu igraju posebnu ulogu (na primer omogućiti da se stvori neka vrsta Osmanskog ekonomskog prostranstva) prema obrascu opšteg tržišta, odnosno „konfederaciju država koje su ulazile u sastav Otomanskog carstva“. Uređenje bi se zanivalo po turskom demokratskom obrazcu (demokratizacija država po turskom modelu) itd. Neoosmanizam spominje formiranje opšteturskog doma od Jadrana do Tihog okeana. U tom smislu je formulisana i ideja o stvaranju „Osmanskog ekonomskog prostranstva“.

Prvi nastup nekog zvaničnika na principima neootomanizma zabeležen je 2005. godine. Došao je od strane ministra inostranih poslova Turske A. Gula, koji je posetio Srbiju i Crnu Goru (tada jednu državu). Govorio je o trostepenoj strategiji Ankare na Balkanu: zaštiti etničkih Turaka, zaštiti muslimanske manjine i zaštiti interesa država koje su pripadala Osmanskoj imperiji. Tada u Srbiji skoro da niko nije reagovao ili nije razumeo o čemu je govorio Gul. Istovremeno, od tada Turska je preko svog Ministarstva kulture i turizma pokrenula veliki projekat obnove i restauracije spomenika Osmanske imperije na Balkanu.

Da bi ovo realizovala, Turskoj je neophodna pomoć. Naime, u Zakavkazju i Centralnoj Aziji dominantna vojna sila je Rusija. To prihvataju mnogi centri moći, ali ne i Turska. Ona, naime, uz pomoć SAD (jer sama nema dovoljno potencijala) radi na tome da stekne staus alternative između Evrope i Azije. Takođe, status pouzadanog parnera i promotera demokratije naspram islamskih zemalja u regionu, pa tako i vernog saveznika u borbi protiv terorizma.

Inače, organizacija (svetskog) poretka ne trpi prazan i neorganizovan prostor. S druge strane, vreme unipolarizma, odnosno dominacije SAD izgleda postaje prošlost. U nastajućem bipolarnom svetu – svetu sa više centara moći, najviše su u tom smeru učinili Turska i Iran. Politika pretvaranja Turske u centar moći na osnovu doktrine neoosmanizma ima već pedesetpostotnu podršku stanovništva, dok premijer Erdogan uživa osamdesetpostotnu podršku. Turski analitičar Omer Taspiner (Omer Taspiner) piše: „… neoosmanizam ishodi iz činjenice da je Turska regionalna super-sila. Njeno strateško ponašanje i kultura odražavaju geografsku širinu Osmanske i Vizantijske imperije. Prema tome, Turska je dužna da, kao ključna država, igra veoma aktivnu diplomatsku i političku ulogu u velikom regionu čiji je ona ‘centar’.“ U doktrini neoosmanizma nabraju se regioni i („narodi drugog reda“) koji treba da uđu pod zonu turskog uticaja: države Balkana (Albanija, Bugarska, Bosna i Hercegovina, Srbija bez Vojvodine, Makedonija i Moldavija), zatim Kavkaz (Abhazija i Gruzija)  i Bliski Istok (Ukrajina, posebno Krim i Sirija), te neke centralnoazijske države (Azerbejdžan, Kazahstan…)

Osnova promene u turskoj politici je saznanje da se vreme promenilo, da je sazrelo da se logika učesnika svetskog političkog procesa menja. U novoj geopolitičkoj situaciji, nastaloj na slomu „unipolarnog“ svetskog poretka, Turska dobija veliku slobodu manevra. Na taj način, bipolarizam za neke narode počinje da pokazuje i svoju lošu stranu.

Turska, inače, dobija na značaju posle nekoliko važnih poraza SAD i NATO-a na Južnom Kavkazu, a naročito sa porazom gruzijskog projekta i nemoći da promeni politiku Irana. Igranjem, dakle, na kartu Turske, SAD kompezuju slabljenje sopstvenih pozicija. U tom smislu je i podrška, od strane SAD, pomirenju između Turske i Jermenije, što je ključna stvar za stvaranje alternativne energetske magistrale (kopnom) za transport nafte i gasa iz Kazahstana i Azerbejdžana, pošto je transferzala preko Gruzije propala. Sve inicijative od evro-atlantskih struktura dolazile su na Balkan, Kavkaz i Centralnu Aziju u „skrivenoj formi realizacije američkih interesa“, što je slučaj i sa neoosmanizmom. Ako bi Turska uspela da istisne Rusiju iz Zakavkazja, Centralne Azije, Ukrajine i Balkana onda bi njen uticaj porastao na sve turske narode i islamske vernike na ogromnom prostranstvu od Balkana do Centralne Azije. To bi dovelo do pojave, u ljudskom i ekonomskom potencijalu, nove regionalne super-sile, koja bi mogla da se poredi sa potencijalom Rusije.

Želja Ankare da preobrati Kavkaz, pridobije Centralnu Aziju i preko svoje i teritorije Balkana stvori „vrata“ između Evrope i Azije, u konačnom bilansu odstranjuje Rusiju iz (ravnopravnog) učešća u regionu. Evroazija bez Rusije značila bi: prvo, gubljenje uticaja na postsovjetskom prostranstvu (Kavkaz i Centralna Azija) i, drugo, definitivnu izolaciju od svetskih integracionih procesa.

ABHAZI „SA TURSKIM MOZGOM“

Aktivnost Turske u sprovođenju nove (neoosmanske) politike već je značajno prisutna i tiče se skoro svih država i regiona koji su potpadali pod Osmansku imperiju. Na primer, izdvojićemo turske aktivnosti u Abhaziji. Iako su Abhazi pravoslavni narod, oni imaju brojnu muslimansku dijasporu u Turskoj i Siriji. To su potomci onih Abhaza koji su primili islam i koji se nazivaju muhadžiri – iseljenici (pojava poznata i kod nas). U Turskoj ima između 400.000 i 800.000 islamizovanih Abhaza. Njihovo korišćenje u neoosmaskoj politici omogućila je sama Abhazija usvajanjem „Zakona o građanstvu Republike Abhazije“, prema kome svi Abhazi, ma gde živeli, imaju po automatizmu, abhasko državljanstvo. To je dovelo do otvaranja elitnih turskih fakulteta (koledža) sa veoma kvalitetnim obrazovanjem u samoj Abhaziji. Prema svedočenju onih koji su razgovarali sa tim studentima, oni „iz koledža izlaze sa turskim mozgom“. Zatim, ekonomski: oko 25 velikih preduzeća otvorili su Abhazi-muslimani u Abhaziji.

Sledeća država u kojoj Turska sve otvorenije igra je Ukrajina. Turski političari i analitičari smatraju da je Ukrajina nedovršena država i to ne može da ostane bez mešanja Turske. U tom smislu Turska podržava aktuelnog predsednika Ukrajine Viktora Juščenka, koji je omogućio da turske službe nesmetano rade u Ukrajini, a posebno Krimu, gde se preko krimskih Tatara žele proterati Rusi.

Turska, dalje, sa odobravanjem, na primer, gleda na nehtenje EU da primi neke istočnoevropske države u svoj sastav, čime ih gura ka njoj. Takođe, slabljenje ukrajinskih pozicija u transportu gasa odgovara Turskoj pošto jača projekte prolaska gasovoda preko njene teritorije i teritorija koja su pripadale Otomanskoj imperiji.

Krajem 2009. godine pojavili su se i prvi negativni komentari na novu tursku spoljnu politiku, koji su potencirali da je neootomanizam (neoosmanizam) zapravo krvava turska tradicija koja je donela krv i nesreću Bugarima, Srbima, Jermenima, Asircima, Grcima… Nova ideja otomanizma skriva strašne zločine, nasilnu asimilaciju i nametanje islama, rušenje hrišćanskih crkava, pljačku, danak u krvi… Možda treba spomenuti objašnjenje otomanizma od strane azerbejdžanske profesorke E. Gasanove, koja je napisala da se „otomanizam pojavio kao rađanje turskog buržoaskog liberalizma, ali mu ja glavni lik dala relacija na nacionalno-oslobodilačke pokrete neturskih naroda u Osmanskoj imperiji“. Drugim rečima, neootomanizam znači ponovno porobljavanje naroda koji su pripadali ovoj monstrum imperiji. Ovog puta zbog nafte i gasa koji je potreban SAD i Zapadnoj Evropi.