Velika Britanija: Igre sa vatrom

Piše Dejan Lukić

Američko-britanska ofanziva na talibane u Avganistanu, „kampanja sumnjive  strateške inteligencije“ (Mejl) pokrenula je u „levoj“ Britaniji vatromet pitanja, naročito ono ključno i načelno, o „prirodi modernog imperijalizma“

U popularnoj škotskoj reviji leve orijentacije „Skotiš left rivju“, ekspert za pitanja NATO i evro-američkih vojnih i političkih struktura, Alan Mekinok, sublimira trenutnu debatu, pokrenutu „rivatnim ratom Nobelovca“ Baraka Obame u Avganistanu, i smešta tamošnji rat, kao i one prethodne u Iraku, na Balkanu i drugde, u kontekst te prirode modernog imperijalizma sa Amerikom i Britanijom u njegovom središtu.

AMERIČKA VOJNA MAŠINERIJA
Amerika već decenijama dominira „svetom neprekidnog ratovanja“, stoji u analizi. Na zemlju koja predstavlja pet odsto svetskog stanovništva otpada ovog trenutka 50 odsto planetarnih troškova na naoružanje; jedanaest američkih ratnih flota plovi danas svakim okeanom; 209 američkih vojnih baza posejano je po svim kontinentima. I, naravno, „nijedna druga zemlja na svetu nema (recipročno) baze na američkoj teritoriji – to bi bilo   nezamislivo i neustavno“.
Pored milion i 450 hiljada ljudi u aktivnoj vojnoj službi, Pentagon ima još na raspolaganju milion i 200 hiljada pripadnika takozvane Nacionalne garde, i drugih rezervnih sastava.
Američko Ministarstvo (sekretarijat) za odbranu ima još 800 hiljada civila u svojoj strukturi – u Americi ili po svetu.
Sve u svemu, Pentagon drži „na gotovs“ 3,5 miliona ljudi, ne uključujući armiju vojnih kontraktora koji obavljaju biznis za američku vojnu mašineriju.
Kina, poređenja radi, ima četiri puta više stanovnika od SAD-a, a drži pod oružjem 2 miliona i 255 hiljada ljudi. Indija, sa populacijom od milijardu i  415 hiljada, operiše sa milion i 400 hiljada vojnika.
Posle potrošenih trilion dolara na ratove u Iraku i Avganistanu, gde je do sada u raznim vidovima dejstvovalo oko dva miliona Amerikanaca, Nobelovac  je sada, za početak, otvorio novi Eldorado za vojnoindustrijski kompleks i ubacio 60.000 novih pari čizama…
Dvadeset godina posle okončanja hladnog rata, Amerika i Britanija nisu suočeni ni sa kakvom pretnjom od neke druge vojne sile, pa se Gajdion Reman u „Fajnašel tajmsu“ pita gde su nestale te mirovne dividende koje bi svet trebalo uveliko da uživa, umesto ove drame stalnog ratovanja. „Otkuda onda ovi ratovi koje stalno pokrećemo i zašto najveća svetska sila nastavlja da iz godine u godinu povećava svoj vojni budžet koji trenutno stoji na 1,2 triliona dolara godišnje… Koja nam to strašna opasnost preti, te se tako naoružavamo, dok uzgred siromašimo?“.

PLANINA ORUŽJA
Pitanje nije adresirano samo na „prirodu modernog imperijalizma“ u Americi, nego je adresa i „američki nosač aviona na obalama Evrope“, Velika Britanija. Britanske oružane snage su replika američkih, samo sa nešto  smanjenim dimenzijama. Pomenuti Mekinok skreće pažnju da „generacijama već  filozofija naše vojne moći počiva na projektovanju sile preko mora, daleko od našeg Ostrva“.
Ovog trenutka Britanija je treća zemlja na svetu (posle SAD-a i Kine) po izdacima na vojsku, a prema analizi u „Difens rivju“ druga po obimu projektovanja svoje vojne sile (posle SAD-a) na ostale delove sveta. Britanska  ratna mornarica drži efektivno drugo mesto među ratnim flotama u svetu, a ratno vazduhoplovstvo je treće po proizvodnji i prodaji modernih ratnih aviona.
Osnovu „projektovanja“ sile po svetu sačinjava strateški arsenal atomskog odvraćanja čiju okosnicu čine projektili na nuklearnim podmornicama „Trajdent“.
Sav taj vojni arsenal nije, međutim, ni u dalekoj simetriji sa navodnim pretnjama britanskoj nacionalnoj bezbednosti. Još jednom „Skotiš rivju“: „Naprotiv, sve je to isključivo u službi ekspanzione misije naših oružanih snaga i istovremeno u službi podrške imperijalnim konceptima našeg  seniorskog saveznika SAD-a“.
Sajmon Dženkins, vodeći britanski kolumnista, beleži u „Gardijanu“ da se sva ova „planina oružja“ i besmislene sume novca potrošene na njega, ne mogu  „zdravom pameću odbraniti tezom odbrane od nekoga i nečega (za rat protiv terora nam nisu potrebne A-bombe), izuzev ako pojam odbrane rastegnemo veštački do pucanja da bi tako pokrio naše ekspanzionističke interese po svetu“.
Ankete u Britaniji pokazuju da između 70 i 80 odsto stanovnika više ne veruju  ponavljanoj tezi vojnog i političkog establišmenta da se bezbednost na britanskim ulicama brani u Avganistanu. U Britaniji je, kao i u Americi, u pitanju sprega velikih interesa, vojnih kompleksa i politike koji zajedno,  proizvode imperativ ratovanja.
Od stotinu najvećih multinacionalnih kompanija po kriterijumu prometa i dobiti, trideset su američke, a sedam od njih su bazirane na britanskom ostrvu. Obe ekonomije, britanska i američka su, zatim, uprkos udarcima zadobijenim u vreme finansijske krize, zadržale dominaciju u nekoliko ključnih sfera, kao što su nafta, gas ili proizvodnja oružja. Od deset vodećih globalnih kompanija samo tri nisu na sektoru nafte i gasa. Britanske kompanije „Rojal dač šel“ i „Britiš petroleum (BP) prva su i četvrta na ovoj listi.
Britanija ovog trenutka drži drugo mesto na listi izvoza kapitala (posle Amerike), i to u proporciji sa kojom se ne može porediti nijedna druga zemlja (izuzev SAD-a). Godine 2006. britanski finansijski interesi preko mora  iznosili su neverovatnih 410 odsto ukupnog bruto nacionalnog dohotka zemlje – najviši procenat u bilo kojoj drugoj kapitalističkoj državi. Najveći deo ovih investicija plasiran je u SAD i u Evropu, ali, istovremeno – i još više – američki kapital je ušao u Britaniju do mere koja, po logici dejstva kapitala, preti suverenom vođenju spoljne politike. Bez ovoga, gotovo organskog ukrštanja jače (američke) ekonomije sa slabijom (britanskom), teško se argumentovano može objasniti toliki stepen subordiniranosti britanske spoljne politike imperijalnim avanturama Vašingtona svugde po svetu – Balkan, Irak, Avganistan, Iran – i to bez obzira na to koja se administracija (republikanska ili demokratska) nalazila u Beloj Kući i u Kongresu.

U DUŽNIČKOM ROPSTVU
Na glavnoj aveniji ove prožetosti jeste ono što ovdašnji stratezi nazivaju  atomskom bombom 21. stoleća – energija i „energetska bezbednost“.
„Imperativ da se zaštite prekomorske investicije i kontroliše bezbednost strateških materijala kao što su nafta, gas i minerali, leži u osnovi spoljne i odbrambene politike obe zemlje“, analizira londonski „Miror“, uz opasku  da Britanija nema više tako produženu ruku da sama zaštiti svoje svetske interese i da, stoga, sve više zavisi od SAD-a“. Na delu je, kako navodi, nepisani dogovor po kome se britanska vlada faktički obavezuje da podržava „svaku američku kampanju u svetu“.
Sinhronizacija imperijalnih interesa dve zemlje najbolje se očituje na primeru oružja. Najveći britanski proizvođač oružja „BAE Sistemi“ izrastao je proteklih godina u drugog najvećeg liferanta naoružanja u svetu, aneksirajući na tom putu seriju američkih kompanija. BAE sistemi ovoga  trenutka dobijaju više narudžbi iz Pentagona nego od britanskog Ministarstva odbrane. Odvade je očigledno da britanska nekritička podrška američkim ratovima u Iraku i u Avganistanu (sa  perspektivom otvaranja novog ratišta u Iranu) obilato podmazuje i  točkove britanskog vojnog biznisa.
Američkoj mašini je, u naknadu, potrebna britanska imperijalna podrška, pogotovo u nastalim uslovima, u svetu koji se rapidno prestrojava od unipolarnog ka multipolarnom, a balans snaga preteže na Istok gde će se od sada odigravati geostrateška drama sa energetskim ulogom. Amerika je teško pogođena finansijskim krahom, visokom zaduženošću kod kuće i spoljnim dužničkom „ropstvom“, naročito prema Kini, istovremenim rastom istočnih ekonomija, izmicanjem dosadašnje hegemone kontrole nad Latinskom Amerikom i iznad svega – ratovima koji se ne mogu dobiti. Pad Amerike odigrava se  u ambijentu obnovljene, pojačane tražnje za naftom u svetu, posebno u brzo rastućim ekonomijama kakva je kineska, dok Rusija izrasta u naftnog i gasnog giganta, potiskujući Saudijsku Arabiju, vitalnog američkog klijenta. Nedavno osnivanje Azijske mreže energetske bezbednosti stavilo je polovinu svetskih rezervi nafte i gasa izvan kontrole SAD-a, kroz sistem cevovoda koji  povezuju Rusiju, Iran, Kinu i zemlje Centralne Azije.
Jedna strateška analiza u londonskom prestižom tink-tanku „Čatam Haus“, bavi se upravo pitanjem Irana kao sledeće destinacije američkog (i britanskog) udara u strategiji osiguravanja energetske bezbednosti Zapada. Iran je tu tačka u fokusu. Na prostor Zaliva otpada još uvek 70 odsto poznatih svetskih rezervi nafte gde je Iran drugi po kombinovanim rezervama nafte i gasa. Britanski analitičari drugačije orijentacije zaključuju gotovo unisono da nuklearni program Irana nije pravi naslov dolazeće igre u kojoj je, pak, Obamin Avganistan samo „slajd šou“. Pravi naslov igre je energija pogotovo sada kada oslabljena Amerika gubi energetsku bitku sa Rusijom i Kinom u  kritičnom prostoru Centralne Azije (Iran ima status opservera u šangajskoj grupi).

BITKA ZA STRATEŠKE RESURSE
Kanadski analitičar Vilijam Bouls upozorava da bitka za strateške  materijale i rezerve nije, međutim, jedina komponenta imperijalnog  projektovanja sile po svetu, ali jeste premisa bez koje se ne može. Navodi statistički nalaz u američkom „Energetskom biltenu“ u kom se specifično razrađuje potrošnja goriva koje konzumira Pentagon za svoje ratne avione, brodove i zemaljska vozila. Iz pregleda se vidi da je Pentagon najveći  pojedinačni gutač goriva na svetu. U vreme izrade statistike američka ratna mornarica je imala 285 bojnih brodova i pomoćnih ratnih plovila i oko 4 hiljade operativnih ratnih aviona. Kopnena vojska imala je 28 hiljada oklopnih vozila, četiri hiljade borbenih helikoptera i još, pored ostalog, 187 hiljada i 493 druga plovna objekta u mornarici. Izuzev 80 nuklearnih  podmornica i nosača aviona, sva ova planina ratnog materijala pokreće se na naftu.
Svetski ekspert za vojno-strateška pitanja, Rik Rozof, skreće, međutim, pažnju  da priroda modernog imperijalizma ima i svoje drugo krilo koje ima u vodu i  pomenuti Vilijam Bouls, ono bez koga se ne može objasniti sve sto se dešava na globalnoj geostrateškoj sceni ovih dana: „Bitka za strateške resurse je deo šireg programa imperijalne vizije čiji su elementi dogma neograničeno slobodne trgovine, otvorene ekonomije, deregulacije i privatizacije – celi set diktata koje SAD i njeni ideološki saveznici pokušavaju da nametnu svakoj zemlji na svetu kroz mehanizme MMF-a, Svetske Banke i Evropske unije. Programi strukturalnih reformi nametnuti zemljama kao cena opraštanja ili reprogramiranja dugova samo su omogućili transnacionalnim strukturama, prvenstveno američkim i britanskim, da zađu u ekonomije najsiromašnijih sa katastrofalnim posledicama po njihove narode“.

Sa stanovišta ove dve komponente (energetski i finansijski imperijalizam) objašnjiva je, kako navodi Mekinok u „Škotskoj reviji“, sva priroda modernog imperijalizma, i kako države iz ove sfere deluju, u koordinaciji i globalno, da bi maksimizovali profite svojih najvećih konglomerata. Čitav proces je, zatim, obavezno, budući da je premisa bez koje se ne može, uvezan sa firmama za proizvodnju oružja da bi se automatski obezbedio neprekinuti tok profitabilnih ratova.
Pre dve godine stotinu vodećih proizvođača oružja izbacilo je na tržište perpetuiranja ratova 347 milijarde dolara ratnog materijala – povećanje od 45 posto u odnosu na celu prethodnu dekadu. Britanska korporacija BAE uknjižila je lavovski deo ovih milijardi. Njena mračna transakcija prodaje borbenih aviona Sudijskoj Arabiji već dve godine je predmet – takođe misteriozne – istrage zbog enormnih suma isplaćenih za podmićivanje uticajnih članova saudijske kraljevske porodice. Cela afera podmićivanja, težak prekršaj po britanskim važećim zakonima, isplivala je na videlo kada je Toni Bler, pre nego što se povukao (2007) sa premijerskog mesta, lično blokirao dalju istragu, obrazlažući taj nezakoniti čin, višim državnim interesom, navodnom pretnjom da bi saudijski dvor mogao da stornira celi projekt, a BAE izgubi milijarde dolara i hiljade radnih mesta.
Najnovija, tekuća ofanziva na talibane u Avganistanu, gde Britanci pomažu Amerikance sa petnaest hiljada vojnika, vratila je još jednom u fokus celi kompleks „prirode modernog imperijalizma“ i posebno stavila na kritičko ispitivanje „ratovanje za  koncepte  prekomorskog Velikog brata“ (Tajms). Teza da se u Avganistanu brani londonska ulica definitivno više ne pije vodu. Komentator Radija Bi-bi-si-ja 4 u tom kontekstu slikovito pita kakav je to rat protiv terora u kojem su za borbu protiv nevidljivog neprijatelja, rasejanog po obroncima Hindukuša i Tora Bore, potrebne četiri britanske nuklearne podmornice sa njihovih 160 bojevih glava, čemu debata o izgradnji nuklearnih nosača aviona i proizvodnja najnovijih tipova bombardera, ako sve to  nije – a jeste – u službi „prirode modernog imperijalizma“?
Kada su svojevremeno u Saudijskoj Arabiji potekle iz zemlje prve kapi nafte, tadašnji kralj, Ibn Saud sakupio je dvorjane i proročanski upozorio da će „ovaj đavolji plamen spaliti pleme Al Sauda ako ne budemo znali da ga krotimo“. Sada kada imperija gubi kontrolu nad svetskim poslovima i, posledično, prisustvo duha, proročanstvo saudijskog  kralja  trebalo bi, kako kaže jedan londonski komentator, ponovo uzeti kao povod za ozbiljno razmišljanje o prirodi modernog imperijalizma i memento da nam prete sve  loše mogućnosti, naročito ona najgora.