GORAN BREGOVIĆ Volim ovu užasnu zemlju

Razgovarala

Ljiljana Bogdanović

Svetsku slavu Goranu Bregoviću doneo je rad na promociji čudesnog umetničkog stapanja popularne muzike sa tradicionalnom polifonom muzikom balkanskih zemalja, čemu je on, sa svojim „Orkestrom za svadbe i sahrane“, posvećen duže od dvadeset godina. U eks-ju sazvežđu, legendarni Brega, viđen je, i sa bezmalo svih, pa i „posvađanih“ strana, doživljen kao pouzdani i lucidni sagovornik, svedok i samosvojni tumač nemira, kontroverzi i tragičnih sudbinskih događanja na ovim prostorima. Uoči „najluđeg spektakla u najluđoj noći“ – koncerta koji 31. decembra priređuje na beogradskom Trgu republike – uz neobično i snažno aromatično piće Moihito, koje je sopstvenom rukom miksovao sa tek ubranom nanom iz svoje bašte, razgovaramo sa Bregovićem u njegovoj kući u Beogradu.

 

Nedavno, na promociji vašeg novog muzičkog albuma „Alkohol“, izjavili ste: „Najstresnije mi je kod nas, svuda po inostranstvu daleko mi je lakše!“ Zašto je tako?

Toliko sam dugo na terenu, od četvrte godina fakulteta, da mislim da ne zaslužujem toliku pažnju. Ako bar malo imaš nekih ljudskih koordinata osećaš zebnju. Zato se svaki put iznenadim kada se neko interesuje za mene. I kada pišu o meni neke gluposti više se uopšte ne nerviram. To meni ne treba. To kao da je neki moj alter ego.

 

Kažete da je za ljude ovog podneblja „u doživljavanju muzike bitno da mogu da piju dok je slušaju“. Šta kazuje takva sklonost?

Muzika je prvi ljudski način komunikacije, nastao pre nego što smo naučili da govorimo, pre nego što smo upoznali religiju, politiku. Zato je sporazumevanje preko muzike najlakše. Sviram dva dana u Sidneju, a naredna dva dana nastupam u mestima za koju većina populacije nije ni čula, na primer u Krasnojarsku. Ako dobro govorite jezik muzike, sporazumevate se veoma lako sa svima. A kada je u pitanju politika ili religija to ne možemo tako lako da učinimo.

 

Tvrdite da su vaše pesme uvek „adresirane“, da predstavljaju korespodenciju sa nekim. Kome su one sada upućene i da li je reč samo o emotivnim odredištima?

Ideja za ploču „Alkohol“ nastala je u Guči. Pokazali su mi snimak koncerta u Guči, kada sam svirao dva i po sata; tada sam prvi put gledao sebe kako pijem i kako se zbilja temeljito napijam. Inače ne pijem. Koncerti su jedino mesto gde pijem, jer u ugovoru koji sam potpisao stoji da se, tokom nastupanja, na sceni mora videti boca viskija „Džek Danijels“. Zato sam se lepo i napio u Guči. To je ploča koja će imati dve adrese, dva različita alokohola: laki i teški. Teški alkohol je šljivovica, muzika koja je pisana za trubački orkestar, za žene koje se penju na sto; u pitanju je plesna muzika. Trenutno radimo na drugoj muzici, onoj lakoj, na šampanjcu; album izlazi u martu. Razlika između ta dva alkohola jeste u tome što onaj teški obavezuje, a onaj laki – ne.

 

Šta se dalje planira sa „neobavezujućim“ alkoholom?

„Šampanjac“ je pisan kao violinski koncert, dakle kao muzika za violinu i dva orkestra. Nastao je zahvaljujući porudžbini od prošle godine od Unije najvažnijih koncertnih dvorana, u Stokholmu, Kelnu… Pisao sam tri pisma, za moj orkestar i za orkestar koji se zove „Apsolutno“, koji svira savremenu muziku. Znam da je malo čudno, rogobatno, to što se ploča zove „Alkohol“. Ali, kao da je, što bi rekla jedna moja prijateljica, Bog hteo da sve što valja goji ili je nemoralno. Ako je tako, to je onda sve Bog organizovao, a ne ja.

 

Kažu: „Ostao je svačiji i ničiji“. Znamo da se sa godinama mnoge želje i raspoloženja menjaju. Da li biste sada možda više voleli da ste „nečiji“, da pripadate nekome?

Nisam još uvek ušao u fazu kada rezimiram stvari, čak ni ne objavljujem sve ono što pišem, jer mislim da mi je rano, da je sve još otvoreno. Pišem svake godine za neki koncert i duhovnu muziku, pa čak, eto, i za Vatikan. Kada mi je već poslata sudbina da se zabavljam u poslu, nekako mi je žao da sad izađem iz svega toga. Ne postoji nijedan savremeni kompozitor koji se danas zabavlja muzikom kao što to činim ja.

 

Znači i dalje slobodan, „ničiji“?

Nije to, već jednostavno, kažem: ostao sam svež. Teško je danas nabrojati deset savremenih kompozitora na svetu koji mogu da sviraju koncerte. Zato tvrdim da se niko ne zabavlja tako dobro kao ja. Svirao sam u najboljim, najprestižnijim svetskim dvoranama, imao porudžbine od najprestižnijih poručioca, ali istovremeno mogu da sviram i „Karmen“ na nekoj maloj pijaci. Jedino nisam svirao svadbe, ali samo zato što mi niko nije ponudio taj posao. Ne znam odakle je uopšte nekom u Šefildu palo na pamet da mi dodeli počasni doktorat, i to u trenutku kada me, u poslednjih nekoliko godina, neki profesori sahranjuju.

 

To je bajkoviti i čudesni život! Divan, srećom ne i „strašan“…

Tako nekako. Deo tog čuda jeste i sasvim neobična priča o susretu

sa slavnim piscem Ernestom Sabatom. Kada sam svirao prvi put u Argentini, na recepciji hotela čekala me je neka koverta. Otvorim je, a u njoj Sabatova knjiga, i pismo u kojem piše da je „previše star da dođe na moj koncert, da više ne izlazi, i da mu sad život protiče u trenucima depresije“. U pismu još stoji da ga je moja muzika dva puta sprečila da izvrši samoubistvo. I gledaj sad kako se sudbina tu neobično zavrti: napišem ja njemu stvarnu epizodu iz svog života, kako sam bio u vojsci u Nišu, i kako je kod nas po zakonu bilo predviđeno da na svakih 100 vojnika postoji određen broj knjiga u biblioteci. Kada sam ja došao, u biblioteci je bilo već sve pokradeno, nije bilo više knjiga, osim onih Lenjinovih, Titovih, Marksovih, i knjiga nekih latinoameričkih pisaca koji još uvek nisu bili u modi. Kada sam krenuo iz te nesrećne vojske, posle užasa od godinu dana, ukradem i ja jednu knjigu: roman Ernesta Sabata! Istu knjigu koju sam dobio u Argentini!

 

Čuda se događaju…

Još neverovatnije zvuči kako se sudbinska priča dalje zavrtela. Ta knjiga je posle bila u mojoj biblioteci u Sarajevu, davao sam je prijateljima da čitaju. Kada je počeo rat izgubio sam, između ostalog, i čitavu biblioteku, pa i tu knjigu. Život sam, dakle, morao da počnem ispočetka, koliko je to moguće. Razmišljao sam: uzimati još jednu biblioteku, stvarno je besmislica. I, zamislite, stiže mi opet ta Sabatova knjiga kao neki signal.

 

Na vašoj zvaničnoj prezentaciji čitamo: „Umetnik sa balkanskim korenima i idejama okrenutim XXI veku“. Šta danas uopšte znači takvo određenje za nekoga ko je preživeo ovdašnje kataklizme, i sada je savremenik aktuelnih prilika sa „istinom i pomirenjem“ na Balkanu?

Za sebe mislim da sam savremeni kompozitor. Međutim, ono što je za mene savremeno, za nekog ko zaista živi u savremenom svetu deluje kao da je od pre sto godina. Jedan profesor, koji mi je predavao u gimnaziji, obožavao je da priča o tome kako je Vuk Karadžić bio veliki prijatelj sa Geteom. Uživao je dok je pričao kako se Karadžić i Gete uveče druže, razgovaraju, a sutradan jedan odlazi da stvara pravopis, a drugi da piše „Fausta“! To je bio jedan istorijski trenutak, jedan svet pojmova i predstava, koji ne verujem da se tek tako lako prekoračuje. Bar ja ne mogu, ukoliko želim da pišem pošteno muziku. Moj orkestar sačinjavaju s jedne strane muzičari koji su odrasli svirajući na svadbama i sahranama, a s druge strane vrhunski muzičari iz velike civilizacije. Oni imaju iste note, povuku istu temu koja im je napisana, ali osećaš da su to dva različita sveta. Nigde se u svetu ne svira truba kao ovde kod nas.

 

Čini se da je to zvuk na koji se specifičnom emocijom odazivaju i oni iz te, kako kažete, velike civilizacije?

Govorim samo kako je moja savremenost drugačija. Praktično, sve što sam pisao poslednjih desetak godina, a što nisam do sada objavljivao,  sve se bavi upravo tim problemom, tim paralelnim savremenostima i paralelnim svetovima koji su u današnjem trenutku osuđeni da žive jedan uz drugi. Tokom prošlog stoleća bilo je lakše: samo pobiješ one različite! Sada to više ne ide. Došlo je vreme kada se suživot podrazumeva. Pisao sam liturgiju koju su mi naručili iz bazilike Sen Deni u Parizu i ugledni muzički festival kojem je sponzor, između ostalih, i marokanski kralj.  Pisao sam takođe i jednu liturgiju za koju sam imao porudžbinu iz Vatikana, gde sam imao savetnika za pitanja iz oblasti vere i muzike. Nisam nikad imao susrete sa tom Crkvom, bar ne ozbiljne, pa sam se odjednom našao u situaciji da njihov savetnik ujedno bude i moj. To se dogodilo u trenutku kada je papa tražio oproštaj za grehe katoličke crkve, pogotovo za one iz vremena krstaških ratova. Radio sam zajedno sa Olivierom Toskanijem, Italijanom koji je bio autor onih čudnih propagandnih kampanja za „Beneton“. Trebalo je da napravimo instalaciju, video zapis i fotografije iz crkve.

 

Da li postoji neki momenat koji ste posebno upamtili iz tog, tako zahtevnog iskustva?

Možda to da sam u razgovoru, zapravo u magnovenju, shvatio da je služba u tehnološkom smislu ista i u džamiji i u sinagogi i u crkvi. Svugde se ulazi u bogomolju, sveštenik otvara jednu temu iz koje se sagledava prošlost, i izlazi se napolje sa pogledom u budućnost. Takvu sam liturgiju i napisao. Samo milimetar iznad toga nastaju milioni mrtvih. Pokušao sam da na toj teritoriji napravim nešto što nam je svima zajedničko, da se zajedno radujemo tome što smo ušli u ovaj svet, što postoji zvezdano nebo iznad nas… i da zajedno izađemo sa jednim pogledom u budućnost. Zato je ta liturgija pisana za arapski orkestar koji, kao glavnog solistu, ima zvaničnog čitača „Kurana“ kod marokanskog kralja. Tu je i hor patrijaršije u Moskvi, jedan hor iz Tel Aviva, jedan iz Tunisa. Sve to zamišljeno je kao spoj koji predstavlja ogromnu koncentraciju religioznog naboja. Mogu na taj način da stvaram, jer dolazim iz sredine koja mi je ostavila jednu genetsku traumu: moj je deda bio Solunac i oficir, otac takođe oficir, pa verujem da sam ostao u onom nekadašnjem svetu, verovatno bih i ja postao oficir.

 

Uz terapiju, traume se izleče…

Ne znam. U svakom slučaju, postoji neka genetska trauma koju vuče stogodišnji sukob na ovom prostoru. Pošto su to moje prirodne teme verovatno ću tako nastaviti, imam porudžbine iduće godine od opere u Bremenu, opere u Beču i tri opere u Italiji. Prošle godine obeležena je godišnjica Monteverdija, pa ću raditi i „Orfeja“. U mom zajedničkom rukopisu postoje tri pisma – jedno jevrejsko, jedno srpsko, jedno muslimansko. Sa tim sam odrastao. Zato jedan violinista sa ovih prostora svira sasvim drugom tehnikom od klasičnog violiniste, a pogotovo od nekog koji dolazi sa orijentalnom tehnikom sviranja violine.

 

Nekada je na ovom prostoru rok-en-rol bio način da se slobodno misli, izrazi nezadovoljstvo, a da se istovremeno – kako ironično jednom rekoste – ne ode u aps. Frustracije neosporno i danas postoje, možda su čak i snažnije. Šta je zamenilo terapeutsku ulogu pomenute muzike?

Tehnologija je stigla dotle da svako ko kupi kameru za sto evra može da snimi film, telefonom je takođe moguće snimati, a svako ko ima mali kompjuter može da „pravi“ umetničko delo. Mislim da je to sasvim u redu. Sa druge strane, danas je sve zahtevnije i teže proizvesti zvezdu. Međutim, u savremenoj globalizaciji postoji nešto što je najlepši događaj u istoriji čovečanstva. Naime, danas možete prisustvovati jednom ogromnom uticaja malih kultura, nikada u istoriji nije se dogodilo da velike kulture tako halapljivo jedu iz tih malih tanjirčića. Dopada mi se što materijalistička globalistička ideja ima za svoju protivtežu nešto ovako lepo.

Neobična je ova vaša pohvala globalistima.

Govorim o tome da je potreba da se globalno mažnjava lova proizvela  globalnu znatiželju za lepotom sveta i za ljudskom lepotom. Velike kulture imaju svoju funkciju, one predstavljaju reference, ali ohrabrujuće za umetnike iz malih kultura jeste to što dolazi vreme kada će moći da imaju mnogo više samopouzdanja, jer neće biti osuđeni da kao oni iz velike kulture, impresionirani veličinima, provedu do svoje zrele dobi vreme pokušavajući, u nedostatku samopouzdanja, da kopiraju velikane. Zato je i ova moja mala karijera moguća.

„Mala karijera“? Ovo zvuči gotovo blazirano!

Ističem je na taj način da bih ilustrovao koliko mi je prijatno da se osećam kao savremeni kompozitor koji živi. Svakom je svoj život, a ne to da bude zvezda, vrhunski cilj. Čoveku je važno da, kada jednog dana postavi decu na krilo, ne bude primer za sramotu.

 

Govorili ste: „ovo je mojih pet minuta“. Ali vaših pet minuta, vidimo, traju.

Silom prilika. Da nije bilo rata, ne bi bilo tako. Kupio bih kuću na Braču. Ko je doživeo rat, zna da posle njega ništa ne može da ostane isto. Rat je, istina, prilično prirodno ljudsko stanje, koje, naravno, ima razne aspekte, ne samo užas. Postoji i čitav jedan aspekt najpozitivnijih reprekusija. U ratu neki će se ispostaviti kao monstrumi, neki kao anđeli, ali važno je to što se u takvim situacijama čitavi ljudski mehanizmi pokrenu, kao i neki   zaboravljeni, još iz kamenog doba nagoni, da se preživi. Ponekad baš iz rata odjednom se pojave neki talenti. To su ipak neke neobjašnjive stvari.

 

Balkan ima negativnu konotaciju, ali vi ste upravo iz tog fantastičnog sveta izvukli nešto podsticajno, objedinili sve te melodije, sastavili, sažvakali, svarili i od malih balkanskih tanjira napravili veliki, raskošni tanjir!

U istoriji čovečanstva nije postojala direktna granica između pravoslavaca, katolika i muslimana, kao kod nas. A kroz 500 godina zatičeš kod svog krvnog neprijatelja da peva na tvoju melodiju svoj tekst. A ti, jadan, ne znaš da je tvoja glavna nacionalistička melodija stvorena od ključnih nota tvog glavnog neprijatelja. To mi, u nekoj alegorijskoj ravni, pokazuje lepotu sveta. Čovečanstvo ima muziku, dakle nešto što ljude i nehotice gura da budu zajedno. I to samo zato što je postojala pre nego što samo naučili kako da budemo zveri u ratu.

 

Predstavljaju vas kao „vlasnog“ nad svetom muzike i ritma pravoslavnih zemalja, balkanskih korena i sličnog duhovnog sadržaja. Životnim stilom, interesovanjima, vi ste građanin sveta. U kakvoj harmoniji žive ta dva lika u vama?

Ne verujem, pogotovo ne ovoj našoj javnosti. Istina je: što više imam  uvid u svet, to sam više lokalan. To nauka objašnjava lako, a ja teško. Verovatno je to zato što čovek pripada jednom mestu, voli ovakvu užasnu zemlju sa istim žarom kao što, recimo, Francuz voli Francusku, kao jednu normalnu, pametnu, modernizovanu zemlju.

 

Na svoj specifičan način voleli ste, priznajete, i socijalistički kič. Koja  vrsta kiča – u stvarnosti i u vašim naklonostima – danas zamenjuje pređašnji?

Nisam nikada razmišljao o kiču kao o nečem groznom. Postoji neka ljudska potreba za kičom, ja se njime bavim, čak mislim da sam kič kompozitor. Insistiranje na dobrom ukusu gori je kič od onog prirodnog. Nema ničeg goreg nego kada negde odem i vidim kako ljudi ulažu napor da se ponašaju kako nalažu pravila dobrog ukusa. Dobar ukus samo je  trenutni dogovor koji će možda prestati da važi u nekom sledećem trenutku.

 

Često pominjete radost povodom nepodeljenog emotivnog odziva nacije na pesmu „Đurđevdan“. Da li je taj damar sada pomalo prigušen?

Kada neko uzme da peva „Đurđevdan“ kao nacionalističku pesmu, ne zna da sam ja ta dva ključna reda uzeo iz albanske narodne pesme. Interesantno mi je to kako muzika prekoračuje prostore i emocije. Nisam tu kompoziciju pevao 100 godina, nemam uopšte odnos prema njoj, još uvek želim samo da idem napred. Valjda sam kasno krenuo pa osećam da još mnogo toga treba da naučim, da postoje ljudi od kojih još uvek mogu učiti, da postoje tereni oko mene koje još treba da istražujem.

 

Pojasnite kako ste to „kasno krenuli“?

Istina, krenuo sam rano, prvi put za novac svirao sam sa 14, 15 godina u kafani, sa 17 sam svirao u striptiz baru, a sa 18 već sam se obreo u inostranstvu. Međutim, kasnije sam mislio da sam izgubio dosta vremena u periodu dok sam bio zvezda, jer tada vas nekako nežno guraju da se ne bavite muzikom, nego da razmišljate samo o uspehu. A kada je čovek mlad misli da ima vremena da istraži milion mogućnosti. Zato mislim da mi je bilo bolje da sam shvatio ranije kako je život kratak, i kako čovek ima vremena da istraži samo jednu mogućnost. Izgubio sam mnogo vremena dok sam bio impresioniran time kako je biti zvezda. I da se nije dogodio rat, verovatno bi sve bilo drugačije. Objektivno gledano, ja sam ratni profiter. Ako postoji neko ko je ratni profiter, a nije napravio nekom drugom veliku štetu, to sam ja. Da nije bilo rata, ostao bih provincijska rok zvezda u penziji.

 

Ponavljate: politika nije moj zavičaj, ali Jugoslavija jeste moj emotivni zavičaj. Vaša muzika i one „adresirane poruke“ ipak ne ciljaju samo na sentimentalna raspoloženja, i tzv. ljubavna mesta?

Verujem u lične stvari. Čak i najveći rat uvek je, kako bih rekao, najbolje vidljiv na nekom malom mestu, u nečijoj kući, u nečemu što se vidi iz nečijeg kredenca. Verujem u to da su moje poruke u boci efikasne. Naravno, postoje i drugi načini ispoljavanja talenata, a ne samo pisanje malih poruka na tačne adrese. Talenat je i kada političar uspe da misli za opšte dobro. Kada sam prvi put uredniku doneo „Alkohol“ ostao je hladan. Mislio sam, Bože, što se njemu to ne dopada, a obično mu se sve što sam radio sviđalo. I onda sam shvatio da je „Alkoholu“ nedostajao neki lični ugao. Tek kada sam u drugoj rundi izložio ceo koncept, pomenuo, kao tačno adresiranu poruku „šljivovicu“ i „šampanjac“, on mi je rekao: na toj ploči mora postojati neka posveta, možda iz neke firme koja proizvodi piće. U prvoj verziji postojao je deo gde objašnjavam odakle, iz kakve kulture „Alkohol“ potiče, a onda sam samo shvatio da treba da stavim jednu poruku koja, kao i sve što izlazi iz nas, potiče iz male lične traume. I tako sam stvarao tu povest, romantičnu i tužnu, iz moje porodice. Moji su se, naime, razveli kada sam imao deset godina. Zato ima smisla posvetiti album roditeljima koji su imali jednu tragičnu i blesavu ljubav, što sam ja saznao tek nakon što mi je mama umrla. Verujem u male lične adresirane stvari, ne verujem u velike pokrete.

 

Izdvojili ste umetnike na jednu, političare na drugu stranu, priznajući ovim drugima značajnije moći. Možete li da zamislite sebe u nekom političkom angažmanu?

Ne, nisam ja za to. Pretpostavljam da to mora da bude neko ko ima dara da deluje korisno, na opšte dobro, ja taj dar nemam.

 

Zvuči malo podrugljivo kada kažete – na opšte dobro?

Pa nije, zašto? Mi možda nismo imali sreće kada su naši političari u pitanju, ali mi smo još uvek u političkom detinjstvu, još uvek živimo u nekom predpolitičkom dobu. Ni u Francuskoj još uvek političari nisu idealni, a oni su politiku izmislili.

 

Ali najistaknutiji umetnici bili su politički angažovani. Tako je, recimo, Pikaso, bio član Komunističke partije.

I ja bih u to vreme bio, to su bile drugačije prilike, to je bilo razdoblje visoke temperature koje danas više nema. Svi bi u to vreme učestvovali na strani republikanaca u španskom građanskom ratu. Danas, međutim, više ne možete naći ideološkog sagovornika u politici.

 

Ne bi se reklo da nema ideologije u politici…

Ne, ali slušam nedavno intervju sa nekim izdavačem koji izjavljuje da je, statistički gledano, Marks još uvek najčitaniji etički mislilac. Od njega na ovamo sve je napredovalo, izuzev političkih ideja. Nešto tu ne valja kada napreduje i tehnologija, i sve ostalo u društvu, jedino politička misao stoji. Poslednja sveža politička misao datira iz 19. veka! To nije normalno, ima nešto što atrofira u čovečanstvu na mestu koje najviše zabrinjava.

 

Ipak, ponavljate: biće bolje!

Stvarno mislim da svet nije bio nikada bolji. Kako je izgledao svet pre 50 godina, pre 100 godina, 200 godina? Svet je sve bolji. On nije onakav kakav deluje na televiziji. Puno je lepši, šareniji. I kod nas je mnogo bolje nego što je bilo, mada bi moglo biti još sto puta bolje. Sve više ljudi ima pristupa stvarima koje su bile ekskluzivne do pre samo 30 godina. Sve je više ljudi sito, sve ih je manje gladnih. Sve više ljudi ima pristup školi, čovečanstvo je pismenije, obrazovanije.

 

I sve je više ljudi na planeti…

Jeste, ali ipak sve više ljudi ide napred. Možda imam pogrešne podatke, ali hodajući po svetu, ja sa tim svoijm podacima baratam. Ne proveravam naučne, nego svoje. A ne postoji savremeni kompozitor koji svira na mestima na kojima ja nastupam. Svirao sam u glavnom kurdskom gradu na iračkoj granici Dijarbakar. Pa to je prosto neverovatno: dođeš u takvo mesto i neko kupuje karte da te gleda. Imam neku nevidljivu famu. Jedna agentica mi je rekla da kada je upisala tehnički univerzitet u Irkutsku,  prvo što je dobila bile su moje ploče. Svet je, dakle, otkrio i kompozitore čudnije od mene. Zato kažem: nije sva istina samo to što se vidi na televiziji, taman posla kad bi sva muzika bila na MTV-u.

 

Često ste bili u „dosluhu sa vremenom“ i najavljivali događaje. Slutite li nove bure i oluje?

Sve manje ljudi veruje da će im drugi rešiti probleme. Svi se na neki način pomalo odlučuju za svoj mali komunizam, pa se tako nekako i raspoređuju. Mislim da polako jenjava ta vera u neka velika rešenja koja će stići do nas. Polako ljudi gube veru u spanosna rešenja sa strane i sve više veruju u sebe. Mislim da je ta tendencija prisutna svugde u svetu, a ne samo kod nas. To je ohrabrujuće.