VANJA VUČENOVIĆ Srpski mediji rade po diktatu „nevidljive ruke“

Razgovarala

Ljiljana Bogdanović

Mediji, na mnogo načina, određuju život savremene Srbije, kao, uostalom, i čitave planete. Masovni mediji – televizija, štampa, radio, film, video ali i sve uticajniji internet – poput nekog svemogućeg božanstva, oblikuju našu stvarnost: društvenu, političku, ekonomsku, kulturnu. O moći pomenutih „mejnstrim igrača“ iz ustrojstva univerzuma komunikacija, posebno o onom nastalom u epohalnoj „eksploziji“ interneta, razgovaramo sa Vanjom Vučenovićem, glavnim urednikom e-magazina www.srpskaanalitika.com. Naš sagovornik pripada inače generaciji za koju se do skoro govorilo – njihovo vreme tek dolazi. Danas, međutim, neki komentatori ispravljaju ovo određenje, pa kažu: njihovo vreme je došlo! ZAKLJUČAK

Uređujete Srpsku analitiku, internet magazin koji je programski jasno profilisan, a nacionalnim prefiksom i sadržajno unekoliko određen. Sa kojom je namerom ova popularna veb prezentacija pokrenuta?

Pokretanje internet magazina Srpska analitika inicirano je sa namerom i željom uredništva sajta da zahtevniji internet korisnici, koji se zanimaju za unutrašnja politička i šira geopolitička dešavanja u savremenom svetu, dobiju što adekvatnije i „nefrizirane“ odgovore i analize pomenutih tema, a koje se, složićemo se, najčešće vrlo teško mogu pronaći u postojećoj, dosta „tankoj“ i sumnjivo kvalitetnoj ponudi na srpskom medijskom nebu. Pre svega, mislim na  „naše“ mejnstrim medije, koji se navedenim pitanjima bave na strogo kontrolisan  i, usudiću se da kažem, površan način.

Sa takvim konceptom, ipak niste usamljeni u e-prostoru.

Tačno, ali Srpska analitika jeste projekat čiji je cilj da svi oni koji inače „konzumiraju“ teme koje obrađujemo pokušaju da političke, geopolitičke i uopšte šire društvene fenomene, posmatraju kroz jednu novu dimenziju u kojoj  su odbrana interesa naše države i naroda uvek glavni ideal i polazna tačka delovanja. Iskreno, žalim što mnoge srpske medije smatraju „srpskim“ zbog tog, često zloupotrebljenog, prefiksa.

Danas se upravo na internetu nalaze svojevrsne oaze slobodnog mišljenja, nesputane i necenzurisane komunikacije i horizontalnog povezivanja! Koliko su brojni portali, blogovi i e-magazini stvarno moćni i uticajni u životu savremene Srbije?

U uslovima gde „nevidljiva ruka“, kako u svetu tako i u Srbiji, usmerava informativne tokove, formirajući poželjnu oazu strogo kontrolisanog javnog mnjenja, nameće se potreba za nečim drugačijim, alternativnim, nenapadnim i na kraju krajeva, rekao bih, objektivnim. Između ostalog, umešnost u manipulaciji informacijama i istinom jeste i biće glavno oružje svih obračuna i novih „mrežnih ratova“ koje možemo da očekujemo u 21. veku. Najveći deo „naših“ medijskih servisa vrlo dobro je upoznat sa tom činjenicom, te stoga znaju kako, kada i gde treba da „udaraju“. Upravo se tu i otvara manevarski prostor za talentovane i samosvesne e-grupe i pojedince koji ne nasedaju na „svete istine“ pomenutih medijskih magova, za koje se ne zna tačno čije interese zastupaju i brane. Interese našeg naroda zasigurno ne. Potreba za pomenutim „horizontalnim povezivanjem“ svih onih koji ovoj zemlji misle dobro, veća je nego ikada. S obzirom na stanje u kome se Srbija nalazi, to je sada – obaveza.

Nije li preterano dramatično, pa i ispolitizovano, pominjanje povezivanja kao  „obaveze”?

Dramatično utoliko što do povezivanja i udruživanja posebno dolazi u stanjima ugroženosti. A danas su ugroženi srpski narod, njegova tradicija i istorija. Zadatak „e-enklava“ jeste upravo to da prava istina preživi u uslovima permanentnog medijskog rata koji se vodi u Srbiji i protiv Srbije. Ne potcenjujte značaj ovakvog oblika e-organizovanja, jer se možda upravo u tim okvirima formira neka nova nacionalno osvešćena elita ove zemlje.

Kako „verni čitaoci“ ponekad gnevno komentarišu, pojedine popularne e-adrese doživljavaju promene i metamorfoze, neke svakako politički i ideološki „frizirane“.

Praktično svaki medij u Srbiji, bilo štampani ili elektronski, koji nastoji da istraje u odbrani nacionalnih interesa, dolazi u opasno iskušenje i situaciju da bude ili satanizovan spolja ili, različitim „proverenim“ metodama, razoren iznutra. Kada kažem razoren, onda mislim na takav način da se potpuno promeni njegova fizionomija, uređivački koncept i da se tako stvori jedno potpuno novo, „čistije“ lice. U pravu ste kada kažete da slični procesi počinju da se odvijaju u okviru mnogih, ranije, mnogo nacionalno „ubedljivijih“ magazina i časopisa. Ali, eto, svedoci smo i sličnih procesa i metamorfoza koje se dešavaju na srpkoj političkoj sceni. Te negativne procese ne bi trebalo posmatrati odvojeno, jer se radi o svojevrsnom sistemu „spojenih sudova“. Planski se razaraju stranke, stvaraju nove „našminkane“ ideologije, pa ko nasedne – nasedne. Samo jedno je sigurno – „nevidljiva ruka“ ne miruje.

Šta je najčitanije u vašem magazinu, ima li pomeranja u interesovanju i komentarima publike?

Najviše interesovanja pobuđuju analize onih društvenih, političkih i geopolitičkih fenomena o kojima se u našem društvu, iz određenih razloga, neopravdano malo diskutuje. Možda zato što se o pomenutim fenomenima u Srbiji jako malo zna. Upravo je zbog toga, čini mi se, naš magazin jedinstven.

Kako je moguće da najuticajniji „državni“ mediji u Srbiji, sa retkom posvećenošću, čak isključivošću, zastupaju jedan pre svega političko-ideološki koncept i program, a ne prvenstveno nacionalne i državne interese? Svejedno kakva, ali obavezno – „evropska“ Srbija?

Potpuno je legitimno zastupati „evroideologiju“, i tu zaista niko ništa ne spori. Međutim, medijsko nametanje i „ubrizgavanje“ isključivo jednog evroatlantskog obrasca, kao jedino ispravnog i mogućeg – i to u trenutku kada se Srbiji svakodnevno, svih ovih godina neopravdano udaraju ćuške baš od strane onih prijatelja iz Brisela i Vašingtona, koji nam, eto, tobože, sve to uvek rade samo zbog našeg dobra, ali mi to ne razumemo – ne može se ni u kom slučaju tumačiti kao dobra namera. S druge strane, čini se da se samo u Srbiji sa tolikim, rekao bih, neobjašnjivim žarom i toliko slepo zastupa jedan koncept, koji je u poslednje vreme ozbiljno uzdrman, i čija je budućnost, prema nekim ozbiljnim procenama, koje dolaze spolja, u najmanju ruku neizvesna. Iskreno se nadam se da će neko napokon „obavestiti“ domaću političku elitu i vodeće medije da politička, geopolitička i geoekonomska karta sveta i Starog kontinenta nije više ista ona kao od pre deset, pa čak ni kao od pre pet godina.

Šta to, svesno ili ne, previđa domaća upravljačka klasa?

Pojavili su se, bez obzira na to koliko to nekome teško palo, i neki „novi igrači“, naklonjeniji interesima Srbije i zainteresovaniji za sudbinu srpskog naroda, i stoga bi nam bolje bilo da prihvatimo takvu realnost i probudimo se što pre iz tog beskonačnog ružičastog „evro-sna“. Jer bi se u suprotnom vrlo lako ponovo mogli naći izvan „dobitne kombinacije“. Na kraju krajeva, poznato je da se od snova ne živi. Na medijima je u, tom smislu, posebna odgovornost, jer je njihov prvenstveni zadatak da zastupaju i artikulišu interese ovog naroda i ove države, a ne da stvaraju „hologram“ u ovom trenutku potpuno neizvesnog „evro-blagostanja“.

Sajtovi E-novina i „Peščanika“ nazvani su u komentarima „ideološkim komitetima druge Srbije“. Jesu li u pravu oni  koji tvrde da su prezentacija i uticaj veb adresa ubedljivijeg nacionalnog i patriotskog koncepta još uvek bleđi i manjeg dometa od pomenutih, „komitetskih”?

Nesumnjivo da je uticaj sajtova nacionalne i patriotske orijentacije još uvek na marginama na domaćem medijskom prostoru. Dobrim delom, razlog za takvu  situaciju leži u nedostatku minimalnih finansijskih sredstava, preko potrebnih da bi se održao rad pomenutih internet glasila. Takve probleme, čini mi se, nemaju sajtovi koje ste pomenuli i koji se svesrdno „pomažu“ iz raznoraznih domaćih i inostranih fondova. Mišljenja sam da je upravo na samoj državi da omogući svima „ravnopravnu utakmicu“, i ne vidim nijedan valjani razlog zbog kojeg se ne bi podsticala i ona internet glasila koja rade na afirmaciji nacionalnog pitanja i interesa. Ako država ne vidi svoj prioritetni interes u tome, onda ne bih želeo ni da naslućujem o čemu je tu zapravo reč. Sapienti sat.

Prilikom tumačenja pojmova „nezavisnost“ i „sloboda medija“, u našem vremenu kao da se, možda objašnjivo, ali i pomalo volšebno, dogodio najširi konsenzus u rezonu tipa: odrasli smo ljudi, znamo kako se stvari u realnom svetu uređuju, pa stoga ne očekujmo neostvarivo i nemoguće – istinito i „bezinteresno“ informisanje. Da li je takva situacija normalna?

Naravno da to nije normalno. Ako jedan medij neprestano, kao navijen, stavlja sebi i drugima do znanja kako je nezavisan (pitam – od koga i od čega?!), i koji praktično sve svoje prljave rabote pravda i „pere“ argumentom nezavisnosti, onda se taj medij nalazi u ozbiljnom problemu. Ali i svi mi koji ga „konzumiramo“. Međutim, problem je u tome što su mnogi „nezavisni“ mediji u Srbiji, a tu prevashodno mislim na one koji se nazivaju „komitetskim“, u stvari i najviše zavisni od raznih uticaja, što sada postaje toliko očigledno i providno da čovek ne može a da se ne nasmeje na sam pomen bilo kakve „nezavisnosti“. Mislim da bi istima bilo bolje da budu manje zavisni od različitih inostranih fondova i uticaja, pa čak i po cenu da ideal „nezavisnog medija“ nikada i ne dosegnu. Više će pomoći na taj način. Jer, upravo zbog njihovog stremljenja ka dokazivanju „sopstvene svete nezavisnosti“, koja u stvari nije ništa drugo do dokazivanje podobnosti nekome „tamo daleko“, najviše trpe interesi ovog naroda i ove zemlje.

U Srbiji elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom, kao i najtiražnija i najuticajnija štampa, danas izgledaju kao da ih uređuje već pomenuta „ista nevidljiva ruka“! Kontrolisani i dirigovani mediji jesu svetski fenomen, ali u našoj zemlji je to poprimilo dimenzije apsurda.

Da, ta sveprisutna i sveprožimajuća „nevidljiva ruka“ pokreće i završava društvene, političke pa samim tim i medijske procese u Srbiji. I treba priznati da tako nešto nije od juče. Nesumnjivo da je većina „požara“ koji su pogađali ovu zemlju orkestrirana upravo dirigovanjem iz raznoraznih „kuhinja od uticaja“. Šibice je palio u najvećem broju slučajeva neko ko se nalazio izvan granica naše napaćene zemlje. U tom kontekstu, posmatram i ulogu mnogih, kako vole da se nazivaju, „reformskih“ medija, a koji danas pale i žare Srbijom. Nije problem čak i ako jedan medij kontroliše država, ukoliko je to u cilju odbrane nacionalnih interesa. Problem nastupa kada za jedan „nezavisni“ medij postane potpuno jasno da ga kontroliše strana „nevidljiva ruka“, a sama država ne vidi u toj činjenici ništa sporno. A to je danas, čini mi se, naš najveći problem.

Vidite li mogućnost da se to promeni?

Neminovno je da se srpski medijski front proširi u budućnosti i da svoje mesto na medijskom nebu dobiju napokon i svi oni mediji koji društvena i politička dešavanja prate, posmatraju i analiziraju van nametnutih „evro-utopističkih“ okvira. Nesumnjivo da će se takvi procesi odvijati i uporedo sa neminovnim krupnim društveno-političkim „dešavanjima“ koja bi se u nekoj bližoj budućnosti mogla odigrati u našoj zemlji.

Može li se najava gospodina Bruna Vekarića da će se, protiv navodno „ratnohuškačkog delovanja“ novinara,  preduzeti „istražne radnje“, razumeti kao iskreno nastojanje da se razjasne tragična događanja na Balkanu?

Zaista, sa velikom radošću iščekujem realizaciju takve najave gospodina Vekarića, samo se čini da na taj način, po ko zna koji put, krivce tražimo na porešnom mestu. Dajem sebi slobodu da pitam gospodina Vekarića, da li on stvarno veruje u to da su se ratna dešavanja na našim prostorima i kasnija teritorijalna „prekompozicija“ nekadašnjeg jedinstvenog jugoslovenskog prostora mogla desiti bez namere „velikih“ da se jedna velika država razori, zbog ostvarenja dugoročnih strateških i geopolitičkih ciljeva vezanih za ove prostore? Ili ćemo stvar „zataškati“ tako da će se pokazati prstom na sve one igrače koji su igrali neku trećerazrednu ulogu u tragičnim dešavanjima na ovim prostorima? Apelujem da konačno budemo iskreni i prema sebi i prema drugima, i da stvari počnemo nazivati pravim imenom, ali i da ukažemo na prave krivce za sve ovo što nam se dešavalo, naravno. Ipak, za tako nešto potreban je minimum nacionalnog dostojanstva i ponosa. Mi tako nešto, nažalost, još uvek nismo izgradili.

Istragom nad „nepodobnim“ novinarima sada se preti u zemlji u kojoj se do nedavno mnogo govorilo o „izgubljenom  medijskom  ratu“, kao važnom činiocu opšteg sloma i stradanja. Hipokrizija u Srbiji kao da nema granica, kao da je „oročena“ za večnost?

Reč je tu o sposobnostima i dezorijentaciji nacionalne elite. Večiti problem naše elite jeste to što blagovremeno ne reaguje na sve promene koje im se, naprosto, pred očima odigravaju na globalnom planu. Razlog za to leži u činjenici što nikada nismo imali, a nažalost ni danas nemamo, bilo kakvu nacionalnu strategiju. Jer verovatno nikome ovde nije bilo u interesu da je imamo. Da je kojim slučajem imamo, ne bismo danas tapkali u beskonačnom hodniku čekajući „Godoa iz Brisela“, već bismo trezveno, realno procenjujući svoje interese i mogućnosti, preuzimali „alternativne“ aktivnosti i iznalazili i neke druge puteve, koji nam garantuju kakvu-takvu izvesnu budućnost. Ukoliko zaista plediramo da postanemo ozbiljna država i narod, morali bismo da  pristupamo izučavanju i analizi globalnih fenomena i kretanja konačno uz jedan trezven i nesanjarski pristup, oslobođen ideologija, koliko god one, na prvi pogled, „milo“ i obećavajuće zvučale i izgledale.

U novinama danas „svi“ pišu autorske komentare „duha vremena“. Nižu se osvrti na javni diskurs Srbije, potpisani od autora koji nisu medijski profesionalci. Često su to daroviti i fascinantni tekstovi, ali ponekad i banalni do očaja. Iako posprdno stigmatizovana praksa „Odjeka i reagovanja“ devedesetih, savremenom „kolumnomanijom“, kao da – sofisticiranije – biva vaskrsnuta!

Ne vidim ništa sporno u „epidemiji“ kolumnomanije ukoliko pisana reč zadovoljava neke osnovne standarde kulture javnog diskursa i bar neki pristojni minimum profesionalizma. Međutim, dobro ste primetili da je danas u Srbiji „ulaznica“ za kolumne tipa „odjeci i reagovanja“ u većini štampanih medija ipak  ta političko-ideološka podobnost, i tu zaista u većini slučajeva nastaje problem. Ipak, možda je najtužnije od svega da je zbog „ideologizovanih“ kolumni, u krajnjoj instanci, najviše trpi kvalitet. Ali, verovatno je sve to odgovorna logika „novog doba“ i „evro-tranzicionog mentaliteta“.

Zanimljivo je i to što se u pojedinim tekstovima pomenutog žanra izriču teški, oštri sudovi o pojedincima i događajima, da bi, ukoliko već ne reaguje tužilaštvo, u skladu sa nekim „staromodnim“ shvatanjima časti, u najmanju ruku morale da uslede ostavke. Ništa od toga. Tišina i ravnodušnost. Reč je, dakle,  o papirno-životnom dokumentarcu moralne patologije društva, a istovremeno i o lukavo skockanom, „ventilu“ za kontrolu tenzija i naraslog besa javnosti?

Ponekad zaista zapadne za oko da za neke jasno obznanjene činjenice ili informacije u tekstovima sumnjivo izostane reakcija javnog tužilaštva ili, pak, drugih nadležnih državnih organa. Zagovornik sam teze da se srpsko društvo u globalu nalazi u jednom ozbiljnom moralnom posrnuću, a tendencije i slučajevi  koje pominjete samo su logična posledica takvog nesrećnog stanja u kome kolektivno već dugo i beznadežno tavorimo. Živimo u društvu ozbiljno poljuljanih i sumnjivih merila vrednosti. Međutim, pitanje je pod kakvom moralnim nazorima i uslovima je izgrađivana ličnost prosečnog srpskog građanina poslednjih pedeset godina.   S druge strane, uvek postoje „ljudi od poverenja“,  bilo o kojoj profesiji da je reč. Međutim, sve dok se ne bude shvatilo da upravo najveću odgovornost, moralnu i političku, pa i onu širu društvenu, nose upravo oni koji se nazivaju političkom elitom u ovoj zemlji, ne možemo da očekujemo bilo kakav napredak, ni kao narod, ni kao država. Sklon sam samokritici, a bez obzira na svu ljubav prema svom, srpskom narodu, svestan sam i ogromnih mana koje posedujemo, i stoga mislim da ukoliko uistinu sami sebi želimo dobro, moramo neizostavno da izvršimo suštinske „rezove“ u sopstvenoj psihi i mentalitetu.

Pripadate generaciji rođenih „posle Tita“! Kako doživljavate  savremeno javno i, u niz prigoda (društvenih, medijskih i kulturnih manifestacija), pokazano oduševljenje, evociranje uspomena, uz svojevrstan žal, nostalgično prizivanje Titove epohe?

Činjenica da sam rođen „posle Tita“ verovatno mi olakšava da tu, u mnogo čemu za srpski narod tragičnu epizodu, sagledam na jedan objektivniji način. Ne želeći da vređam osećanja svih onih koji su naricali u „Kući cveća“ kada je „ najveći sin naših naroda i narodnosti“ okončao svoj, u mnogo čemu „zagonetan“ životni put, ne mogu a da ne primetim da danas plodove vladavine ovog čoveka sumnjivog porekla i „zadatka“ kusamo svi mi koji smo ostali iza njega. Srpsko nacionalno i teritorijalno pitanje, srpska tradicija, istorija i kultura, na najbrutalniji način sasečeni su upravo za Brozove vladavine. Međutim, i pored svega toga, najviše su ga uzdizali i veličali upravo Srbi, koji su u njemu videli ikonu nekog  „eksperimentalnog“ jugoslovenstva. Zašto to nisu Hrvati, koji su i pod Titom ostali Hrvati? Ali to je već naš problem, nas kao naroda, što od drveta ne vidimo šumu, a posledice takvog odnosa prema sopstvenom nacionalnom pitanju i biću neminovno se reflektuju na našu današnju poziciju, kao države i kao naroda. Stoga svako oživljavanje starih „ikonografija“, ili pokušaj reanimacije  titoizma, posmatram nikako drugačije nego kao glorifikaciju sopstvenih zabluda, promašaja i problematičnog duhovnog, moralnog i intelektualnog stanja.

Ukoliko se može govoriti u ime generacije, šta iz te perspektive uočavate kao najznačajniji problem srpskog  društva?

Došli smo u situaciju kada je od gomile inače preteških problema, teško izdvojiti onaj problem čije bi rešavanje suštinski uticalo na popravljanje stanja u kome se nalazimo kao društvo. Svi problemi koje ste pobrojali jesu suštinski problemi srpske države i srpskog naroda. Smatram da se jedan od naših ključnih problema sastoji ipak u zanemarivanju i potiskivanju sopstvenih duhovnih, tradicionalnih i istorijskih vrednosti. A to je odlika samo malih naroda. Gotovo sve srpske institucije i organizacije koje rade na afirmaciji srpske kulture i tradicije, na udaru su raznih centara moći, u zemlji i van nje. Tu neizostavno mora da nastupi država, čiji je zadatak da uradi sve što je u njenoj moći kako bi sačuvala sve ono dobro i pozitivno što je od nas ostalo posle svih ovih turbulentnih događaja. Stiče se utisak da vlasti nedovoljno zainteresovano deluju na ovom polju, i da nadzor nad ovim bitnim elementima srpskog bića, svesno ili nesvesno, prepuštaju onima čije se namere, ni u kom slučaju ne mogu okarakterisati kao dobronamerne.

U toku su velika „preimenovanja“, veliko istorijsko preispitivanje i pojmova i događaja iz naše bliže i dalje istorije. U svojevrsnoj političko-ideološkoj dijalektici ideja o rehabilitaciji i lustraciji na našoj javnoj sceni, heroji i žrtve ponekad zamenjuju mesta. Kako ove, svakako dramatične promene, doživljava i procenjuje mlada generacija?

Svedoci smo, ali što je najgore, i žrtve „društvenog inženjeringa“ par excellence, koji se permanentno sprovodi nad srpskim narodom, a koji kao bitne elemente uključuje i pisanje nekih „novih istorija“, čime se nanosi nenadoknadiva šteta srpskom društvu i njegovoj budućnosti. Nažalost, danas postoji „maligna“ tendencija da se pojedini značajni detalji iz dalje ili bliže srpske istorije „spinuju“ i prikažu na način neophodan da bi se opravdalo sve ono što je srpski narod, ipak nepravedno, proživljavao u prethodnih dvadeset godina, a čemu je, u dobroj meri, možda i presudno kumovala ne baš pravdoljubiva međunarodna zajednica.

Šta je stvarna  motivacija „inženjera“?

Reč je o procesu nametanja svojevrsne autoviktimizacije koja nas polako uzima pod svoje. U pitanju je vrlo opasna tendencija na putu gubljenja identiteta. Mislim da je pod hitno potrebno preduzeti mere kako bi se takve „operacije“ zaustavile, jer će kasnije biti kasno. Rat protiv naše države i naroda praktično nikada nije okončan, već je samo poprimio neke druge, ali ne manje opasne forme.

Sasvim neuobičajeno, nedavno je na celoj strani Politike osvanuo oglas „Apel demokratskoj javnosti“ sa potpisima niza istaknutih zagovornika evroatlantskih integracija. Kaže se da je „devet godina prošlo od poslednje slične situacije, kada su u Srbiji bili ugroženi ionako krhki potencijali za promene, reforme i modernizaciju, odnosno evropsku opciju“?

Neki bitni momenti vezani za čitavu „operaciju“ pod nazivom „Apel demokratskoj javnosti“, bar za mene, potpuno su nejasni. Ako je neko osvojio određeni broj glasova prema izbornim pravilima koja su, između ostalog, ustoličili i zagovornici ovakvog apela, šta je onda problematično u celoj priči. Da nisu možda ovakvi „vapaji“, u stvari, izraz nemoći upravo potpisnika apela da svoju ideologiju i politiku približe građanima i pridobiju poverenje koje, eto, oni misle da zaslužuju? Pitam se odakle crpe taj silni i svemoćni „ekskluzivitet“ za ovakvo reagovanje, i koja podrška u narodu im, na kraju krajeva,  sve to omogućuje? Sve mi ovo deluje pomalo neozbiljno, slično ponašanju deteta kada mu neko oduzme dragu igračku.

Živite u Novom Sadu. Kako komentarišete složene prilike u Vojvodini, stavove, govor ili ćutanje, tamošnje društvene elite, intelektualaca posebno? Jesmo li često svedoci „neutralnosti“ i tišine u vremenu u kojem je ćutanje zapravo etički problem?

Problem ćutanja intelektualaca, povodom „ srpskog pitanja“, generalno gledano, jedan je od vodećih srpskih problema u današnje vreme. Naravno, ni Vojvodina nije pošteđena takve negativne tendencije „tišine“, mada su baš intelektualci odavde najmanje pozvani da „ćute“. Politička situacija u Vojvodini dosta je turbulentna, čemu je ponajviše kumovalo pitanje spornog Statuta, a čija se suština, sadržina i cilj u krugu nacionalno mislećih i osvešćenih intelektualca ovde tumače kao nastojanje da se Vojvodini daju prerogativi države. Ovakvi negativni procesi u Vojvodini, ukoliko se ubrzo ne stvori konsenzus koji će zaštiti interese Srbije na sopstvenoj teritoriji, mogli bi lako eskalirati u potencijalno šire i teško zaustavljive „procese“. Vlasti u Beogradu su, bar kako prenose mediji, izričiti u stavu da se nikome neće dozvoliti da pravi još jednu državu na teritoriji suverene Srbije. Naravno, jedno su želje, a drugo mogućnosti. Pravo je pitanje u stvari – koliko je ko spreman daleko da ide, i ko šta kontroliše danas u Srbiji?

Nedavno ste, u zapaženom intervjuu objavljenom u vašem magazinu, sagovorniku postavili sledeće pitanje: „Da li će povećano rusko ekonomsko i političko prisustvo u Vojvodini sačuvati pokrajinu u sastavu Srbije? Koji su centri moći, tajne ili polutajne organizacije, najzainteresovanije i najaktivnije u eksperimentu stvaranja tzv. ‘novog vojvođanskog identiteta’ koji otvoreno propagira Januš Bugajski iz američkog Centra za strateške i međunarodne studije?“ Šta biste vi odgovorili na ovaj niz značajnih upitanosti?

Da, pitanje je postavljeno u okviru ekskluzivnog intervjua koje je uredništvo Srpske analitike vodilo sa istaknutim srpskim intelektualcem, novinarom i publicistom, gospodinom Milanom Vidojevićem. Nesumnjivo da se aktuelna politička trvenja u Vojvodini moraju posmatrati i analizirati u kontekstu  zanimljivih „pozadinskih“ aktivnosti koje se odvijaju na ovom terenu već duže vreme. Podsticanje ili veštačko fingiranje „međunacionalnih sukoba“, izranjanje sumnjivih karata samostalne Vojvodine, i to u sumnjivim trenucima, ili čak karte „restaurirane Austrougarske“ sa Vojvodinom kao njenim prirodnim delom, naposletku izjave poput one indikativne koju je dao nekadašnji nemački ambasador Andreas Cobel o pitanju Vojvodine – samo su dodatno podgrejale i danas podgrejavaju već ionako „zagrejanu“ situaciju u severnoj srpskoj pokrajini. Izazivaju i sve veću zabrinutost i upitanost pripadnika srpskog naroda na teritoriji pokrajine. S druge strane, pojavljuju se i „nadahnuti“ pojedinci, koji dolaze uglavnom spolja, i na mala vrata uvode tzv. ‘vojvođanski identitet’, kao kategoriju kojom se nastoji oslabiti i razvodniti svako prisustvo većinskog srpskog entiteta i identiteta na ovoj teritoriji, ali i marginalizovati mogućnost uticaja zvaničnih vlasti u Beogradu na „vojvođanske prilike“. U novije  vreme povučen je i niz strateških geoekonomskih i geopolitičkih poteza na „vojvođanskoj šahovskoj tabli“.

Jesu li to i novi igrači oko „vojvođanske šahovske table“?

Ulazak ruskog kapitala, koji se tumači kao prvenstveno geostrateški čin zvanične Moskve, prema pojedinim mišljenima ovde je za sada „prikovao“ Vojvodinu za Srbiju i donekle osujetio negativne tendencije koji se pominju sve više i među „običnim“ stanovništvom severa Srbije. Sve u svemu, nekako se ponovo vraćamo  na priču o „nevidljivoj ruci“ i procesima koje bi srpske vlasti morale prepoznati, te blagovremeno, preventivno i efikasno reagovati, kako se ni u naznakama ne bi počelo razmišljati o poistovećivanju kosovskog i vojvođanskog pitanja. Jer, kada se misao dovoljno raširi i odomaći među stanovništvom, tada je već kasno za svaku akciju, koliko god ona dobronamerna bila.

Nedavno su u štampi objavljeni „Novi epigrami iz tuđine“ Milovana Danojlića. Pod naslovom „Glas iz publike“, pisac kaže: „Dok u skupštini odjekuje besna vika/Opredeliti se nije šala/Između plaćenika-izdajnika/I patriota, ali budala“. Koliko je ovo sumorno viđenje koje nam stiže izdaleka verodostojna slika nas i naše stvarnosti?

Sjajan piščev osvrt na srpsko političko „pozorište“. Sve je rečeno i, čini se, više nego što treba, moj dodatni komentar u tom pravcu bio bi potpuno izlišan.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *