PREDRAG ANTONIJEVIĆ Srbija pod kontrolom Velikog Brata

Razgovarala

Ljiljana Bogdanović

Uz ime srpskog reditelja Predraga Gage Antonijevića (1959) danas se neizostavno napominje da je „već duže vreme na privremenom radu u  Holivudu”, da je pre nekoliko godina snimio zapažen film „Spasitelj”, tešku i kontroverznu priču o ratu na balkanskim prostorima, sa slavnim Denisom Kvejdom u glavnoj ulozi, a još slavnijim Oliverom Stounom kao producentom, zatim i da je radio sa najznačajnijim imenima iz sveta filma, među kojima i sa Džeremi Ajronsom, Valom Kilmerom, Benom Kingslijem… Tokom ne baš čestih boravaka u domovini, temperamentni i polemici sklon Antonijević, vazda bez dlake na jeziku, vodio je i oštre – ne samo prilikama u domaćem filmu nadahnute – javne  dijaloge sa uticajnim akterima naše društvene scene.

Zbog čega naši filmski umetnici retko ostvare zapaženu internacionalnu karijeru, a posebno teško stižu do Holivuda?

Nije teško samo našim umetnicima, tako je svima kada dođu u Ameriku. Isto važi čak i za one koji su im najbliži – Engleze i  Australijance. Toliko je tamo sve različito da se mnogi iz njima bližih sistema ne snađu. Primetio sam, tokom godina, da posebno „padamo” mi Sloveni, teško nama ide adaptacija na uslove u američkoj kinematografiji. Verujem da je reč o karakteru, da kažem, bez ironije, našoj duši, našem svetu i  sistemu, koji lako puca. Nema mnogo primera uspešnih Slovena, ali nema ni Nemaca, Francuza ili Italijana! I oni kubure i ništa to nije čudno jer Amerika, ceo taj sistem, „indastri”, kako oni zovu filmsku produkciju, toliko je različit, a sasvim je normalno da kada čovek dođe sa nekim određenim navikama, teško ih se odriče i adaptira na nove. Često je čak pravilo da što si bio uspešniji u svojoj zemlji, teže ćeš napraviti prodor tamo, jer te tamo ponište u startu i onda krećeš sam da se gradiš i vraćaš. Naravno, i ego je tu bitan element, to odsustvovanje nije prijatno i teško se sa njim miriš.

Ostavili ste uspešnu karijeru i iščezli iz „vidokruga” naše javnosti. Čini se da Vaša holivudska „avantura” nije ponovila pomenute tamne stereotipe?

Može se reći da sam ja otišao nekako slučajno, ne bukvalno, ali nisam imao nameru da tamo ostanem. Malo da vidim kako je. Bilo je: baviš se planinarstvom, a onda čuješ da ima tamo „nekakva” planina  Himalaji, pa te zanima da li možeš i sam tamo da se penješ. Vrlo brzo, posle mesec dana, shvatio sam da ništa nije kao što sam pretpostavljao, da će biti jako teško. U startu je Semjuel Goldvin hteo da kupi moj film „Mala”, a Aj-Si-En navodno nameravao da potpišemo ugovor. „Sad će, sad će…”, ali ni posle desetak sastanaka nije se dogodilo ni jedno ni drugo. Možda je i dobro što je tako bilo… Onda sam doneo odluku da se vratim u Beograd, i da dobro razmislim o tome da li hoću da to radim. Ipak, prelomio sam i konačno otišao u maju 1992. Nisam dolazio ovde pune četiri godine, nisam se vraćao jer znao sam da je šetanje tamo-vamo često kobno, javljaju se nedoumice i malodušnosti, udariš u tvrdo na jednoj strani, kažeš: šta ću ja ovde, ja sam bolji od ovoga… idem nazad! I tako prođe život, leteći preko okeana „napred-nazad”.

Kući ste se vraćali čini se češće od promena 2000-e, i niste se ustručavali da arbitrirate, da iznosite oštre ocene o stanju i u domaćoj kinematografiji, ali i kulturno-umetničkoj sceni uopšte. Deo javnosti vam je, iznervirano, poručio da „gledate svoja posla”, ili da se vratite i delite ovdašnje nevesele prilike, pa da onda „popujete”!? Kako odgovarate na ove „savete”?

Ovo pitanje zadire u temu veću i značajniju od mog slučaja, ukoliko sam ja uopšte „slučaj” – temu odnosa zemlje prema dijaspori. Dok sam živeo ovde, verovatno sam i sam gledao malo na te „egzotične” tipove drugačije, ali kada sam i sam postao „dijaspora”, počeo sam da razumevam bolje te odnose. Naša zemlja na sve tamo neobično gleda, i komentariše. Kada ljudi koji tamo žive, ponekad zaista pametni i dobronamerni ljudi, napišu nešto, obično ih ućutkuju rečima: „Lako je tebi, ne znaš ti kako je ovde, dođi pa nam onda kaži…”, a niko od tih lobotomiranih nesretnika da pomisli: „možda on ima tamo i nešto da mi kaže, možda ja ne znam te stvari, on je tamo, ja ovde, daj da ga salušam, daj da to analiziram, evaluiram i da vidim da li mi to može biti od koristi”. Međutim ne, u toj ostrašćenosti dolazi do apriori odbacivanja „ti ne deliš našu muku, nisi bio ovde kad su nas bombardovali, ne znaš kako je, prema tome: šta se ti mešaš?” U isto vreme, od dijaspore manje-više svi očekuju nekakav novac. Evo pre neko veče čitam kajron na tv: dijaspora bi mogla da investira 4 milijarde dolara! Nešto mislim – daće vam dijaspora onu stvar, onako kako ste i vi njima dali!

Šta je to što bi prema vašem mišljenju matica trebalo da učini za dijasporu?

Pa mi ne možemo da se dogovorimo čak ni oko toga da dijspora počne konačno da glasa. Svi sistemi, počev od Titovog, pa potom do Slobe i dalje, sve ove kao demokratske vlade, svi imaju veliko podozrenje prema dijaspori. Ja sam sad vozio na glasačko mesto 40 kilometara. Mogu da pretpostavim iz kojih razloga, plaše se, ne znaju gde bi ti glasovi otišli, onaj na vlasti neće da rizikuje, jer mogu otići protivniku, protivnik računa da vlast može da izmanipuliše rezultatima. U svakom slučaju tu mogu da se pojave nekoliko stotina hiljada glasova koji bi mnoge stvari promenili.

Nije to jednostavno organizovati, a tvrdi se da je reč o ogromnim, neracionalnim troškovima!?

Zbog čega nam ne omoguće da glasamo pismom, kao što glasa cela Amerika. Tamo možeš da tražiš glasački listić čak iako nisi odsutan, dobiješ ga i do mesec dana unapred, popuniš i pošalješ. Ne vidim u čemu je problem. Vidim samo da je reč o velikom nepoverenju i jednom jako bezobraznom odnosu prema Srbima u dijaspori. Kao da postoji jedan konsenzus između građana i vlasti: vi tamo ćutite, vi ne znate kako je ovde, ali, u međuvremenu – šaljite novac. Počelo je da biva uvredljivo. Mi smo ogorčeni, ima dosta ljudi koji su hteli na ovim poslednjim izborima da glasaju, a iz raznih, praktičnih ili besmislenih razloga, to im nije bilo omogućeno. To se sve može lako i lepo rešiti, i to građani Srbije koji žive u inostranstvu zaslužuju. Kad jedan brat ode u Australiju, a ovaj ovde hoće da proda dedovinu, ne može to da učini bez saglasnosti onog tamo, mora i on da se pita.

Čini se da ste upoznati sa situacijom u srpskoj kinematografiji. Da li vidite nekog značajnog novog autora u domaćem filmu?

Ne, nisam upoznat sa situacijom u srpskoj kinematografiji, čak dugo nisam gledao ni filmove. Posle možda pune četiri godine, sada ću da pogledam jedan srpski film, film Darka Bajića.

Naši filmovi, neretko, dobijaju i međunarodna priznanja, autori osvajaju nagrade i pohvale na festivalima… Kada se, pak, ovde pojave eminentni stvaraoci iz sveta, čujemo ocene da je naša kinematografija – „skromna”?

Mogu da vam kažem šta se od naše kinematografije vidi napolju. U Americi, recimo, ne vidi se ništa. Znači: niko i ništa. Ne postoji nikakav dobačaj srpske kinematografije u taj grad koji se zove Holivud. Što je to tako? Nije to samo zbog srpske kinematografije, niti je samo zbog arogancije Holivuda. Oni imaju tržište kao osnovno merilo svega i svačega, strani film na tom tržištu zauzima u globalu samo nekoliko procenata, koje dele francuski, italijanski, kineski i ruski film. I u tom malom parčetu pite skoro da i nema mesta za srpski film. On je sveden na promil od promila.

Kojim putevima se promil u „parčetu pite” uvećava?

Teško, jer da ima našeg tržišta, bilo bi i našeg filma. Njih bi to komercijalno privuklo i motivisalo da stave srpske filmove u bioskope. Recimo, Meksikanci su se vremenom izborili za svoju kinematografiju, pali pre svega zato što u SAD živi negde oko 30, možda i 40 miliona Meksikanaca. Filmovi meksički ili španski, odnosno na španskom jeziku, vrte se zato u bioskopima normalno. Oni imaju zagarantovanu publiku i promet na španskom govornom području. Tako su oni napravili neverovatan pomak, tako da se odmah i piše, na primer, o „genijalnim ”meksičkim režiserima i ostalim talentima. Da nije bilo tržišta oni ne bi bili genijalni, ne bi bili ni pomenuti. Oskar za strani film po značaju je tek 12. ili 15, ispod njega ne stoji finansijska piramida koju ovi drugi oskari nose sa sobom. Pre pet-šest godina vodila se debata da se Oskar za najbolji strani film ukine, jer se dodeljuje na neprirodan način, putem komiteta, za razliku od drugih oskara. Ipak su odlučili da je ostave, pre svega zato da bi pokazali kako vode računa o ostatku sveta. Aplauz, i idemo dalje. Naša kinematografija ima nesporne uspehe tokom istorije, i verovatno tu postoji i neki kontinuitet u smislu mladih, novih autora, ali sve to globalno nije značajno, a opet to uporište – ako ga ima – ono je pre evropsko i u Evropi, nego što dopire u SAD, gde inače ne dopiru ni mnogo veće i jače kinematografije.

Najveći broj filmova koji se trenutno prave u Srbiji, jesu, zapravo, komplikovane koprodukcije više zemalja, jer samo tako se sklopi nekakva, posebno finansijska, mogućnost da se napravi film. Da li ovo vidite kao prednost ili manu?

Pa to je danas evropski film. Jeste koprodukcija komplikovana, to je nekakav polusocijalistički sistem, gde država daje novac, a onda uslovljava kvote za prikazivanje. Nasuprot tome stoji američki sistem, gde banka finansira film, gde je samo roba, i kao takva ima svoju vrednost. Cela filmska industrija zasniva se na apsolutno tržišnim parametrima. I to je jedino merilo. Potpuno je drugačije raditi tako, nego na način evropske korektnosti, u kojoj se prave nekako uvek malo politički obojeni filmovi, deluju određene kulturne grupacije, klike koje guraju svoje ljude. Tu se prave nekakve kombinacije, i dobro, to je u redu. Ali na jedan, možda bizaran način, američki sistem „evo para i za te pare treba da se napravi tržišni produkt“, možda je pošteniji, čistiji. Cela utakmica je zato vrlo čista, iako užasno surova i veoma teška za mentalitet naših ljudi.

Ne bi se reklo da za razliku od evropskih, kako kažete, „politički obojenih”, američki filmovi nisu, čak vrlo ideološko-politički „impregnirani”?

Naravno da to ne znači da su američki filmovi lišeni ideologije. Samo ta ideologija je u SAD veoma podržavana od gledalaca. Publika tamo glorifikuje svoj sistem, u koji apsolutno veruje. Oni su prvo pokorili svet muzikom i filmovima, pa potom tek ekonomski i vojno. To je, u principu nešto slično crvenom komunističkom talasu u našim filmovima za vreme druga Tita. Ima bitne razlike između ove evropske političke korektnosti i američkog ideološkog obrasca u filmovima. Oni prave te filmove tako što većina američkih gledalaca takav pristup istinski voli i razume, dok se u svakoj kritičkoj varijanti osećaju  nekomforno i odbijaju da to gledaju. U Evropi je reč o briselskom dogovoru o politčkoj korektnosti, a u Americi je istinsko oduševljenje i raspoloženje masa za taj filmski obrazac. Možemo se mi sporiti – šta je tu starije, kokoška ili jaje, i ko je koga brusio, da li film publiku ili obrnuto, ali istina je da oni aplaudiraju kada američki vojnik pobeđuje, i da to traže. Zato se i ovakva ideološka obojenost može razumeti i čitati u komercijalnom ključu!

Kada je o koprodukcijama već reč, vidite li nekakvu mogućnost stvarne, dakle kreativne, ravnopravne i obostrano korisne saradnje između ovako male i tako velike kinematografije – srpske i  američke?

Teško je naći teme koje bi se sistemski uklopile u srpski i američki način finansiranja. Srbija trenutno ima priliku da pruža servis američkim i evropskim filmskim kompanijama, jer smo trenutno jeftiniji od zemalja u okruženju, a postoji jedna solidna baza u smislu ljudi i drugih uslova. Počinje da se kuva, već godinu-dve, dolaze ljudi iz sveta, obilaze terene, neki su već snimali, drugi najavili da će ovde snimati. To je dobar momenat i tu je značajan finansijski efekat.

Šta vi danas radite? Ima li, u najavi, zanimljivih projekata i saradnje sa novim holivudskim zvezdama?

Ima projekata, ali, za sada, to je puno rada i malo rezultata, sastavljali su se i raspadali filmovi. Sada sam se fokusirao na scenario i projekat za film „Janičar”. Dugo mi je trebalo da ga sklopim, trajalo je to sedam godina. U pitanju je jedna priča koja se odvija u tri različita vremena: u turskom, zatim u vreme Drugog svetskog rata i u ovom  novijem, NATO-vremenu. U međuvremenu napisao sam scenario za vestern po motivima Banović Strahinje. Denis Kvejd mnogo voli taj tekst, umalo ga nismo radili ove godine, ali se Kvejdu nije dopao finansijer, pa tražimo drugog. O glumačkim i drugim podelama za sada je rano govoriti, ne bih da malerišem, ali biće, izvesno je, velikih zvezda, kao i niz uloga za srpske glumce.

Vaš film „Spasitelj” forumaši na nekim domaćim sajtovima nazvali su „antisrpskim”. Da li vam je to zasmetalo?

Taj film pravili smo u posebnom trenutku – u jeku najveće povike na Srbe. U toj klimi, usred histerije oko navodnih 50 hiljada silovanja muslimanki od strane Srba, uspeo sam da se izborim za drugačiju filmsku priču – priču o silovanoj Srpkinji. Dođoh sa projektom i novcem ovde, i to manje-više kada se u Srbiji malo šta na filmu radilo, a zauzvrat mi srpska državna televizija dade kritiku, kako na uniformama Hrvata nisu dovoljno velike šahovnice, pa može publika da ih pobrka sa srpskom vojskom!? Dakle, na RTS kritičica, u Hrvatskoj ga, odlukom ministarstva kulture, zabranjuju, dok u Bosni, naravno, nikad nije prikazan. E sad šta je tu smešno, u to vreme masa ovdašnjih filmova bila je kritična prema srpskoj zvaničnoj politici, i to je bilo u trendu, ali ovaj moj film koji je imao kritičan stav prema stereotipima o srpskom „grehu”, film koji sam uspeo da napravim sa Oliverom Stounom kao producentom, znači sa zagarantovanom internacionalnom  pažnjom i publicitetom koji će tom filmu biti posvećen, e – kao to nije bilo dovoljno snažno, dobro i ubedljivo. Pa to je smešno!

Na globalnom nivou, „polje spektakla” kao sfera kulture, poprište je ponekad nezamislivog pritiska i manipulacija. Kada je o Srbiji reč, postavlja se pitanje: ne živimo li u uslovima svojevrsne kulturne i duhovne okupacije?

U ovom pitanju ima nečega što vredi otvoriti, ako ništa drugo, onda bar za jednu dobru i poštenu javnu debatu. Jasno je da je naša država što se tiče ekonomskog i vojnobezbednosnog aspekta bušna kao švajcarski sir, ali tu su još dva aspekta koja možda još nisu potpuno pod kontrolom Velikog brata: prosveta i kultura. A u tim oblastima posledice mogu biti čak dalekosežnije i pogubnije nego što je to slučaj sa ovom urušavajućom ekonomijom. Trebalo bi ogroman napor uložiti da se ne dozvoli erozija vrednosti u kulturi. Da se sačuva i odbrani samobitnost i autentičan duh, istorija i nacionalna posebnost.

Stručna javnost ovde odavno ne dovodi u sumnju stav da je korenita reforma u obrazovanju uslov za uspešnu integraciju u savremene svetske tokove?

Ja živim tamo, pa znam taj mentalitet. Ljudi ovde misle da možeš namiriti nekoga u svetu tako što ćeš mu dati ovo ili ono, napraviti ustupak, kompromis. To je pogrešno, jer to nikoga tamo ne interesuje stvarno. Posebnu pažnju trebalo bi posvetiti udžbenicima. Manipulacije i falsifikati su zapanjujući. Gledam rado tamo popularni tv kanal sa istorijskom tematikom. I uvek vidim istu priču – da je Gavrilo Princip „bio jedan „tuberan”, pa baš zato što je znao da treba da umre, on je rešio da nasrne na inače divnog Ferdinanda, koji je čekao da nasledi presto, a bio je inače i veliki reformator i hteo da stvori jednu novu Evropu”. Plašim se da ova priča ulazi u naše udžbenike. I da postaje nova stvarnost. Naravno da su sve opcije otvorene, sve je dozvoljeno u okviru nekakvog pluralizma, demokratske debate, to je uvek dobro i zdravo. Međutim, ostaje pitanje: da li je moguće da mi još uvek nismo u stanju da utvrdimo naš osnovni nacionalni interes, koji neće biti vezan za partiju ili partije na vlasti, ili uopšte neku aktuelnu političku opciju.

Danas su u Srbiji mnogi umetnici naglašeno aktivni u odbrani jedne partije, jednog pogleda na svet, jedne opcije – formulisane kao „proevropska, demokratska, liberalna….”. Nisu usamljena mišljenja (i ne pripadaju nužno politički suprotstavljenim pozicijama) da je reč o pragmatizmu i bestidnom karijerizmu, retko viđenom kod nas? Kako vi gledate na ovu pojavu?

Sve mi to pomalo liči na nekadašnja članstva u savezu komunista, gde nije postojala nikakva polemika, gde je čak i sama ideja o polemici bila nezamisliva, jer se, navodno, živelo u situaciji kada jedno političko uverenje „nema alternativu”. Sad smo svi moderni, ako smo za tu opciju, a retro, ako nismo. Bojim se da opet srljamo u neko jednoumlje. Slušam u nekoj TV emisiji kaže mlad čovek: Ništa bez Evrope. A vidi se da nije nikad bio tamo, nije živeo i radio tamo, ne zna šta je to, ali tera sve nas da bespogovorno verujemo u njegove reči. To je u najmanju ruku smešno i neukusno. Nedopustivo je gurati ceo narod u nešto što ne znaš šta je, u neki politički projekat za koji nemamo dokaza da će funkcionisati. Naravno da niko nije protiv saradnje sa zemljama Evrope, ali znači li to i da treba da prestanemo da diskutujemo. Pa nismo na sednici CK. Pogotovo što često neki hohštapleri koji su tamo propali, pa došli ovde da se lažno predstavljaju kao neki uspešan svet, ili pak mnogi koji tamo nisu ni bili, jesu najglasniji u graktanju: „Idemo u evrointegracije“. Ja nisam protivnik tih ideja, živim na zapadu, voleo bih da su ti mostovi sa zapadom bolji i čvršći, da zemlja Srbija sarađuje sa Amerikom, sa Evropom, međutim opet vidim da je to neka zamena teza, opet niko konkretno ne razgovara šta to zapravo jeste i čemu se stvarno stremi. Da li je moguće da smo uspeli da ustoličimo demokratiju, a da kao prvu meru u toj demokratiji ukinemo dijalog i pravo na drugačije mišljenje!?

Mislite li da su naši političari, ali i naša mnogo kuđena društvena elita, dorasli ovom istorijskom trenutku?

Ovo „izdanje” elite najbednije je koje pamtim. Uključujući i sve ono što znamo o  posleratnim generacijama. Ovo je sve tanko, jako tanko, ima prevaranata, šarlatana, slabih individua. To mišljenje se, međutim, nameće podjednako i kada je reč o poziciji i opoziciji – malo ko tu stvarno odskače. Nema na vidiku sablje britke ili nove nacionale zvezde-vodilje.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.