Kako je Egzit pojeo Steriju

Piše Aleksandar Dunđerin

Koncepcija novosadskog muzičkog festivala, koji predstavlja radikalniju verziju politički korektnog aktivizma, kao osnovne odlike liberalno-kapitalističkog sistema vrednosti, definisan multikululturalnošću i tolerancijom, postepeno postaje idejna mantra i drugih velikih kulturnih manifestacija u Srbiji, čak i Sterijinog pozorja

Pre nekoliko brojeva, u tekstu „Kako je propala srpska kultura“, pisao sam o tome kako je preimenovanje pojma „kulturna politika“ u pojam „kulturna industrija“ istovremeno označilo i stvaranje jedne kulturne paradigme čije je osnovno obeležje nadnacionalni, odnosno anacionalni karakter i izbegavanje ispoljavanja bilo kakvih nacionalnih specifičnosti. Posle objavljivanja ovog priloga, nekolicina čitalaca uputila mi je primedbu da je prilikom analize kulturnih vrednosti postpetooktobarske Srbije trebalo pomenuti i muzički festival Egzit, i to pre svega kao nosioca nove kulturne i estetske paradigme.

MTV VAŽNIJI OD UNESKA
Moguće je u tom kontekstu posmatrati i Egzit, ali uz ogradu da je u konceptu ove manifestacije veoma teško pronaći neku vodeću kulturnu ili estetsku nit. Istina, na ovom novosadskom muzičkom festivalu, u najvećoj meri afirmišu se pojedini savremeni muzički tokovi koji predstavljaju najilustrativnije primere univerzalne, međunarodne umetnosti lišene nacionalnog predznaka. Pre svega to važi za tehno muziku, koja predstavlja reprezenta masovne, industrijske kulture, muzički pravac koji je uglavnom lišen verbalnog iskaza (a u suprotnom je uglavnom ispunjen ponavljanjem univerzalnih politički korektnih iskaza), a čija je muzička dimenzija najčešće oslobođena bilo kakvih lokalnih elemenata (osim, eventualno postmodernog citiranja muzičkih obrazaca). Međutim, iz godine u godinu, Egzit u sebe apsorbuje i bitno drugačije oblasti muzike (od bluza i džeza preko panka, roka, popa, regea, elektra, dram end bejsa pa sve do folka i alternativnih muzičkih pravaca) prostranstva, od pre dve godine pod njegovom ingerencijom je i Filmski festival Srbije, a od ove godine menadžer Bojan Bošković uticao je (za sada indiriketno) i na koncept i organizaciju Sterijinog pozorja.
Činjenica da Egzit, u organizacionom pogledu, ali i na planu selekcije programa, u velikoj meri učestvuje u sve većem broju i onih umetničkih manifestacija koje su do sada imala, ili bi trebalo da imaju izrazito nacionalni karakter, te da afirmišu kvalitetan umetnički izraz, otvara, međutim, jedan znatno kompleksniji problem. Naime, jedan od retkih hrabrih tekstova koji predstavljaju kritički osvrt na značaj Egzita napisao je pre više od tri godine Saša Gajić. On je u studiji „Muzički festivali – nosioci kulturnih vrednosti ili simulacije kulta?“ utvrdio da Egzit predstavlja svojevrsnu „simulaciju zapadnog kulta“, da je reč o pokušaju „pozapadnjačenog dela naše urbane populacije da se i kroz ovaj vid zabave dogodi po njih žarko željena vesternizacija“. Naravno, zabava, ma koliko se neko takvom trudio da je pokaže i nije neka nova vrednost, kao što i vašar ostaje vašar, bio on seoski u Guči, ili urbani na Petrovaradinskoj tvrđavi. Zapravo, ovaj urbani, održavan svake godine na novosadskoj Tvrđavi, pre pokazuje kako je zalaganje za kulturnu industriju na račun kulturne politike, dovelo do totalnog zapostavljanja ne samo velikih nacionalnih ustanova kulture, nego i kulturno-istorijskih spomenika koji imaju potencijal da se nađu na Uneskovoj mapi.
I pored ove činjenice, Egzit je od svog nastanka, dakle od petooktobarskih promena, bio i ostao jedina „kulturna manifestacija“ finansijski obilato podržana i od republičke, i od pokrajinske, i od lokalne administracije, jedini „kulturni događaj“ koji su, od samog početka postojanja, svi mediji, od lokalnih preko državnih (RTS besplatno promoviše Egzit, afirmišući svakog dana u specijalnim emisijama „kulturne vrednosti“ koje ovaj muzički festival donosi), do globalnih (MTV), označili kao „kulturu izlaza“ i „nosioca novih kulturnih vrednosti“. Pored godine rođenja i sam njegov naziv označio je izlazak iz jednog političkog modela u Srbiji u drugi. Kulturna matrica Egzita ujedno je označila i prelazak sa kulturne politike na kulturnu industriju.

MORALNO-POLITIČKA PODOBNOST
Da je kojim slučajem nekadašnji direktor Beogradske filharmonije Tasovac želeo da bude precizniji kada je govorio o odsustvu kriterijuma u određivanju nacionalnih prioriteta, pa samim tim i anomalija prilikom raspodele budžeta u kulturi, svakako bi morao da pomene i Egzit, koji je jedan od najvećih budžetskih korisnika (u njihovoj organizaciji nije samo muzički festival, nego i najskuplji filmski festival, kao i niz manjih manifestacija). U tom slučaju, niko ne bi mogao da mu prigovori, jer je zaista degutantno da se anonimnim klincima iz jedne nevladine organizacije već godinama izlazi u susret (iako je Egzit ekonomski isplativ projekat kojem donacije nisu potrebne) a da za Beogradsku filharmoniju konstantno nedostaju finansijska sredstva. Jer, ukoliko je za sve resorne ministre u navedenim državnim institucijama Egzit najznačajnija kulturna manifestacija, onda bi sasvim logično bilo (a uklopilo bi se i u koncept ovog muzičkog festivala) da Beogradska filharmonija (uz obilatu novčanu nadoknadu) gostuje na najpopularnijem muzičkom festivalu u regionu, a Tasovac, recimo, da bude di džej i da za pultom pušta elektro muziku.
Ne sporeći značaj ovog muzičkog festivala u svojoj ekonomsko-zabavnoj, medijskoj, pa i turističkoj dimenziji, Gajić je u pomenutom tekstu primetio da je Egzitov „status ‘najvažnijeg kulturnog događaja’, a naročito ‘stvaraoca i nosioca novih kulturnih vrednosti’, u klasičnim kulturnjačkim krugovima praćen skepsom i negodovanjem“, a potom postavio niz sasvim opravdanih pitanja: „koje su to nove vrednosti i da li se one uopšte mogu posmatrati iz dosadašnje kulturno-umetničke perspektive, kako one korespondiraju sa postojećeom kulturom, i zašto dobijaju nesrazmerno veću podršku države i medija od drugih kulturnih manifestacija“.
Iako se odgovor na ova i slična pitanja može pronaći i u činjenici da Srbija posle Petog oktobra predstavlja jedno dezorijentisano društvo, kome nedostaje ne samo kulturna politika, nego i svest o kulturnim vrednostima, zbog čega sve i svašta može da pribavi oreol „kulture“, potrebno je reći i to da je Egzit od samog početka, u odnosu na neke slično koncipirane zapadnoevropske muzičke festivale, predstavljao radikalniju verziju politički korektnog aktivizma koji je bio i ostao odlika liberalno-kapitalističkog sistema vrednosti. Zato je Gajić u pravu kada zaključuje (navedeno delo): „Kiteći se lovorikama što je nastao u vreme pada Miloševićevog režima, Egzit dodatno profitira na svojoj ‘slobodarskoj’ predistoriji koja ga u ideološkom smislu kvalifikuje kao moralno-politički podobnu manifestaciju, kojoj je stoga pogodno pružiti podršku“. Tako na dubljem, idejnom planu, Egzit postaje preteča globalizacije u Srbiji, u čiju se „multikulturalnost“ i „toleranciju“ njegovi pobornici kunu.

PRESKUPE IDEOLOŠKE MANTRE
U svemu rečenom iscrpljuju se i razlozi zbog čega je upravo ova nevladina organizacija dobila priliku da od 2007. godine u Novom Sadu organizuje Filmski festival Srbije, manifestaciju koja je trebalo da postane mesto susreta najviših standarda internacionalne i lokalne filmske produkcije i kulture, a da se u narednom periodu etablira u jedan od najuticajnijih nacionalnih filmskih festivala u ovom delu sveta. Koncepcija festivala bila je slična Egzitu: kao što je Petrovaradinska tvrđava pretvorena u bezbroj stejdževa, uži centar grada prestruktuiran je u Grad bioskop, filmsku arenu, odnosno više malih bioskopa na otvorenom. U karnevalskoj, renesansnoj atmosferi prikazano je preko sto ostvarenja, razvrstanih u dva glavna takmičarska programa (Nacionalnu klasu i Euroimidž), od kojih je samo 18 filmova bilo srpskih. Na taj način, obilje programa, od kojih većinu niko nije ni gledao, sasvim je prekrilo osnovnu funkciju ovoga festivala – da afirmiše domaću kinematografiju. Filmski festival Srbije ostao je upamćen samo po tome što je to bila najskuplja manifestacija sedme umetnosti u istoriji naše zemlje.
Sličan koncept polako prihvata još jedna značajna manifestacija u Novom Sadu – Sterijino pozorje. Iako tradicionalno zamišljena kao pozorišni festival nacionalne drame, i ono postepeno, a od ove godine i pod (in)direktnim uticajem Egzitovaca, dobija sve izraženiji nadnacionalni, međunarodni karakter, koji je naglašen i raspoređivanjem komada u dva takmičarska programa (slično kao i na Filmskom festivalu Srbije): selekciji nacionalne drame i selekciji nacionalnog pozorišta (u okviru koje se izvode predstave inostranih autora). Da sličnost sa Egzitom i Filmskim festivalom Srbije bude potpuna, pobrinuo se direktor Sterijinog pozorja Ivan M. Lalić koji je zajedno sa menadžerom Egzita Bojanom Boškovićem izrazio želju da se festival izmesti na najatraktivnije otovrene prostore (dakle, pre svih, Petrovaradinsku tvrđavu), i da se na taj način prožmu tri velike „kulturne manifestacije“: Sterijino pozorje, Filmski festival i Egzit.
Dakle, kada je već reč o novim kulturnim vrednostima nove srpske kulturne industrije, sve je počelo jednim muzičkim vašarom, obogaćeno je pre dve godine jednim filmskim karnevalom, a nepunu deceniju kasnije zaokružava se jednim pozorišnim sajmom. I to sve dešava se u gradu koji pretenduje da, upravo uz pomoć ovih vašara i sajmova, stekne epitet kulturne prestonice u Srbiji, istovremeno kada ostaje bez ijednog bioskopa i bez ijedne reprezentativne izdavačke kuće. A to sve dešava se samo zato što su postpetooktobarske vlasti dozvolile nekim novim klincima da u svim ovim pričama prepoznaju ideološke mantre uz čiju se pomoć lakše može doći do donacija i marketinških promocija, a sve samo zarad ličnog bogaćenja.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.