ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Демагогија која би добро дошла

Реч „глад“, као опис извесне непријатне појаве у постковид времену, изговара се од Енглеске до Кине

Сваки пут кад из Таковске скренем у Улицу Илије Гарашанина и угледам архитектонског монструма који изгледа као раље непознате звери из најболесније маште – осетим страх који се не да описати… Није то да се бојите бесног пса, велике висине или мрачних улица. Него неухватљив бесмисао. Још кад се приближавате те уочите како је нека нечиста савест на то исписала ћирилицом „Палилулска пијаца“ – све се суноврати у хичкоковски свет у коме се злу не знају ни поводи ни узроци.

ВЕЗА С РЕАЛНОШЋУ Које је то време и који су то људи који су од пијачице – на којој се деценијама мувају шајкаче и шешири, сељачке крпе и хладне трајне, купци и кибицери, журни младци и пензионери које забавља ценкање без краја – могли да направе ово? Не, овде се не решава проблем тиме што ћете се сетити Весића, „оперативца“ за све „наше“ – од Ђинђића до Вучића.
Ово је губитак везе с реалношћу што од почетка води у самопоништавање. Сад и у – несрећу.
Кад је 1949. на тргу испред „Палилулске касине“ почела размена сељака с корпама и грађана с невеликим парама у џепу – све је било смислено. Нема боље везе села и града од пијаце. Сељаци се дочепају готовине, грађани купе повољније. И квалитетније. То што ту неки део вредности избегне порезнике за паметну власт није губитак. Посебно у кризи. Напротив, за власт која мисли о поданицима сви добијају.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *