ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Демагогија која би добро дошла

Реч „глад“, као опис извесне непријатне појаве у постковид времену, изговара се од Енглеске до Кине

Сваки пут кад из Таковске скренем у Улицу Илије Гарашанина и угледам архитектонског монструма који изгледа као раље непознате звери из најболесније маште – осетим страх који се не да описати… Није то да се бојите бесног пса, велике висине или мрачних улица. Него неухватљив бесмисао. Још кад се приближавате те уочите како је нека нечиста савест на то исписала ћирилицом „Палилулска пијаца“ – све се суноврати у хичкоковски свет у коме се злу не знају ни поводи ни узроци.

ВЕЗА С РЕАЛНОШЋУ Које је то време и који су то људи који су од пијачице – на којој се деценијама мувају шајкаче и шешири, сељачке крпе и хладне трајне, купци и кибицери, журни младци и пензионери које забавља ценкање без краја – могли да направе ово? Не, овде се не решава проблем тиме што ћете се сетити Весића, „оперативца“ за све „наше“ – од Ђинђића до Вучића.
Ово је губитак везе с реалношћу што од почетка води у самопоништавање. Сад и у – несрећу.
Кад је 1949. на тргу испред „Палилулске касине“ почела размена сељака с корпама и грађана с невеликим парама у џепу – све је било смислено. Нема боље везе села и града од пијаце. Сељаци се дочепају готовине, грађани купе повољније. И квалитетније. То што ту неки део вредности избегне порезнике за паметну власт није губитак. Посебно у кризи. Напротив, за власт која мисли о поданицима сви добијају.

[restrict]

СИРОМАШТВО КАО СТРАВА И УЖАС У светској историји место за повољну размену добара има изузетно место.
„Пијаца је увек била стављана под посебну заштиту… То је било неповредиво место као и место богослужења, под чијом је сенком било чувано… Чак је и господар, који није имао скрупула да опљачка трговца на главном путу, поштовао стожер (Weichbild) који је стајао на пијаци и носио или краљево оружје, или рукавицу, или слику локалног свеца, или само крст, већ према томе да ли је пијаца била под заштитом краља, лорда, локалне цркве или народне скупштине (вече)“, пише Петар Кропоткин у капиталној студији „Узајамна помоћ – фактор еволуције“ коју је Британско краљевско друштво 1902. објавило као другачији поглед на еволуцију од Дарвиновог „Порекла врста“ (1859).
Док наше власти воде суманути рат против пијаца, Евростат јавља да су „грађани Србије међу последњима који себи могу да приуште живот достојан човека“. Србија је „у категорији држава у којима је сваки четврти, чак и трећи становник у ризику од сиромаштва“. И „само Војводина има мањи проценат становништва у ризику од сиромаштва (између 24,5 и 36 одсто)“, док их је у централном и јужном делу Србије више од 36 процената.
Светска банка, још једна велика љубав свих наших власти, јавља о „светлој“ будућности – „број сиромашних у Србији могао би да се повећа за додатних 125.000–327.000 у зависности колико буде трајала ковид криза“. Вероватно ће наши епидемилози поправити ствар, дајући љутој сиротињи део хонорара које „Фајзер“ шаље саветницима?
Ови оквирни подаци су опомињући, али суочите се са стравом и ужасом. Пола милиона грађана Србије живи у апсолутном сиромаштву – с мање од 12.286 динара месечно!
12.286 динара! Испод тога!
Шта има заједничко између тих све беднијих бића и некога ко им сваки дан јавља како је Србија Еденски врт?
Кад једном премијерка, у чијим рукама је концентрисано највише власти, и остали који причају ту причу направе експеримент – да један месец проживе с 12.286 динара (не мора „и мање“ и не морају да увлаче породицу у то страшно искуство), моћи ће да кажу да имају некакве везе са својим поданицима. Још би лепше било да воде дневник – где троше паре и шта купују – да грађанин види: О, зар се и то може! Да, ми смо ваши предводници!
Пошто српски народ има разумевање да вође треба ипак да имају више, могло би им се дати и целих 19.391 динар месечно с којим, на граници сиромаштва, еквилибрира 1,6 милиона њихових поданика. Па да на ТВ-у видимо колики ће бити њихов осмех после седам дана.
Наравно да ће сваки „нормални грађанин“ рећи да је ово – демагогија. И јесте. Али се, нажалост, иза ње види сва неодговорност и лакомисленост „слепих“ вођа!

ПЛАН ПОСТАВЉАЊА ТЕЗГИ Јавља ових дана пословично прозападни „Пешчаник“, а искрено забринут: „8. јула 2021. на снагу је ступио План постављања тезги и других покретних објеката на територији Београда – подручје општине Нови Београд (’Сл. лист Града Београда’ бр. 59/2021). Према том плану предвиђено је уклањање тезги у блоковима 21, 23, 29, 37, 45, 70 и 61 до 30. септембра 2021.“ Пошто у демократској држави иза великих одлука увек стоји јавна расправа – да грађани дају несумњиву сагласност – „сви становници поменутих блокова били су упознати тек у другој половини септембра и то изненадном посетом Комуналне инспекције која је уручила Одлуку“.
Одушевљење оних на које се Одлука односи било је отприлике као оно за мини-хидроелектране и Рио Тинто, те су „у петак, 24. септембра, закупци позвани на састанак у Општину Нови Београд. На састанку им је дато усмено обећање о продужетку уговора о закупу на још годину, као и да ће се током тог периода радити на проналажењу компромисног решења“. Личи на зрно разума. Али да не претерујемо.

НЕ ИГРАЈТЕ СЕ ДИНКИЋА ИЗ 2008. ГОДИНЕ Говоре нам да смо на путу да будемо најбољи у Европи, па је говорницима логична ликвидација пијаца, али Кинези који бауљају на путу за најбоље на свету, од 2010. враћају „влажне пијаце“ у Пекингу, Шангају… Реч „глад“, као опис извесне непријатне појаве у постковид времену, изговара се од Енглеске до Кине. Што није ни чудо јер њихови грађани, ипак, не пролазе тако ригорозне тренинге преживљавања – са 12.286 динара! 121 долар, богами. Дневно три долара – за све што урбаном људском бићу у европском граду треба. Паста за зубе је три долара. Не купује се сваки дан, свакако би се сетио неки лојални државни секретар или домишљати главни уредник таблоида.
Али то није све. Наша драма је само већа што су „широм Европе драматично порасли рачуни за струју… најзапаженији скок забележен је у септембру. Само овог месеца велепродајне цене електричне енергије у Немачкој порасле су за скоро педесет одсто“. Како јављају агенције, залихе гаса, угља и воде (за производњу електричне енергије) у Европи су најниже у последњих десет година.
Шта је спас за силну Европу? Бог и Руси! „Блага зима би сигурно решила многе проблеме… и ако би Русија повећала снабдевање гасом – кроз постојеће гасоводе или преко још неодобреног Северног тока 2 – онда би цене вероватно пале“, преноси Дојче веле експертске анализе.
Али гас је само ехо дубинског проблема и знак времена – да о беди све дубљој и дубљој ваља мислити на дуге, дуге стазе. И да је глупо као Млађан Динкић (2008) викати из свег гласа како је светска криза наша велика шанса. Уверљивије би било да, за почетак, купују јефтиније ципелице и ручне сатове, те утичу на гувернерку Народне банке Србије да пре има на уму српски народ него светски финансијски капитал.

СТАЉИНОВА АЛЕГОРИЈА Иначе, ствари могу кренути историјски познатим стазама. Оне сасвим лепо могу да стану у две духовите изреке: док с разумевањем гледате како „мале лопове вешају у присуству великих лопова“ (италијанска изрека), знајте да се то, не тако давно и не у неким битно различитим условима од данашњих, завршило – „Кад будемо вешали капиталисте, они ће нам продати уже које ћемо користити за вешање“ (Ј. В. Стаљин). Вешала нису алегорија без смисла. То што изазивају бучна згражавање владалаца само је доказ тога.
Јесте, историја зна да некога можете натерати да, у име ваше среће и општег просперитета, живи од три долара дневно, али не зна да се с толико може преживети. Марија Антонета је веровала да може: S’ils n’ont plus de pain, qu’ils mangent de la brioche. Вековима су после фељтонисти проналазили да нема доказа да је она рекла то да гладна сиротиња једе колаче. Остало је несумњиво да је дошло бар 300.000 Парижана да – као доказ да постоји правда – гледа како се после тупог удара гиљотине котрља краљичина глава.
Капиталистичке владе се надају да им је од велике помоћи што у данашњем свету нема револуционарног пролетаријата. Њега је заменио – прекаријат. Тако зову тај створени хаос надајући се да се сиротиња никад неће освестити: нема сигурног посла, ради се где се стигне и како се стигне, нестаје социјална заштита, сиромашни даље сиромаше, средња класа их стиже, а нема организација пљачканих да усмеравају незадовољство…
И жртва Марије Антоанете показује да капиталистичке владе, које штеде на најсиромашнијим, свакако греше. Тада их је стигла 1848. То што сиротиња раја није организована само значи да ће, кад већ изађе на улице, бити све суровија и склонија разарањима. Њихове вође неће моћи имати милости, нити се позивати на законске оквире. Да би опстајали пред руљом, морају из часа у час бити суровији. Можда није касно за оне који владају…
Ко хоће да влада као човек, тога се мора држати као циља свих циљева. Јеванђељска је истина да „не живи човек од хлеба јединога, но живи и од хлеба, за све треба да буде хлеба“. Наш председник рече ових дана да је научио Don’t corner a rat! Додуше, није у том трену мислио на нашу сиротињу, јер Евростат још није био јавио да тога код нас има. Али сад већ…

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *