Гангстери капитализма

КАКО ЈЕ АМЕРИКА ПОСТАЛА НАЈМОЋНИЈА (НЕО)КОЛОНИЈАЛНА СИЛА 1. део

Стари колонијализам, који се ширио пушком, сменио је неоколонијализам, који се такође ширио пушком и, већ према потреби, нешто суптилнијим методама. У почетку је Дан независности имао антибритански и антиимперијалистички карактер. Тако је било само у почетку. После се то преокренуло у своју супротност. Америка данас чврсто корача стопама Британије. Зашто?

Сједињене Америчке Државе нису никаква „земља слободе“. А нису ни „домовина храбрих“. Оне су у ствари само крајњи, донекле усавршен и „побољшан“ производ европског колонијализма. Наставиле су тачно тамо где је стала Британска империја, и чак су преузеле неке њене поседе. Стари колонијализам, који се ширио пушком, сменио је неоколонијализам, који се такође ширио пушком и, већ према потреби, нешто суптилнијим методама. У почетку је Дан независности имао антибритански и антиимперијалистички карактер. Тако је било само у почетку. После се то преокренуло у своју супротност. Америка данас чврсто корача стопама Британије. Зашто? „У почетку су Сједињене Државе покушале да у Америци изграде нешто супротно од претходне метрополе“, примећује Александар Дугин: „државу сачињену од слободних заједница, већином религијских, али заједнички именитељ им је био капитализам, наставак тог истог енглеског економског система, укључујући ропство, свођење свега на моћ новца, на олигархију и потпуну духовну и културну дегенерацију.“ Дегенерацију у сваком смислу; успон Америке прати до тада невиђена дегенерација човека, људског бића. „Слобода која се користи у интересу капитала није слобода већ ропство.“
Дан независности данас би требало да носи другачије име: Американци би, с много више разлога, могли да славе Дан зависности, примећује Дугин. Зато што је, убрзо после проглашења независности, „група британских олигарха – попут расистичког и империјалистичког Сесила Роудса, одговорног за геноцид и бруталну експлоатацију Африканаца – увидела да се Британскa империја ближи крају и одлучила да припреми бившу колонију, Сједињене Државе, да заузму њену позицију“. Једино је она располагала с довољним ресурсима, пре свега демографским и просторним. Био је то пут ка стварању нове колонијалне суперсиле, снажније од Британске империје, Француске или Шпаније, чак и уколико бисмо их узели заједно. „Тако су британски империјалисти почели да трансформишу Сједињене Државе у територију империје, али не више као провинцију Лондона већ као њено ново средиште.“
Како се Америка преобратила у колонијалну силу, како је прешла овај мукотрпни пут од почетне слободе до ропствa, до робовања старом колонијалном систему и старим господарима, говори, између осталих, књига Стивена Кинзера Права застава: Теодор Рузвелт, Марк Твен и рађање америчке империје (The True Flag: Theodore Roosevelt, Mark Twain, and the Birth of American Empire).

[restrict]

Мисија „обнављања света“

Јер капитализам је управо то: ничим ограничена моћ новца. Капитализам се неминовно преображава у империјализам и колонијализам. То су законите фазе кроз које он пролази. Монроову доктрину (1823) можемо тумачити и у антиимперијалистичком и империјалистичком кључу. На први поглед, то је забрана европским силама да се умешају, са својом колонијалном политиком, на тлу Америке (и Северне и Јужне). До овог места све изгледа како треба. Али у пракси то се убрзо претворило у „империјализам новог типа“, који је у основи исто што и стари британски колонијализам. САД, на првом месту, себи узимају за право да говоре у име свих америчких држава: оне се проглашавају за хегемона. Односно америчка олигархија себе проглашава за хегемона. До тог времена Сједињеним Државама су већ владали олигарси. Амерички империјализам прогласио је, за почетак, сопствене колоније, које је резервисао искључиво за себе. Забрана је привидно диктирана религијским и моралним разлозима: ово становиште, уобличено у говорима од Џонатана Едвардса до Абрахама Линколна, сматрало је Америку за „бољу“ и „узор врлине“; Европу и „остатак света“ за „корумпиране“ и за „легло зла“. (Колонијалне силе никад не примећују сопствену корупцију. Ужасне размере америчке корупције показао је случај Авганистана.) Заправо, прогласило је Европу за „упориште Антихриста“. Колонијализам новог типа правда се моралним и теолошким разлозима.
Али било да се Американци позивају на Божанско провиђење, или су, посебно у каснијим, секуларизованим варијантама, оријентисани претежно лаички (правдајући се доношењем „демократије“, „слободе“ итд.), ова политика је свуда стварала двоструке стандарде: реч је о „неспособности њених креатора да на САД примене правила која намећу другима“. У њеној основи лежи скривено уверење да је Америка, неким божанским провиђењем, предодређена за мисију обнове света – „уз једнако чврсто уверење да остатак света жели такву обнову“. Идеја Manifest Destiny – „Богом пројављене судбине“ или „судбинске предодређености“ Америке (која се приписује америчком памфлетисти Џону Саливену) – прогласиће „очигледно и природно право“ САД да се шире преко читавог америчког континента. То постаје њен приватни посед, њено „сопствено двориште“. Независност осталих америчких држава ту има улогу случајног и повремено непријатног инцидента. Али тако је у ствари са читавим светом, коме Америка намеће своје моделе. Овај „план присвајања“, отимања туђих ресурса, као што видимо, од самог почетка изазива снажан отпор, у Латинској Америци и свуда у свету.
Све док су Сједињене Државе остајале периферна сила, затворена у себе, ово лудило је за Европљане било подношљиво. Почетком 20. века САД су чврсто следиле већ зацртани пут империјализма, одбијајући, додуше, да себе назову империјалном силом. Ова доктрина ће у будућности еволуирати, а њени апетити ће постати глобални. Монроова доктрина била је само први корак. Нешто касније ће се амерички империјалисти – олигарси, одлучити да „спасавају свет“. То је подухват без преседана. Читав свет ће постати капиталистички (на амерички начин) – или га неће бити. Мало је рећи да САД теже да униште све друге културе, цивилизације и друштвена уређења: „Изабрани народ не прихвата могућност да други народи изаберу другачији начин живота и тако створе мултиполарни свет.“

Раса господара

Почетком 20. века САД на тлу Јужне Америке воде низ, објављених или необјављених, колонијалних ратова. Типичан пример је Шпанско-амерички рат. Сукоб је избио 1898. године. То је тренутак у којем се Америка неопозиво и трајно преображава у империјалистичку и колонијалну велесилу. Током његовог трајања на страни империјалиста стајао је Теодор Рузвелт, који ће касније постати председник – заговорник рата и његових „вредности“, посебно уколико се рат води против ненаоружаних и голоруких „дивљака“. Он је био опседнут „квалитетима чврстине и мушкости, неопходним за благостање расе господара“.
Рузвелт је, у много чему, био типичан у својој класи: „астматичан и кратковиди дечак, који се у дванаестој години посветио доживотном задатку стицања физичке снаге и храбрости“, примећује Џексон Лирс. Био је потомак старе „патрицијске“ породице, син „бизнисмена и филантропа“. Штавише, његов животни пут може се сматрати за „параболу ревитализације читаве своје класе“. Током последње деценије 19. века Рузвелт је вребао само „добру прилику за рат“. Привидно, овај рат ће се водити против Шпаније, старе колонијалне силе, али ће се убрзо преобразити у рат против „наше смеђе браће“. „Прихватио бих готово било какав рат, јер верујем да је рат потребан нашој земљи.“ Ова ратничка реторика не треба да нас завара: „најправеднији од свих ратова су они вођени против дивљака“. Јер њих треба „цивилизовати“.
„Раса господара“, то је рефрен који су непрекидно понављали сви европски колонијалисти. „Бела раса“ била је, тобоже, одабрана. Данас се ова формула не изговара гласно, зато што превише подсећа на немачки националсоцијализам, а то нико данас не жели да чује. Али она стоји у подтексту: „Ми ћемо вам показати како се заиста влада. Морате да учите од нас.“ Исто је и са ексцепционализмом – самопроглашеним убеђењем у сопствену (историјску) изузетност. Ако су Американци „изузетна нација“ или раса, њима је дозвољено све оно што другима није. Америка је, у ствари, „изнад историје“, имуна на све њене замке на које други, по природи ствари, нису. Другим речима, она је, слично Британији, створена да влада. Свеједно је како: да ли као „раса белих господара“, или путем глобализације и такозваног финансијског капитализма (Бајденови либерали).
Процеси прочишћења Реч је, у ствари, како указује Стивен Кинзер, о процесима „прочишћења“, санитизације. Колонијализам се не назива колонијализмом, већ некако другачије: „приступом слободном тржишту“ или „обавезом слободне трговине“ (која важи за друге, никако за САД). „Бели господари“ су се тако само називали у почетку, сада се налазе другачија и прикладнија имена. Колонијални ратови постају „хуманитарне интервенције“, нека врста добротворне активности, који се воде у име „демократизације“ и хуманитарних идеала, и обавезно за добро других. „Филипини и Куба, упркос показаној жељи да стекну независност, проглашени су неспремнима за самоуправу – што је у основи расистички аргумент, који се у ублаженим верзијама користи до данас.“ Занимљиво је да је ментор Рузвелта у то доба био Хенри Кабот Лоџ, који је „утемељио ову дугу традицију коришћења еуфемизама, називајући империјализам ’великом политиком’“ (С. Кинзер). Испод те „велике политике“ крије се гола жеља за потчињавањем великом капиталу.
Овај процес „санитизације“ прати удаљавање САД „од формалне империје, која подразумева окупацију стране територије, ка неформалној империји, која се ослања на послушничку владу, уз повремену подршку инвазија америчке војске“. То је једноставно начин како делује неоколонијализам који одбија да ствари зове правим именом. Реч је заправо о мимикрији, или игри скривања. „Увођење демократије“ је само згодан изговор, пригодна излика која свуда доводи до поразних ефеката (Либија, Сирија, Авганистан… Украјина или Југославија). Најновији пример у иначе дугом низу је Хаити. Овде позив долази од саме жртве (али готово свуда је тако; побуњеници у Либији преклињали су Америку да интервенише): „Молимо вас, окупирајте нас!“ Како одолети овом позиву, упркос томе што је темељно припреман, организован и најзад инсцениран од стране групице плаћеника? Империјализам је замењен „интернационализмом“; „несебичном потребом да се помогне другима“, што нимало не мења суштину ствари.
Рузвелту су се у то доба супротстављали – између осталих – Вилијам Џејмс и Марк Твен. Писац Марк Твен је Рузвелта називао „очигледним лудаком“, „насилником“, „хулиганом“ и „месаром“. Он је за њега представљао „оличење свега оног што амерички председник не би требало да буде“; „највећом несрећом која је задесила земљу после Грађанског рата“. Америка се нашла на раскршћу. Коначно је напустила своје привидно општељудске, хуманистичке идеале и приклонила се „белом колонијализму“. Најважнији импулси за то долазили су од енглеског капитализма и водили су, исто тако неминовно, империјализму. Сваки колонијализам је, наиме, „бели“: то је онај „терет“, за који је Радјард Киплинг написао да је судбински предодређен „белом човеку“. Под „белим људима“ Киплинг има у виду искључиво Англосаксонце. Додуше, он је то писао у обрнутом вредносном кључу. Киплинг је још смео гласно да каже оно што се данас радије прећуткује. Киплинг је био прави бард енглеског колонијализма, убеђени расиста који је имао обичај да се заклања иза шупљих фраза.

Рађање империје

Вредно је размотрити како је Америка ушла у рат са Шпанијом, односно како је, од континенталне империје досељеника (која је без милости искоренила староседеоце – Индијанце), дефакто постала прекоморска империја, која непрекидно осваја нове и нове територије.
Почетак су представљале лажне вести да су се амерички држављани нашли на мети напада шпанске војске што је у новинама објављивао Вилијам Рандолф Херст и данас много познатији Џозеф Пулицер (по њему носи име престижна америчка награда за новинарство). „Наводно забринут да би нереди на острву могли угрозити америчке плантаже и руднике, председник Мекинли је у јануару 1898. послао на Кубу оклопну крстарицу Мејн.“ Од самог почетка срећемо се с том врстом симбиозе, која ће успешно манипулисати наивним јавним мњењем: капитал – магнати и олигарси, који су животно заинтересовани за прекоморска освајања, медије који шире „лажне вести“, плус одабрани актери на кључним положајима у власти. Савезник Рузвелта у тој борби је већ поменути Лоџ, сенатор из Масачусетса, њих двојицу удружује исти циљ: увлачење Сједињених Држава у рат. Рузвелт је у то време помоћник министра морнарице.
Крстарица Мејн потонула је 15. фебруара. Према званичној истрази, која је окончана накнадно, у питању је био несрећни случај, а не напад Шпанаца, како су то приказивали ратни јастребови у САД. Вероватније је да је реч о америчкој саботажи; рецепт ће се, без много инвентивности, поновити у Перл Харбору (рат против Јапана) и у инциденту у Тонкиншком заливу, који је Америци омогућио да се укључи у Вијетнамски рат, пошто је Француска у њему већ била потучена до ногу. Шпанија је узалуд тражила компромис. Од Америке је добила ултиматум. САД су, наводно бескомпромисно, захтевале „независност Кубе“.
Захтеви за улазак у рат постају све гласнији. Заправо, постају заглушујући. Министар морнарице објављује да је болестан, а његову дужност преузима Рузвелт. Адмирала Џорџа Девија вест затиче у Хонгконгу, где добија наређење да исплови за Манилу, у којој је „укотвљен већи део шпанске флоте…“ У Конгресу траје расправа у којој империјалисти траже интервенцију из „хуманитарних разлога“. „Објашњење“ је, без сумње, луцидно; то објашњава његову сталну употребу, у Босни или на Косову. Али главни њихов аргумент је да се Шпанија налази на погрешној страни историје; и овај „аргумент“ ће се касније поновити много пута, против низа „непријатеља слободног света“, па и против Путина и Русије поводом Крима. „Ми морамо интервенисати на Куби“, изјавио је Лоџ, „јер ми представљамо дух слободе и новог времена, Шпанија је против нас зато што још живи у средњем веку…“ То је отприлике оно што је Обама рекао о Путину. Сви амерички непријатељи се обавезно налазе на „погрешној страни историје“ и живе у некој веома „мрачној прошлости“.
Исход рата био је одлучен већ у првој недељи, када је адмирал Деви уништио шпанску флоту у Манили. Ипак се у рат (који је почео експресно, чак и за наше појмове) непосредно укључио и сам Рузвелт, који је касније изјавио: „Био сам спреман да напустим жену на самртној постељи, само да бих одговорио на тај позив.“

[/restrict]

Крај у наредном броју