Gangsteri kapitalizma

KAKO JE AMERIKA POSTALA NAJMOĆNIJA (NEO)KOLONIJALNA SILA 1. deo

Stari kolonijalizam, koji se širio puškom, smenio je neokolonijalizam, koji se takođe širio puškom i, već prema potrebi, nešto suptilnijim metodama. U početku je Dan nezavisnosti imao antibritanski i antiimperijalistički karakter. Tako je bilo samo u početku. Posle se to preokrenulo u svoju suprotnost. Amerika danas čvrsto korača stopama Britanije. Zašto?

Sjedinjene Američke Države nisu nikakva „zemlja slobode“. A nisu ni „domovina hrabrih“. One su u stvari samo krajnji, donekle usavršen i „poboljšan“ proizvod evropskog kolonijalizma. Nastavile su tačno tamo gde je stala Britanska imperija, i čak su preuzele neke njene posede. Stari kolonijalizam, koji se širio puškom, smenio je neokolonijalizam, koji se takođe širio puškom i, već prema potrebi, nešto suptilnijim metodama. U početku je Dan nezavisnosti imao antibritanski i antiimperijalistički karakter. Tako je bilo samo u početku. Posle se to preokrenulo u svoju suprotnost. Amerika danas čvrsto korača stopama Britanije. Zašto? „U početku su Sjedinjene Države pokušale da u Americi izgrade nešto suprotno od prethodne metropole“, primećuje Aleksandar Dugin: „državu sačinjenu od slobodnih zajednica, većinom religijskih, ali zajednički imenitelj im je bio kapitalizam, nastavak tog istog engleskog ekonomskog sistema, uključujući ropstvo, svođenje svega na moć novca, na oligarhiju i potpunu duhovnu i kulturnu degeneraciju.“ Degeneraciju u svakom smislu; uspon Amerike prati do tada neviđena degeneracija čoveka, ljudskog bića. „Sloboda koja se koristi u interesu kapitala nije sloboda već ropstvo.“
Dan nezavisnosti danas bi trebalo da nosi drugačije ime: Amerikanci bi, s mnogo više razloga, mogli da slave Dan zavisnosti, primećuje Dugin. Zato što je, ubrzo posle proglašenja nezavisnosti, „grupa britanskih oligarha – poput rasističkog i imperijalističkog Sesila Roudsa, odgovornog za genocid i brutalnu eksploataciju Afrikanaca – uvidela da se Britanska imperija bliži kraju i odlučila da pripremi bivšu koloniju, Sjedinjene Države, da zauzmu njenu poziciju“. Jedino je ona raspolagala s dovoljnim resursima, pre svega demografskim i prostornim. Bio je to put ka stvaranju nove kolonijalne supersile, snažnije od Britanske imperije, Francuske ili Španije, čak i ukoliko bismo ih uzeli zajedno. „Tako su britanski imperijalisti počeli da transformišu Sjedinjene Države u teritoriju imperije, ali ne više kao provinciju Londona već kao njeno novo središte.“
Kako se Amerika preobratila u kolonijalnu silu, kako je prešla ovaj mukotrpni put od početne slobode do ropstva, do robovanja starom kolonijalnom sistemu i starim gospodarima, govori, između ostalih, knjiga Stivena Kinzera Prava zastava: Teodor Ruzvelt, Mark Tven i rađanje američke imperije (The True Flag: Theodore Roosevelt, Mark Twain, and the Birth of American Empire). [restrict]

Misija „obnavljanja sveta“

Jer kapitalizam je upravo to: ničim ograničena moć novca. Kapitalizam se neminovno preobražava u imperijalizam i kolonijalizam. To su zakonite faze kroz koje on prolazi. Monroovu doktrinu (1823) možemo tumačiti i u antiimperijalističkom i imperijalističkom ključu. Na prvi pogled, to je zabrana evropskim silama da se umešaju, sa svojom kolonijalnom politikom, na tlu Amerike (i Severne i Južne). Do ovog mesta sve izgleda kako treba. Ali u praksi to se ubrzo pretvorilo u „imperijalizam novog tipa“, koji je u osnovi isto što i stari britanski kolonijalizam. SAD, na prvom mestu, sebi uzimaju za pravo da govore u ime svih američkih država: one se proglašavaju za hegemona. Odnosno američka oligarhija sebe proglašava za hegemona. Do tog vremena Sjedinjenim Državama su već vladali oligarsi. Američki imperijalizam proglasio je, za početak, sopstvene kolonije, koje je rezervisao isključivo za sebe. Zabrana je prividno diktirana religijskim i moralnim razlozima: ovo stanovište, uobličeno u govorima od Džonatana Edvardsa do Abrahama Linkolna, smatralo je Ameriku za „bolju“ i „uzor vrline“; Evropu i „ostatak sveta“ za „korumpirane“ i za „leglo zla“. (Kolonijalne sile nikad ne primećuju sopstvenu korupciju. Užasne razmere američke korupcije pokazao je slučaj Avganistana.) Zapravo, proglasilo je Evropu za „uporište Antihrista“. Kolonijalizam novog tipa pravda se moralnim i teološkim razlozima.
Ali bilo da se Amerikanci pozivaju na Božansko proviđenje, ili su, posebno u kasnijim, sekularizovanim varijantama, orijentisani pretežno laički (pravdajući se donošenjem „demokratije“, „slobode“ itd.), ova politika je svuda stvarala dvostruke standarde: reč je o „nesposobnosti njenih kreatora da na SAD primene pravila koja nameću drugima“. U njenoj osnovi leži skriveno uverenje da je Amerika, nekim božanskim proviđenjem, predodređena za misiju obnove sveta – „uz jednako čvrsto uverenje da ostatak sveta želi takvu obnovu“. Ideja Manifest Destiny – „Bogom projavljene sudbine“ ili „sudbinske predodređenosti“ Amerike (koja se pripisuje američkom pamfletisti Džonu Salivenu) – proglasiće „očigledno i prirodno pravo“ SAD da se šire preko čitavog američkog kontinenta. To postaje njen privatni posed, njeno „sopstveno dvorište“. Nezavisnost ostalih američkih država tu ima ulogu slučajnog i povremeno neprijatnog incidenta. Ali tako je u stvari sa čitavim svetom, kome Amerika nameće svoje modele. Ovaj „plan prisvajanja“, otimanja tuđih resursa, kao što vidimo, od samog početka izaziva snažan otpor, u Latinskoj Americi i svuda u svetu.
Sve dok su Sjedinjene Države ostajale periferna sila, zatvorena u sebe, ovo ludilo je za Evropljane bilo podnošljivo. Početkom 20. veka SAD su čvrsto sledile već zacrtani put imperijalizma, odbijajući, doduše, da sebe nazovu imperijalnom silom. Ova doktrina će u budućnosti evoluirati, a njeni apetiti će postati globalni. Monroova doktrina bila je samo prvi korak. Nešto kasnije će se američki imperijalisti – oligarsi, odlučiti da „spasavaju svet“. To je poduhvat bez presedana. Čitav svet će postati kapitalistički (na američki način) – ili ga neće biti. Malo je reći da SAD teže da unište sve druge kulture, civilizacije i društvena uređenja: „Izabrani narod ne prihvata mogućnost da drugi narodi izaberu drugačiji način života i tako stvore multipolarni svet.“

Rasa gospodara

Početkom 20. veka SAD na tlu Južne Amerike vode niz, objavljenih ili neobjavljenih, kolonijalnih ratova. Tipičan primer je Špansko-američki rat. Sukob je izbio 1898. godine. To je trenutak u kojem se Amerika neopozivo i trajno preobražava u imperijalističku i kolonijalnu velesilu. Tokom njegovog trajanja na strani imperijalista stajao je Teodor Ruzvelt, koji će kasnije postati predsednik – zagovornik rata i njegovih „vrednosti“, posebno ukoliko se rat vodi protiv nenaoružanih i golorukih „divljaka“. On je bio opsednut „kvalitetima čvrstine i muškosti, neophodnim za blagostanje rase gospodara“.
Ruzvelt je, u mnogo čemu, bio tipičan u svojoj klasi: „astmatičan i kratkovidi dečak, koji se u dvanaestoj godini posvetio doživotnom zadatku sticanja fizičke snage i hrabrosti“, primećuje Džekson Lirs. Bio je potomak stare „patricijske“ porodice, sin „biznismena i filantropa“. Štaviše, njegov životni put može se smatrati za „parabolu revitalizacije čitave svoje klase“. Tokom poslednje decenije 19. veka Ruzvelt je vrebao samo „dobru priliku za rat“. Prividno, ovaj rat će se voditi protiv Španije, stare kolonijalne sile, ali će se ubrzo preobraziti u rat protiv „naše smeđe braće“. „Prihvatio bih gotovo bilo kakav rat, jer verujem da je rat potreban našoj zemlji.“ Ova ratnička retorika ne treba da nas zavara: „najpravedniji od svih ratova su oni vođeni protiv divljaka“. Jer njih treba „civilizovati“.
„Rasa gospodara“, to je refren koji su neprekidno ponavljali svi evropski kolonijalisti. „Bela rasa“ bila je, tobože, odabrana. Danas se ova formula ne izgovara glasno, zato što previše podseća na nemački nacionalsocijalizam, a to niko danas ne želi da čuje. Ali ona stoji u podtekstu: „Mi ćemo vam pokazati kako se zaista vlada. Morate da učite od nas.“ Isto je i sa ekscepcionalizmom – samoproglašenim ubeđenjem u sopstvenu (istorijsku) izuzetnost. Ako su Amerikanci „izuzetna nacija“ ili rasa, njima je dozvoljeno sve ono što drugima nije. Amerika je, u stvari, „iznad istorije“, imuna na sve njene zamke na koje drugi, po prirodi stvari, nisu. Drugim rečima, ona je, slično Britaniji, stvorena da vlada. Svejedno je kako: da li kao „rasa belih gospodara“, ili putem globalizacije i takozvanog finansijskog kapitalizma (Bajdenovi liberali).
Procesi pročišćenja Reč je, u stvari, kako ukazuje Stiven Kinzer, o procesima „pročišćenja“, sanitizacije. Kolonijalizam se ne naziva kolonijalizmom, već nekako drugačije: „pristupom slobodnom tržištu“ ili „obavezom slobodne trgovine“ (koja važi za druge, nikako za SAD). „Beli gospodari“ su se tako samo nazivali u početku, sada se nalaze drugačija i prikladnija imena. Kolonijalni ratovi postaju „humanitarne intervencije“, neka vrsta dobrotvorne aktivnosti, koji se vode u ime „demokratizacije“ i humanitarnih ideala, i obavezno za dobro drugih. „Filipini i Kuba, uprkos pokazanoj želji da steknu nezavisnost, proglašeni su nespremnima za samoupravu – što je u osnovi rasistički argument, koji se u ublaženim verzijama koristi do danas.“ Zanimljivo je da je mentor Ruzvelta u to doba bio Henri Kabot Lodž, koji je „utemeljio ovu dugu tradiciju korišćenja eufemizama, nazivajući imperijalizam ’velikom politikom’“ (S. Kinzer). Ispod te „velike politike“ krije se gola želja za potčinjavanjem velikom kapitalu.
Ovaj proces „sanitizacije“ prati udaljavanje SAD „od formalne imperije, koja podrazumeva okupaciju strane teritorije, ka neformalnoj imperiji, koja se oslanja na poslušničku vladu, uz povremenu podršku invazija američke vojske“. To je jednostavno način kako deluje neokolonijalizam koji odbija da stvari zove pravim imenom. Reč je zapravo o mimikriji, ili igri skrivanja. „Uvođenje demokratije“ je samo zgodan izgovor, prigodna izlika koja svuda dovodi do poraznih efekata (Libija, Sirija, Avganistan… Ukrajina ili Jugoslavija). Najnoviji primer u inače dugom nizu je Haiti. Ovde poziv dolazi od same žrtve (ali gotovo svuda je tako; pobunjenici u Libiji preklinjali su Ameriku da interveniše): „Molimo vas, okupirajte nas!“ Kako odoleti ovom pozivu, uprkos tome što je temeljno pripreman, organizovan i najzad insceniran od strane grupice plaćenika? Imperijalizam je zamenjen „internacionalizmom“; „nesebičnom potrebom da se pomogne drugima“, što nimalo ne menja suštinu stvari.
Ruzveltu su se u to doba suprotstavljali – između ostalih – Vilijam Džejms i Mark Tven. Pisac Mark Tven je Ruzvelta nazivao „očiglednim ludakom“, „nasilnikom“, „huliganom“ i „mesarom“. On je za njega predstavljao „oličenje svega onog što američki predsednik ne bi trebalo da bude“; „najvećom nesrećom koja je zadesila zemlju posle Građanskog rata“. Amerika se našla na raskršću. Konačno je napustila svoje prividno opšteljudske, humanističke ideale i priklonila se „belom kolonijalizmu“. Najvažniji impulsi za to dolazili su od engleskog kapitalizma i vodili su, isto tako neminovno, imperijalizmu. Svaki kolonijalizam je, naime, „beli“: to je onaj „teret“, za koji je Radjard Kipling napisao da je sudbinski predodređen „belom čoveku“. Pod „belim ljudima“ Kipling ima u vidu isključivo Anglosaksonce. Doduše, on je to pisao u obrnutom vrednosnom ključu. Kipling je još smeo glasno da kaže ono što se danas radije prećutkuje. Kipling je bio pravi bard engleskog kolonijalizma, ubeđeni rasista koji je imao običaj da se zaklanja iza šupljih fraza.

Rađanje imperije

Vredno je razmotriti kako je Amerika ušla u rat sa Španijom, odnosno kako je, od kontinentalne imperije doseljenika (koja je bez milosti iskorenila starosedeoce – Indijance), defakto postala prekomorska imperija, koja neprekidno osvaja nove i nove teritorije.
Početak su predstavljale lažne vesti da su se američki državljani našli na meti napada španske vojske što je u novinama objavljivao Vilijam Randolf Herst i danas mnogo poznatiji Džozef Pulicer (po njemu nosi ime prestižna američka nagrada za novinarstvo). „Navodno zabrinut da bi neredi na ostrvu mogli ugroziti američke plantaže i rudnike, predsednik Mekinli je u januaru 1898. poslao na Kubu oklopnu krstaricu Mejn.“ Od samog početka srećemo se s tom vrstom simbioze, koja će uspešno manipulisati naivnim javnim mnjenjem: kapital – magnati i oligarsi, koji su životno zainteresovani za prekomorska osvajanja, medije koji šire „lažne vesti“, plus odabrani akteri na ključnim položajima u vlasti. Saveznik Ruzvelta u toj borbi je već pomenuti Lodž, senator iz Masačusetsa, njih dvojicu udružuje isti cilj: uvlačenje Sjedinjenih Država u rat. Ruzvelt je u to vreme pomoćnik ministra mornarice.
Krstarica Mejn potonula je 15. februara. Prema zvaničnoj istrazi, koja je okončana naknadno, u pitanju je bio nesrećni slučaj, a ne napad Španaca, kako su to prikazivali ratni jastrebovi u SAD. Verovatnije je da je reč o američkoj sabotaži; recept će se, bez mnogo inventivnosti, ponoviti u Perl Harboru (rat protiv Japana) i u incidentu u Tonkinškom zalivu, koji je Americi omogućio da se uključi u Vijetnamski rat, pošto je Francuska u njemu već bila potučena do nogu. Španija je uzalud tražila kompromis. Od Amerike je dobila ultimatum. SAD su, navodno beskompromisno, zahtevale „nezavisnost Kube“.
Zahtevi za ulazak u rat postaju sve glasniji. Zapravo, postaju zaglušujući. Ministar mornarice objavljuje da je bolestan, a njegovu dužnost preuzima Ruzvelt. Admirala Džordža Devija vest zatiče u Hongkongu, gde dobija naređenje da isplovi za Manilu, u kojoj je „ukotvljen veći deo španske flote…“ U Kongresu traje rasprava u kojoj imperijalisti traže intervenciju iz „humanitarnih razloga“. „Objašnjenje“ je, bez sumnje, lucidno; to objašnjava njegovu stalnu upotrebu, u Bosni ili na Kosovu. Ali glavni njihov argument je da se Španija nalazi na pogrešnoj strani istorije; i ovaj „argument“ će se kasnije ponoviti mnogo puta, protiv niza „neprijatelja slobodnog sveta“, pa i protiv Putina i Rusije povodom Krima. „Mi moramo intervenisati na Kubi“, izjavio je Lodž, „jer mi predstavljamo duh slobode i novog vremena, Španija je protiv nas zato što još živi u srednjem veku…“ To je otprilike ono što je Obama rekao o Putinu. Svi američki neprijatelji se obavezno nalaze na „pogrešnoj strani istorije“ i žive u nekoj veoma „mračnoj prošlosti“.
Ishod rata bio je odlučen već u prvoj nedelji, kada je admiral Devi uništio špansku flotu u Manili. Ipak se u rat (koji je počeo ekspresno, čak i za naše pojmove) neposredno uključio i sam Ruzvelt, koji je kasnije izjavio: „Bio sam spreman da napustim ženu na samrtnoj postelji, samo da bih odgovorio na taj poziv.“

[/restrict]

Kraj u narednom broju