Држава као ријалити

Цетињски бал вампира и српски промотори нашег националног нихилизма а монтенегринског усташтва

Да ли можете да замислите да су неки београдски медији у јуну 1941. године извештали, рецимо, о дешавањима у Купресу и околини (југозападна Босна) на следећи начин: „Грађани хрватске националности блокирали су локалне путеве и неколико српских села, после чега су се сукобили са тамошњим становништвом.“ А баш тако, скоро неутрално, неки наши медији бавили су се ових дана дивљањем монтенегринских усташа на Цетињу. Беневолентног па и позитивног односа према политичком криминалу Ђукановићевих следбеника, истине ради, било је у Србији мање него ранијих година, али је тога ипак било.

„ГРАЂАНИ“ КРВАВИХ РУКУ У јеку злочиначког цетињског пира модерних потурица појављивале су се повремено вести сличне ономе што стоји на почетку текста. Следи неколико реченица које нису измишљене. „Грађани су поставили барикаде на путу Подгорица–Цетиње.“ „Дошло је до сукоба демонстраната и полиције у центру Цетиња.“ „Грађани Цетиња се противе устоличењу митрополита црногорско-приморског у њиховом граду.“ „Полиција је бацила сузавац на окупљени народ.“
Готово па да испада да је за оно што се дешавало крива Српска православна црква, док су „демократски настројени“ црногорски грађани мирно протестовали због угрожавања њихових права. Они су, уз то, олако називани „комитама“, што је часно српско име за национално-ослободилачке герилце, а у конкретном случају радило се о новој врсти усташа – нациста.
Полиција, која је иначе дуго била анемична и недовољно ефикасна у сузбијању немира да би тек накнадно почела да ради свој посао добро, ту и тамо малтене је представљана као да брутално поступа с окупљеним „грађанима“. А да не буде забуне, да још једном на то укажем, не ради се о насловима, поднасловима и другим порукама из америчких, британских или Србима ненаклоњених регионалних медија већ из неких београдских средстава масовног информисања, која, када се ради о унутрашњој политици, подржавају актуелну власт. Сличних тонова било је и у опозиционим медијима који легитимно опонирање властима олако претворе у срамно деловање против сопствене државе и националних интереса њеног матичног народа. Но да се вратимо Црној Гори.

[restrict]

ПОЛИТИЧКО КРИЛО МАФИЈЕ Добро знамо да оно што су нам директно или индиректно поручивали поједини „наши“ медији (пре него што је Милов злочиначки подухват пропао) не стоји. Ни најмање. На Цетињу нису на легитиман начин протестовали никакви грађани, већ су се окупили с екипом Мила Ђукановића повезани криминалци и разноврсни екстремисти. Они се нису борили за своја „угрожена“ права – на пример да устоличе још једног распопа за тзв. митрополита неке њихове НВО са верским претензијама – већ како би агресивно, готово терористички, онемогућили деловање једине канонски признате православне цркве на простору Црне Горе. И да би брутално газили верска (и друга) права већине грађана те земље.
Угрожавали су слободу кретања и изражавања, нападали су неистомишљенике, претили су на све стране, певали усташке песме. А радо би отишли и даље, те поновили све оно што су усташе радиле Србима и СПЦ 1941. Тако би било само да се не ради о шачици екстремиста и криминалаца – који дизањем халабуке и махањем ножевима застрашују људе и стварају привид да их је много више – а о њима се ради.
Да су стварно бројни, они би много жешће насрнули на српски народ и СПЦ у Црној Гори. Међутим, само су по идејама блиски хрватским усташама из времена Другог светског рата, док су по снази далеко од њих. Они су ипак били (а можда су и данас) одраз воље већинске Хрватске, док се монтенегринских изрода често стиде и њихови најближи. Подржавају се међусобно и од стране својих огранака и лобиста у Србији, као и разних регионалних србомрзаца. И то је то.

СРБИЈА ПРОТИВ СЕБЕ? Све то, да поновим, не баш тако ретки медији у Србији нису објашњавали како треба. Понекада су и игнорисали истину док су стварали илузију о некаквим, скоро демократским, грађанским протестима бројних незадовољних становника Црне Горе. Па да ли то значи да Мило и његова криминална хоботница и даље партиципира у усмеравању дела важних друштвених процеса на простору Србије? Значи!
Не мислим сада на политичке структуре на највишем нивоу већ на медијски утицај, велику улогу у многим битним економским сферама и томе слично. Србија као да је прћија којом, не баш као раније, тј. како хоће, али ипак и даље дрско, роваре монтенегрински црви и с њима повезане антисрпске овдашње групе и групице. Нисмо више њихова колонија као што је било у једном раздобљу пре, али су и даље моћни. Колико, то се види када се догоде ствари као што је био случај на Цетињу. Одједном се покаже да не баш тако мали део капацитета Србије не ради посвећено у прилог српских интереса. Некада ради и против њих.

ИНСТИТУЦИОНАЛИЗОВАНИ СРБОФОБИ Ствари не стоје сјајно ни на врху државе. Он се, коначно, на спољном плану отворено супротставио агресивној антисрпској политици Ђукановића. Али то није систематски учинио на унутрашњем плану. Руководство земље је дужно да онемогући да монтенегрински и промонтенегрински паразити разједају ткива Србије и отежавају њено национално одговорно деловање. То подразумева свестрану акцију чишћења наше привреде, државних институција, медија, културе, од агената утицаја неоусташког центра моћи у Црној Гори. Наша власт негодује због његових злодела, дефанзивно им се супротставља када претера, коначно је заузела исправан став према Милу, али не предузима свестрану офанзивну акцију против његових филијала у Србији.
Као да се превиђа или релативизује да се баш ту налази резервоар његове моћи. Недопустиво је да тако буде и даље. Друго, мање битно, али ништа мање револтирајуће, то је опасно поигравање с најгорим антисрпским елементима у Србији који се пуштају на главну медијско-политичку сцену под пуном контролом власти. Из разних унутрашњополитичких разлога (на пример слабљења опозиције) то се ради на тако драстичан начин да је, на пример, Гордана Чомић добила министарско место. Ко је она, и за шта се већ деценијама залаже, сви добро знамо. Неки тзв. другосрбијанци из опозиције који се с правом прозивају због антисрпства за њу и њој сличне тек су мала деца.

ОХРАБРИВАЊЕ ЧАНКА Довољно је сетити се њеног изразито негативног става у вези с људима који су бранили српски народ од покушаја понављања геноцида из 1941. западно од Дрине, односно 1999. од НАТО агресора коме је био циљ отимање Косова и Метохије. Или подсетити се њеног односа према покушајима емитовања монтенегринске репризе у самој Србији, тј. деловања у прилог стварања лажне војвођанске нације (незавршени посао титоиста који су на рачун Срба створили вештачку црногорску и бошњачку нацију).
Такви људи су у влади и на нижим нивоима власти, а њихова сабраћа добијају значајан простор у медијима блискима онима који имају доминантну улогу у Србији, где на најгори начин загађују атмосферу ниподаштавајући виталне српске националне интересе и нападају Русију која нам је кључни савезник у вези с њиховом одбраном (што посебно приљежно раде како би их приметиле западне амбасаде). Довољно је поменути Ненада Чанка који је раније, тек да се присетимо једне његове срамне епизоде, учествовао у разним проусташким манифестацијама типа оне „Ср(иј)ем Хрватској“, а сада се на Цетињу грли с новим монтенегринским усташама за које каже да су грађански активисти.

ПОИГРАВАЊЕ НАЦИЈОМ Официјелна Србија ако стварно жели да нешто постигне у вези с одбраном Косова и Метохије, Републике Српске, права српског народа у Црној Гори и на другим местима где је он угрожен – а тврди да жели – не сме тако да се понаша. У много чему власт се данас понаша у знатно већој мери више национално него она која јој је претходила. Али у дубинама система и друштва ствари не стоје увек тако, а државни врх недовољно тога предузима да то промени. Ради рејтинга и слабљења опонената с којима му је тешко да нађе заједнички језик, али и због разних личних веза, омогућава (или не онемогућава како треба) по нацију штетно понашање.
Испада да Србија ради у прилог српских интереса, а онда мало допушта да их неко у самој Србији и преко ње шире – гази. Погледајте само најгледаније телевизије па процените да ли претерујем. То што се дешава није нормално, нити је одраз демократских вредности. И они који мисле другачије имају право да се чују, али не уз помоћ капацитета које контролише држави врх на пољима где се ради о виталним националним интересима. Замислите да је, ради демократије, аустроугарским лобистима и шпијунима било омогућено да се, делујући у корист агресора, оглашавају на страницама наших новина 1914. године у јеку Колубарске битке. Или да су експоненти Анте Павелића код нас добијали простор да 1941. објасне своје ставове јавности Србије.

РАШЧИШЋАВАЊЕ СТВАРИ Све то није било могуће, а данас је и те како реално да Чанак оде на цетињски бал вампира а пре и после тога добије простор на нашим националним телевизијама да лаже и бљује ватру на све српско. При томе на те медије огроман утицаја има власт која се заклиње у српске интересе. Или да Чанкова коалициона партнерка Гордана Чомић, упркос ономе што ради, настави да седи у влади Србије (а сама по себи је већ антипарламентарни парадокс и то да њена коалиција не пређе цензус а она постане министарка), док се разни други србомрсци и русофоби не скидају с ТВ екрана, где просипају реке лажи и увреда. Додуше, по систему ред једних, два реда других, ту се у већој мери појаве они који се залажу за српске интересе. Али око неких стари не сме да се организују пијачна надвикивања као што се чини.
Да ли је све то примерено да се дешава – чак ако то некоме политички краткорочно користи – у држави која је, између осталог, дефинисана као српска а чија власт настоји да делује чврсто патриотски? Размислите о томе пре предстојећих избора на разним нивоима и поставите се тако да актуелна власт мало дубље сагледа шта сме а шта не сме да чини у земљи Србији. Морају да постоје неке границе које нико некажњено не сме да прелази. Нити да допушта да други то раде. Стога, крајње је време за демократску и законски утемељену „истрагу“ модерних потурица. Сви они морају да лете из формалних и неформалних пора система, а ако се то не деси, на нама је да кривимо оне који ту доносе кључне одлуке!

[/restrict]