Država kao rijaliti

Cetinjski bal vampira i srpski promotori našeg nacionalnog nihilizma a montenegrinskog ustaštva

Da li možete da zamislite da su neki beogradski mediji u junu 1941. godine izveštali, recimo, o dešavanjima u Kupresu i okolini (jugozapadna Bosna) na sledeći način: „Građani hrvatske nacionalnosti blokirali su lokalne puteve i nekoliko srpskih sela, posle čega su se sukobili sa tamošnjim stanovništvom.“ A baš tako, skoro neutralno, neki naši mediji bavili su se ovih dana divljanjem montenegrinskih ustaša na Cetinju. Benevolentnog pa i pozitivnog odnosa prema političkom kriminalu Đukanovićevih sledbenika, istine radi, bilo je u Srbiji manje nego ranijih godina, ali je toga ipak bilo.

„GRAĐANI“ KRVAVIH RUKU U jeku zločinačkog cetinjskog pira modernih poturica pojavljivale su se povremeno vesti slične onome što stoji na početku teksta. Sledi nekoliko rečenica koje nisu izmišljene. „Građani su postavili barikade na putu Podgorica–Cetinje.“ „Došlo je do sukoba demonstranata i policije u centru Cetinja.“ „Građani Cetinja se protive ustoličenju mitropolita crnogorsko-primorskog u njihovom gradu.“ „Policija je bacila suzavac na okupljeni narod.“
Gotovo pa da ispada da je za ono što se dešavalo kriva Srpska pravoslavna crkva, dok su „demokratski nastrojeni“ crnogorski građani mirno protestovali zbog ugrožavanja njihovih prava. Oni su, uz to, olako nazivani „komitama“, što je časno srpsko ime za nacionalno-oslobodilačke gerilce, a u konkretnom slučaju radilo se o novoj vrsti ustaša – nacista.
Policija, koja je inače dugo bila anemična i nedovoljno efikasna u suzbijanju nemira da bi tek naknadno počela da radi svoj posao dobro, tu i tamo maltene je predstavljana kao da brutalno postupa s okupljenim „građanima“. A da ne bude zabune, da još jednom na to ukažem, ne radi se o naslovima, podnaslovima i drugim porukama iz američkih, britanskih ili Srbima nenaklonjenih regionalnih medija već iz nekih beogradskih sredstava masovnog informisanja, koja, kada se radi o unutrašnjoj politici, podržavaju aktuelnu vlast. Sličnih tonova bilo je i u opozicionim medijima koji legitimno oponiranje vlastima olako pretvore u sramno delovanje protiv sopstvene države i nacionalnih interesa njenog matičnog naroda. No da se vratimo Crnoj Gori.

[restrict]

POLITIČKO KRILO MAFIJE Dobro znamo da ono što su nam direktno ili indirektno poručivali pojedini „naši“ mediji (pre nego što je Milov zločinački poduhvat propao) ne stoji. Ni najmanje. Na Cetinju nisu na legitiman način protestovali nikakvi građani, već su se okupili s ekipom Mila Đukanovića povezani kriminalci i raznovrsni ekstremisti. Oni se nisu borili za svoja „ugrožena“ prava – na primer da ustoliče još jednog raspopa za tzv. mitropolita neke njihove NVO sa verskim pretenzijama – već kako bi agresivno, gotovo teroristički, onemogućili delovanje jedine kanonski priznate pravoslavne crkve na prostoru Crne Gore. I da bi brutalno gazili verska (i druga) prava većine građana te zemlje.
Ugrožavali su slobodu kretanja i izražavanja, napadali su neistomišljenike, pretili su na sve strane, pevali ustaške pesme. A rado bi otišli i dalje, te ponovili sve ono što su ustaše radile Srbima i SPC 1941. Tako bi bilo samo da se ne radi o šačici ekstremista i kriminalaca – koji dizanjem halabuke i mahanjem noževima zastrašuju ljude i stvaraju privid da ih je mnogo više – a o njima se radi.
Da su stvarno brojni, oni bi mnogo žešće nasrnuli na srpski narod i SPC u Crnoj Gori. Međutim, samo su po idejama bliski hrvatskim ustašama iz vremena Drugog svetskog rata, dok su po snazi daleko od njih. Oni su ipak bili (a možda su i danas) odraz volje većinske Hrvatske, dok se montenegrinskih izroda često stide i njihovi najbliži. Podržavaju se međusobno i od strane svojih ogranaka i lobista u Srbiji, kao i raznih regionalnih srbomrzaca. I to je to.

SRBIJA PROTIV SEBE? Sve to, da ponovim, ne baš tako retki mediji u Srbiji nisu objašnjavali kako treba. Ponekada su i ignorisali istinu dok su stvarali iluziju o nekakvim, skoro demokratskim, građanskim protestima brojnih nezadovoljnih stanovnika Crne Gore. Pa da li to znači da Milo i njegova kriminalna hobotnica i dalje participira u usmeravanju dela važnih društvenih procesa na prostoru Srbije? Znači!
Ne mislim sada na političke strukture na najvišem nivou već na medijski uticaj, veliku ulogu u mnogim bitnim ekonomskim sferama i tome slično. Srbija kao da je prćija kojom, ne baš kao ranije, tj. kako hoće, ali ipak i dalje drsko, rovare montenegrinski crvi i s njima povezane antisrpske ovdašnje grupe i grupice. Nismo više njihova kolonija kao što je bilo u jednom razdoblju pre, ali su i dalje moćni. Koliko, to se vidi kada se dogode stvari kao što je bio slučaj na Cetinju. Odjednom se pokaže da ne baš tako mali deo kapaciteta Srbije ne radi posvećeno u prilog srpskih interesa. Nekada radi i protiv njih.

INSTITUCIONALIZOVANI SRBOFOBI Stvari ne stoje sjajno ni na vrhu države. On se, konačno, na spoljnom planu otvoreno suprotstavio agresivnoj antisrpskoj politici Đukanovića. Ali to nije sistematski učinio na unutrašnjem planu. Rukovodstvo zemlje je dužno da onemogući da montenegrinski i promontenegrinski paraziti razjedaju tkiva Srbije i otežavaju njeno nacionalno odgovorno delovanje. To podrazumeva svestranu akciju čišćenja naše privrede, državnih institucija, medija, kulture, od agenata uticaja neoustaškog centra moći u Crnoj Gori. Naša vlast negoduje zbog njegovih zlodela, defanzivno im se suprotstavlja kada pretera, konačno je zauzela ispravan stav prema Milu, ali ne preduzima svestranu ofanzivnu akciju protiv njegovih filijala u Srbiji.
Kao da se previđa ili relativizuje da se baš tu nalazi rezervoar njegove moći. Nedopustivo je da tako bude i dalje. Drugo, manje bitno, ali ništa manje revoltirajuće, to je opasno poigravanje s najgorim antisrpskim elementima u Srbiji koji se puštaju na glavnu medijsko-političku scenu pod punom kontrolom vlasti. Iz raznih unutrašnjopolitičkih razloga (na primer slabljenja opozicije) to se radi na tako drastičan način da je, na primer, Gordana Čomić dobila ministarsko mesto. Ko je ona, i za šta se već decenijama zalaže, svi dobro znamo. Neki tzv. drugosrbijanci iz opozicije koji se s pravom prozivaju zbog antisrpstva za nju i njoj slične tek su mala deca.

OHRABRIVANJE ČANKA Dovoljno je setiti se njenog izrazito negativnog stava u vezi s ljudima koji su branili srpski narod od pokušaja ponavljanja genocida iz 1941. zapadno od Drine, odnosno 1999. od NATO agresora kome je bio cilj otimanje Kosova i Metohije. Ili podsetiti se njenog odnosa prema pokušajima emitovanja montenegrinske reprize u samoj Srbiji, tj. delovanja u prilog stvaranja lažne vojvođanske nacije (nezavršeni posao titoista koji su na račun Srba stvorili veštačku crnogorsku i bošnjačku naciju).
Takvi ljudi su u vladi i na nižim nivoima vlasti, a njihova sabraća dobijaju značajan prostor u medijima bliskima onima koji imaju dominantnu ulogu u Srbiji, gde na najgori način zagađuju atmosferu nipodaštavajući vitalne srpske nacionalne interese i napadaju Rusiju koja nam je ključni saveznik u vezi s njihovom odbranom (što posebno prilježno rade kako bi ih primetile zapadne ambasade). Dovoljno je pomenuti Nenada Čanka koji je ranije, tek da se prisetimo jedne njegove sramne epizode, učestvovao u raznim proustaškim manifestacijama tipa one „Sr(ij)em Hrvatskoj“, a sada se na Cetinju grli s novim montenegrinskim ustašama za koje kaže da su građanski aktivisti.

POIGRAVANJE NACIJOM Oficijelna Srbija ako stvarno želi da nešto postigne u vezi s odbranom Kosova i Metohije, Republike Srpske, prava srpskog naroda u Crnoj Gori i na drugim mestima gde je on ugrožen – a tvrdi da želi – ne sme tako da se ponaša. U mnogo čemu vlast se danas ponaša u znatno većoj meri više nacionalno nego ona koja joj je prethodila. Ali u dubinama sistema i društva stvari ne stoje uvek tako, a državni vrh nedovoljno toga preduzima da to promeni. Radi rejtinga i slabljenja oponenata s kojima mu je teško da nađe zajednički jezik, ali i zbog raznih ličnih veza, omogućava (ili ne onemogućava kako treba) po naciju štetno ponašanje.
Ispada da Srbija radi u prilog srpskih interesa, a onda malo dopušta da ih neko u samoj Srbiji i preko nje šire – gazi. Pogledajte samo najgledanije televizije pa procenite da li preterujem. To što se dešava nije normalno, niti je odraz demokratskih vrednosti. I oni koji misle drugačije imaju pravo da se čuju, ali ne uz pomoć kapaciteta koje kontroliše državi vrh na poljima gde se radi o vitalnim nacionalnim interesima. Zamislite da je, radi demokratije, austrougarskim lobistima i špijunima bilo omogućeno da se, delujući u korist agresora, oglašavaju na stranicama naših novina 1914. godine u jeku Kolubarske bitke. Ili da su eksponenti Ante Pavelića kod nas dobijali prostor da 1941. objasne svoje stavove javnosti Srbije.

RAŠČIŠĆAVANJE STVARI Sve to nije bilo moguće, a danas je i te kako realno da Čanak ode na cetinjski bal vampira a pre i posle toga dobije prostor na našim nacionalnim televizijama da laže i bljuje vatru na sve srpsko. Pri tome na te medije ogroman uticaja ima vlast koja se zaklinje u srpske interese. Ili da Čankova koaliciona partnerka Gordana Čomić, uprkos onome što radi, nastavi da sedi u vladi Srbije (a sama po sebi je već antiparlamentarni paradoks i to da njena koalicija ne pređe cenzus a ona postane ministarka), dok se razni drugi srbomrsci i rusofobi ne skidaju s TV ekrana, gde prosipaju reke laži i uvreda. Doduše, po sistemu red jednih, dva reda drugih, tu se u većoj meri pojave oni koji se zalažu za srpske interese. Ali oko nekih stari ne sme da se organizuju pijačna nadvikivanja kao što se čini.
Da li je sve to primereno da se dešava – čak ako to nekome politički kratkoročno koristi – u državi koja je, između ostalog, definisana kao srpska a čija vlast nastoji da deluje čvrsto patriotski? Razmislite o tome pre predstojećih izbora na raznim nivoima i postavite se tako da aktuelna vlast malo dublje sagleda šta sme a šta ne sme da čini u zemlji Srbiji. Moraju da postoje neke granice koje niko nekažnjeno ne sme da prelazi. Niti da dopušta da drugi to rade. Stoga, krajnje je vreme za demokratsku i zakonski utemeljenu „istragu“ modernih poturica. Svi oni moraju da lete iz formalnih i neformalnih pora sistema, a ako se to ne desi, na nama je da krivimo one koji tu donose ključne odluke!

[/restrict]