Смеће као судбина

Ђубре је симбол нашег негативитета кога се ослобађамо бацајући га у контејнер, одакле оно одлази на своју депонијску слободу. Уклањајући га из свог непосредног животног амбијента, односили смо смеће у природу која му је својом моћи преображаја давала позитивно значење. Међутим, када су створени материјали који се, попут пластике, не могу брзо разложити, њихово неконтролисано бацање довело је и до загађења природе. Показало се да она не може спонтано да преради ђубре уколико је квантитет одбаченог већи од њене могућности да га преобрази

Манифестне промене нашег света које га претварају у једну потпуно другачију реалност последице су преокретања дотадашњег поретка и примене супротних критеријума вредновања. Некадашњи принцип: „како је горе, биће и доле“ претворен је у начело: „како је доле, биће и горе“, односно како је на земљи, биће и на небу. Иако се утопијски потенцијал тог принципа реализовао и човековом способношћу да и у космосу створи своја привремена станишта, отпад у земљиној орбити указује и на негативну страну тог успеха. Еколошки проблем на земљи постаје све израженији и на небу, јер око наше планете кружи и велики број крхотина од ракета које су од 1957. године однеле изван Земље скоро девет хиљада сателита, чије је случајно или намерно уништавање створило свемирски отпад. Кина је 2007. пројектилом разорила један свој орбитер, а две године потом су се сударили руски војни и комуникациони сателит. Све у свему, преко двадесет хиљада предмета већих од десет центиметара и преко сто тридесет милиона ситних делова мањих од милиметра кружи око наше планете брзином већом од двадесет хиљада километара на сат. Иако се ти већи комади прате да би се избегли удеси с Међународном свемирском станицом, велику опасност за постојеће сателите представљају мали отпадни делови које је немогуће благовремено уочити, што увећава могућност судара с њима а самим тим и повећање ђубришта над нама. На ту „темпирну бомбу“ над нама указује и инцидент који се догодио крајем маја 2021. године када је део тог малог отпада ударио и оштетио поменуту свемирску станицу, на срећу, без већих последица за њено даље функционисање.

КАКО ПОЧИСТИТИ НЕБЕСКО ДВОРИШТЕ Када се на Земљу спусти мрак, отпадни материјал, осветљен још увек сунчевим зрацима, сија попут удаљених звезда. Иако су нам звездани зраци путоказ ка будућности, њихово поистовећивање са сунчевим одблесцима од свемирског смећа показује да до звезданих стаза можемо крочити само уколико почистимо своје небеско двориште. Мисија уклањања свемирског отпада и предвиђање судара с њим да би се несреће избегле постају важни када се данас у Земљину орбиту лансирају читави ројеви малих телекомуникационих сателита. Трновит пут до звезда, како је метафорично обележавано досезање славе, сада је добио и сасвим конкретно значење у опасном свемирском смећу које угрожава наше кретање ка небу.
Ђубре што кружи око планете даје јој својеврстан ореол и одређује је као загађено животно место на којем су депоније постале Вавилонске куле које обележавају савремену цивилизацију. Оне не стреме више ка висини, да би провоцирале божју интервенцију, већ својом просторном раширеношћу указују на димензију еколошког и животног проблема који би требало да узнемири нашу савест. Имајући у виду чињеницу да површином Тихог океана плута, величине Сједињених Америчких Држава, највеће ђубриште на свету, сачињено првенствено од пластичних отпадака, та разливена Вавилонска кула непрестаним растом упозорава нас на негативне последице нашег неконтролисаног понашања. Будући да на исти начин не можемо више даље, отпатке које смо оставили за собом путоказ су неминовног повратка до животних извора.

ПРОЈЕКЦИЈА НЕГАТИВИТЕТА Смеће над нама и око нас показује, заправо, да је загађење неба и земље узроковано одсуством духовних принципа у нама где елементи представа о свету нису на свом месту. У значењу отпада који треба одстранити, ђубре има негативно значење јер је, присуством у непосредном животном простору којем не припада, чинилац нечистог и опасног. Када с осећањем одвратности износимо ђубре из куће и бацамо га у канте и контејнере, онда се у таквом понашању исказује и однос према потискиваном негативитету којег се настојимо ослободити. Ту негативну конотацију смећа користимо за омаловажавање, вређање и моралну дисквалификацију других. У пренаглашеном говору о некоме као о ђубрету, правећи дистанцу од њега, с јасном поруком да он не припада нашем друштву, већ реалности изван његових граница, пројектујемо и сопствену нечистоћу у њега.
Ђубре је симбол нашег негативитета кога се ослобађамо бацајући га у контејнер, одакле оно одлази на своју депонијску слободу. Уклањајући га из свог непосредног животног амбијента, односили смо смеће у природу која му је својом моћи преображаја давала позитивно значење. Међутим, када су створени материјали који се, попут пластике, не могу брзо разложити, њихово неконтролисано бацање довело је и до загађења природе. Показало се да она не може спонтано да преради ђубре уколико је квантитет одбаченог већи од њене могућности да га преобрази. Зато се данас и догађа супротан процес којим се смећем мења и загађује природа. Упркос постојећим законима о отпаду, њихово кршење и непоштовање доводи до раста дивљих депонија које угрожавају људски живот.
Док је, дакле још у малим количинама, припадници традиционалне културе су знали како да га помоћу природе прераде, али је изливање градских канализација и индустријских отпадних вода у реке довело до њиховог усмрћивања и пустошења предела кроз које протичу. Упркос повременом чишћењу речних корита, она су константно места на која се баца ђубре и често се претварају у праве депоније. И док велике реке успевају да савладају и понесу својим током бачени отпад, потоци у које се баца све и свашта то не могу и загушени баченим ђубретом у њихово корито умиру затрпани смећем. Преласком из реда у неред, поредак том негативном променом исказује своју ентропичност.
Проблем са ђубриштем и отпацима настаје, дакле, њиховим увећавањем и немогућношћу природе да га преради. Утолико пре што су највећи отпад постале пластичне материје и радиоактивне материје чији је период разлагања веома дуг, а како се њихова разградња не одвија потпуно, микропластика или радиоактивно зрачење квалитативно мењају живе врсте а самим тим и човека. Разлажући се више пута спорије и од тела људи који су га за живота оставили за собом, такво смеће постаје животна сметња и за генерације које ће тек доћи на свет.
О значају одбачених ствари показује њихов нови живот који започиње враћањем у наш. Загађења природе опомињу нас да наше везе с одбаченим стварима не престају, јер су оне и даље део нашег света. Експлоатација природе до њеног пустошења довела је до поремећаја животне равнотеже на многим местима на планети. Загађивање ваздуха, воде и земље, уништавање биљног и животињског света и енормно повећање отпадног материјала којим човек самог себе животно угрожава показују како се без бриге за његову хуману димензију обесмишљава технолошки прогрес.

ПОХВАЛА ЂУБРИШТУ

Ђубре заслужује респект када је на свом предвиђеном месту. Међутим, када није тамо где би требало да буде, онда је обележје нечистог. Телевизијски филм „Канте или кесе“ био је својевремено прилог расправи која је и данас актуелна. Поводом доношења одлуке да ли да се ђубре као до тада одлаже у канте или да се користе кесе, сазива се кућни савет на којем станари зграде почињу дугу расправу у којој се испољава њихов менталитет. На предлог да због мачака које би исцепале кесе треба направити неко постоље на којем би кесе стајале и биле недоступне животињама, јавља се контрааргумент да би се тиме подигао споменик ђубрету, јер се зна ко стоји на постаменту. Због могућих алузија на непримерене споменике послератне комунистичке власти, предлог је повучен.
Када се након временске дистанце увиди невредност подигнутих споменика, онда им следује заслужено место на буњишту историје. Међутим, уколико у јавном простору ђубре заслужује свој споменик, онда управо обележја која су временом изгубила првобитни вредносни предзнак постају достојна новог поштовања. Идеја о постављању ђубрета на постамент остварена је Манцонијевим конзервираним изметом као уметничким делом, а такво сигурно паковање дало је фекалном садржају изглед пожељног објекта. Сјај амбалаже и начин његове промоције постигао је свој циљ тражене робе која се продаје по високој цени. Многи су спремни да гутајући тај сјај и не примете да се хране отпадом као што се и гледаоци ријалити програма духовно хране медијским смећем које се с екрана непрестано излива у њихов стан.

АНТРОПОЛОГИЈА СМЕЋА Способност да сагледа не само негативну већ и позитивну страну смећа у контексту одржавања свог живота, човек је исказао тако што му је дао посебно место у својим веровањима, митским представама и магијској пракси. Ђубриште је место за одбацивање невредних, потрошених и непотребних садржаја. Оно је оличење негативитета и потврда безвредности. Тако се и стари сват након свадбе колицима одвозио на сметлиште, а тим симболичним чином му је као једној од главних личности овог обреда престајао дотадашњи значај, чиме се завршавала и свечаност.
Где се одлаже ђубре, одбацају се и болести, па се на том месту, према веровању, и окупљају нечисте силе, демони, вештице и нечастиви ђаволи. Верује се да зло потиче од ђавола који успева да обмане људе и одврати их с правог пута и нахрани их нечистоћом као извором, узроком болести. Буњиште је место окупљања гладних, незбринутих и злонамерних душа умрлих са којима је опасно дићи у контакт. Због тог се сметлиште избегава да се не би награисало, али се оно користи да би се намерно изазвало зло. Наиме, пред залазак сунца на буњишту се врше магијске радње да би се неком упутило, односно напатило зло.
Међутим, ђубре се сматра и заштитом од демонских сила, јер се непријатним мирисом од његовог спаљивања оне прогањају. На овом месту се врше обреди, попут бајања, за оздрављање оболелог. У том контексту који релативизује негативно значење смећа настало је и веровање да с њим, по правилу, треба обазриво поступати. Могућност да је у њему и срећа, обавезивала је људе да посебно пазе да приликом чишћења станишта на велике празнике с избацивањем смећа из куће не избаци и срећу. Због непридржавања овог правила, несрећа може задесити кућу.
За разлику од отпада који као сметња зауставља животне токове, смеће је у традиционалној култури третирано као извор живота. Преврело стајско ђубриво, стајњак, коришћено је од давнина за ђубрење њива и увећавање плодности тла. Мартовско буђење живота доживљава се у штали где он превире, пуши се и обнавља. Одлагањем остатака воћа и траве на посебно место практикована је природна метода компостирања којом се органски остаци претварају у плодни хумус, који је био важан чинилац репродуктивног животног ланца обезбеђивања хране. Одлагањем органског отпада, буњиште се претварало у врло плодно земљиште, на којем су израстале најбоље тикве, па је оно у народној традицији постало и симбол плодности.
Будући да је ђубриште средиште одбачених садржаја, оно је и део јединствене, интегралне реалности људског света. Иако је изван животног амбијента, оно је и део њега, због чега има лиминални положај. Дистанцираност према њему не значи и потпуно одбацивање његовог садржаја. Потреба да се сакупи и баци осенчена је и сумњом да садржи неку вредност и да се у њему налази срећа. Зато је однос према ђубрету амбивалентан, а ту неодређеност надвладава веровање у вишу, судбинску силу која релативизује негативно значење које човек придаје сметлишту. Зато онај који је рођен да буде успешан и срећан може да буде бачен и на ђубриште, али то неће битно утицати на његов задати животни пут. Напротив. Маргинализација од стране чланова заједнице може га само јаче мотивисати да оствари своје циљеве и потврди познату пословицу: „Роди ме мајко срећног, па ме на ђубре баци.“ Успешна судбинска задатост скривена је у потенцијалној датости буњишта које подстиче човека да реализује ту могућност.

ВРЕДНОСТ ОДБАЧЕНОГ Попут неког хендикепа који може бити подстицај и шанса постизања успеха, тако и одбачено са становишта критеријума доминантног културног модела показује да у другом, промењеном контексту и с другачијом идејом његовог потврђивања може показати своју животну и креативну вредност. Потребно је, дакле, само променити контекст и одбаченом дати нову функцију да би се оно поново родило. Будући да примена строгих културних и цивилизацијских стандарда доводи до одбацивања, потискивања и маргинализације оних који не могу да задовоље те критеријуме, тако се као последица тираније једног естетског обрасца јавља дискриминација оних који се не уклапају у њега, па им прећутно и сугерира да је боље и да не постоје него да буду на страшном месту свог симболичког поништавања. Негативна енергија одбачених била је повод њеном сублимисању и претварању у креативно изражавање појединаца који су стављали до знања управо својој средини да су присутни и да имају право на своје самопотврђивање на начин на који су одбачени и удаљени из живота. Насупрот терору лепоте витких и ваздушастих тела потребних за представе класичног балета, нови кореографи су увидели да и пензионисани балетски играчи, као и они хендикепирани имају своје место у балетској игри. Иако се због својих остарелих и генетски другачије обликованих тела нису уклапали у дотадашње стандарде, играчи су искористили прилику да се у оквиру новог концепта адекватно креативно потврде. Допуштено им је да буду оно што јесу, а тиме нису само користили своје тело за представу, већ од њега створили и нову позорницу. На тој новој холографској позорници у величанственој пан игри света нико није искључен и у њој учествују не само они који постоје, фаворизовани или хендикепирани својим телесним изгледом, већ и они који више нису међу живима.
Упоредо с традиционалним начином стварања, савремена уметност чини јединствену реалност у чијем је средишту човек, његова субјективност и моћ да ствара, релативизује дотадашње и формира нове представе, померајући границе уметничког света ка творчевом средишту постојања. Видљивије него другде, на том месту се укида свака разлика између створеног и одбаченог јер се божански принцип животне и стваралачке енергије исказује као могућност преображаја једних у друге облике. Истина света садржана је у његовој интегралности и открива се само оном који сагледава његову целину. Смеће и депоније су чиниоци те интегралне реалности у којој постоје и другачији, супротни елементи, па су у том контексту и дивље депоније само енергетски депозит који не умемо на прави начин да активирамо.

УМЕТНОСТ СМЕЋА

У једној условној антропологији ђубришта, истраживач који приступа предмету свог проучавања суочава се с његовом необичном ликовношћу и зато открива да се осећа као на изложби перформанса савременог уметника. У поетици Леонида Шејке Ђубриште, са великим Ђ, има средишње место у троделној параболичној визији света, између Града и Замка. Ђубриште као антипод граду, чинилац је разарања дотадашњег осмишљеног живота чија се угроженост огледа у све израженијим захтевима за обнављањем смисла људског постојања. Ту људску тежњу симболизује потреба за Замком као потиснутим и заборављеним обрасцем сврховитог људског постојања.
Док је Шејка у ђубришту видео енергију за уметничко стваралаштво, актуализујући алхемијски принцип да одбачено и маргинално садрже потенцијалну вредност која се одговарајућим умећем може потврдити, стварање невредног и у уметности је повод за утврђивање критеријума на основу којих би човек могао да се снађе пред тим ђубриштем. Анализирајући савремену уметничку сцену, Грејсон Пери је понудио посетиоцу изложни и критеријум за разликовање уметничког дела од обичног смећа у галеријском простору. Међутим, критеријум који он наводи је крајње релативан и субјективан. Садржаји веб-уметности се наводно разликују од занимљивих веб-сајтова по томе што везују пажњу за себе као и порнићи, али без могућности конзумације или доживљаја оргазма. Са становишта субјекта који настоји да сугестивно искаже свој став и убеди друге да између ђубришта и уметности не постоји разлика, свако објективно успостављање разлике је израз конструкције чије привремено важење доказује већ следећи стваралац који садржаје ђубришта, одбаченог или својих фекалија, попут Манцонија, проглашава вредним, уметничким артефактом.
Реч је о идеји и тежњи да се одбачено вреднује на исти начин као и садржаји омеђени границама важећих представа и критеријума вредности. Новом уметничком парадигмом, Дишан је отворио простор и за такву врсту стваралаштва, у чијем се знаку и одвија нова мејнстрим уметничка пракса перформанса и инсталација. Уметник Цезар је створио скулптуру од пластике коју је излио пред посетиоцима да би након тога одсецао њене делове и давао их заинтересованима да их однесу кући и чувају док се они не би распали и били бачени на ђубре. Од таквог ђубрета дематеријализованог предмета и претвореног у идеју се више ништа не би могло створити, али смер његовог путовања указује на место одакле одбачено може да се опет врати у живот.

ЖИВОТНИ САВЕЗНИК Неразумевање правог значења сопствених отпадака и неувиђање њиховог значаја за свој опстанак доводи до угрожавања живота које не постаје само локални већ и глобални еколошки проблем. Никад тај чинилац наше другости који је добио негативан предзнак није био значајнији за нас него данас, јер управо ђубре које нас угрожава може бити и наш животни савезник. Будући да је у малим количинама корисно и да тек у већим количинама постаје опасно, јасно је да га треба контролисати пре него постане велико. Иако успева да се делимичном преради рециклажом, стално увећање отпада надмашује технолошке могућности наше цивилизације којој прети ђубришно самозатрпавање и самоуништење. Зато данас изгледа као сан да само потпуним коришћењем отпадног садржаја можемо опстати. И управо је нови приступ сневаном које је до тада, са становишта доминантног рационалног схватања света и човека, одбацивано и ниподаштавано, било пресудно за утемељење психоанализе. Потврђујући значај Христових речи, да од одбаченог камена треба начинити угаони, битни чинилац грађевине, Фројд је од одбациване грађе несвесног утемељио нову научну дисциплину која је омогућила боље упознавање и разумевање човека. Потенцијална снага одбаченог исказује се не само њеним негативним, деструктивним већ и позитивним, креативним аспектом.
Несвесно није само ђубриште на које свесно потискујемо и одбацујемо садржаје свог душевног живота него има и своју духовну вредност манифестовану архетиповима колективно несвесног. С тог психолошког сметлишта исијавају управо оне скривене вредности које садржи и свако ђубриште. Одбачени део има свој потенцијал који ће у датом тренутку бити користан. Чињеница да само око пет процената нашег генетског материјала, према садашњем сазнању, има одређену функцију и корист, не значи да осталих 95 посто које се назива ђубре, односно отпадак треба одбацити. Коју ће функцију тај отпадни генетски материјал имати у будућности нашег развоја, остаје да се види.
Иако се успостављањем културе одвојио од природе, човек је своју зависност од ње исказивао својим активностима којима је одржавао комуникацију са њом. Својим радом, производњом и деловањем, он је настојао да одржи свој биолошки живот и обезбеди трајност новостворене стварности као хуманог света. Комуникацијски аспект тог односа долази у питање све већом количином смећа баченом у природу која је постала немоћна да га преради и учини делом свог поретка. Нециркуларност отпада скреће пажњу на смеће које, како истиче Хана Арент, постаје најбитнија одредница људске егзистенције. Ослобођени норми присила културе, људи кришом бацају смеће и тамо где му није место. Поред огромних депонија отпадака у њиховом окружењу, расту у људима, како је уочио Бодријар, и депоније њихове нечисте савести. Не признајући своју кривицу због последица кршења правила одржавања живота, нечиста савест их узнемирава и чини несигурним. Склони да потискују своју одговорност и разноразним рационализацијама перу руке од осећања кривице сталним загађивањем природе довели су у питање своје људско постојање. Зато се свешћу о угроженој природи изражава не више формално већ суштинско човеково присуство у свету које подразумева и његову одговорност за његов и сопствени опстанак.
Та одговорност претпоставља и другачији однос према смећу. Неумерено бацано у тежњи да га одстрани из свог животног амбијента, смеће се у негативном виду враћало човеку. Зато га више не треба бацати, већ његову вредност за сопствени опстанак исказивати сакупљањем и прерађивати га, те тако помоћи природи у очувању животне равнотеже између супротних сила које не делују само изван човека већ и у њему самом. Уколико је нарушио ту равнотежу депонијама ђубришта на планети, онда је свест о неопходности поправљања тог стања изражена и успостављањем другачијег односа према смећу које остављамо за собом. Избегавајући његова смртоносна искушења, не сагледавамо га само као последицу остварених жеља, већ и као проклетство које сенчи илузију задовољства и среће као плод неумерене егоистичне жудње која је игнорисањем потреба других створила изобиље из чијег се избављења и назире пут спасавања света.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *