Smeće kao sudbina

Đubre je simbol našeg negativiteta koga se oslobađamo bacajući ga u kontejner, odakle ono odlazi na svoju deponijsku slobodu. Uklanjajući ga iz svog neposrednog životnog ambijenta, odnosili smo smeće u prirodu koja mu je svojom moći preobražaja davala pozitivno značenje. Međutim, kada su stvoreni materijali koji se, poput plastike, ne mogu brzo razložiti, njihovo nekontrolisano bacanje dovelo je i do zagađenja prirode. Pokazalo se da ona ne može spontano da preradi đubre ukoliko je kvantitet odbačenog veći od njene mogućnosti da ga preobrazi

Manifestne promene našeg sveta koje ga pretvaraju u jednu potpuno drugačiju realnost posledice su preokretanja dotadašnjeg poretka i primene suprotnih kriterijuma vrednovanja. Nekadašnji princip: „kako je gore, biće i dole“ pretvoren je u načelo: „kako je dole, biće i gore“, odnosno kako je na zemlji, biće i na nebu. Iako se utopijski potencijal tog principa realizovao i čovekovom sposobnošću da i u kosmosu stvori svoja privremena staništa, otpad u zemljinoj orbiti ukazuje i na negativnu stranu tog uspeha. Ekološki problem na zemlji postaje sve izraženiji i na nebu, jer oko naše planete kruži i veliki broj krhotina od raketa koje su od 1957. godine odnele izvan Zemlje skoro devet hiljada satelita, čije je slučajno ili namerno uništavanje stvorilo svemirski otpad. Kina je 2007. projektilom razorila jedan svoj orbiter, a dve godine potom su se sudarili ruski vojni i komunikacioni satelit. Sve u svemu, preko dvadeset hiljada predmeta većih od deset centimetara i preko sto trideset miliona sitnih delova manjih od milimetra kruži oko naše planete brzinom većom od dvadeset hiljada kilometara na sat. Iako se ti veći komadi prate da bi se izbegli udesi s Međunarodnom svemirskom stanicom, veliku opasnost za postojeće satelite predstavljaju mali otpadni delovi koje je nemoguće blagovremeno uočiti, što uvećava mogućnost sudara s njima a samim tim i povećanje đubrišta nad nama. Na tu „tempirnu bombu“ nad nama ukazuje i incident koji se dogodio krajem maja 2021. godine kada je deo tog malog otpada udario i oštetio pomenutu svemirsku stanicu, na sreću, bez većih posledica za njeno dalje funkcionisanje.

KAKO POČISTITI NEBESKO DVORIŠTE Kada se na Zemlju spusti mrak, otpadni materijal, osvetljen još uvek sunčevim zracima, sija poput udaljenih zvezda. Iako su nam zvezdani zraci putokaz ka budućnosti, njihovo poistovećivanje sa sunčevim odblescima od svemirskog smeća pokazuje da do zvezdanih staza možemo kročiti samo ukoliko počistimo svoje nebesko dvorište. Misija uklanjanja svemirskog otpada i predviđanje sudara s njim da bi se nesreće izbegle postaju važni kada se danas u Zemljinu orbitu lansiraju čitavi rojevi malih telekomunikacionih satelita. Trnovit put do zvezda, kako je metaforično obeležavano dosezanje slave, sada je dobio i sasvim konkretno značenje u opasnom svemirskom smeću koje ugrožava naše kretanje ka nebu.
Đubre što kruži oko planete daje joj svojevrstan oreol i određuje je kao zagađeno životno mesto na kojem su deponije postale Vavilonske kule koje obeležavaju savremenu civilizaciju. One ne streme više ka visini, da bi provocirale božju intervenciju, već svojom prostornom raširenošću ukazuju na dimenziju ekološkog i životnog problema koji bi trebalo da uznemiri našu savest. Imajući u vidu činjenicu da površinom Tihog okeana pluta, veličine Sjedinjenih Američkih Država, najveće đubrište na svetu, sačinjeno prvenstveno od plastičnih otpadaka, ta razlivena Vavilonska kula neprestanim rastom upozorava nas na negativne posledice našeg nekontrolisanog ponašanja. Budući da na isti način ne možemo više dalje, otpatke koje smo ostavili za sobom putokaz su neminovnog povratka do životnih izvora.

PROJEKCIJA NEGATIVITETA Smeće nad nama i oko nas pokazuje, zapravo, da je zagađenje neba i zemlje uzrokovano odsustvom duhovnih principa u nama gde elementi predstava o svetu nisu na svom mestu. U značenju otpada koji treba odstraniti, đubre ima negativno značenje jer je, prisustvom u neposrednom životnom prostoru kojem ne pripada, činilac nečistog i opasnog. Kada s osećanjem odvratnosti iznosimo đubre iz kuće i bacamo ga u kante i kontejnere, onda se u takvom ponašanju iskazuje i odnos prema potiskivanom negativitetu kojeg se nastojimo osloboditi. Tu negativnu konotaciju smeća koristimo za omalovažavanje, vređanje i moralnu diskvalifikaciju drugih. U prenaglašenom govoru o nekome kao o đubretu, praveći distancu od njega, s jasnom porukom da on ne pripada našem društvu, već realnosti izvan njegovih granica, projektujemo i sopstvenu nečistoću u njega.
Đubre je simbol našeg negativiteta koga se oslobađamo bacajući ga u kontejner, odakle ono odlazi na svoju deponijsku slobodu. Uklanjajući ga iz svog neposrednog životnog ambijenta, odnosili smo smeće u prirodu koja mu je svojom moći preobražaja davala pozitivno značenje. Međutim, kada su stvoreni materijali koji se, poput plastike, ne mogu brzo razložiti, njihovo nekontrolisano bacanje dovelo je i do zagađenja prirode. Pokazalo se da ona ne može spontano da preradi đubre ukoliko je kvantitet odbačenog veći od njene mogućnosti da ga preobrazi. Zato se danas i događa suprotan proces kojim se smećem menja i zagađuje priroda. Uprkos postojećim zakonima o otpadu, njihovo kršenje i nepoštovanje dovodi do rasta divljih deponija koje ugrožavaju ljudski život.
Dok je, dakle još u malim količinama, pripadnici tradicionalne kulture su znali kako da ga pomoću prirode prerade, ali je izlivanje gradskih kanalizacija i industrijskih otpadnih voda u reke dovelo do njihovog usmrćivanja i pustošenja predela kroz koje protiču. Uprkos povremenom čišćenju rečnih korita, ona su konstantno mesta na koja se baca đubre i često se pretvaraju u prave deponije. I dok velike reke uspevaju da savladaju i ponesu svojim tokom bačeni otpad, potoci u koje se baca sve i svašta to ne mogu i zagušeni bačenim đubretom u njihovo korito umiru zatrpani smećem. Prelaskom iz reda u nered, poredak tom negativnom promenom iskazuje svoju entropičnost.
Problem sa đubrištem i otpacima nastaje, dakle, njihovim uvećavanjem i nemogućnošću prirode da ga preradi. Utoliko pre što su najveći otpad postale plastične materije i radioaktivne materije čiji je period razlaganja veoma dug, a kako se njihova razgradnja ne odvija potpuno, mikroplastika ili radioaktivno zračenje kvalitativno menjaju žive vrste a samim tim i čoveka. Razlažući se više puta sporije i od tela ljudi koji su ga za života ostavili za sobom, takvo smeće postaje životna smetnja i za generacije koje će tek doći na svet.
O značaju odbačenih stvari pokazuje njihov novi život koji započinje vraćanjem u naš. Zagađenja prirode opominju nas da naše veze s odbačenim stvarima ne prestaju, jer su one i dalje deo našeg sveta. Eksploatacija prirode do njenog pustošenja dovela je do poremećaja životne ravnoteže na mnogim mestima na planeti. Zagađivanje vazduha, vode i zemlje, uništavanje biljnog i životinjskog sveta i enormno povećanje otpadnog materijala kojim čovek samog sebe životno ugrožava pokazuju kako se bez brige za njegovu humanu dimenziju obesmišljava tehnološki progres.

POHVALA ĐUBRIŠTU Đubre zaslužuje respekt kada je na svom predviđenom mestu. Međutim, kada nije tamo gde bi trebalo da bude, onda je obeležje nečistog. Televizijski film „Kante ili kese“ bio je svojevremeno prilog raspravi koja je i danas aktuelna. Povodom donošenja odluke da li da se đubre kao do tada odlaže u kante ili da se koriste kese, saziva se kućni savet na kojem stanari zgrade počinju dugu raspravu u kojoj se ispoljava njihov mentalitet. Na predlog da zbog mačaka koje bi iscepale kese treba napraviti neko postolje na kojem bi kese stajale i bile nedostupne životinjama, javlja se kontraargument da bi se time podigao spomenik đubretu, jer se zna ko stoji na postamentu. Zbog mogućih aluzija na neprimerene spomenike posleratne komunističke vlasti, predlog je povučen. Kada se nakon vremenske distance uvidi nevrednost podignutih spomenika, onda im sleduje zasluženo mesto na bunjištu istorije. Međutim, ukoliko u javnom prostoru đubre zaslužuje svoj spomenik, onda upravo obeležja koja su vremenom izgubila prvobitni vrednosni predznak postaju dostojna novog poštovanja. Ideja o postavljanju đubreta na postament ostvarena je Manconijevim konzerviranim izmetom kao umetničkim delom, a takvo sigurno pakovanje dalo je fekalnom sadržaju izgled poželjnog objekta. Sjaj ambalaže i način njegove promocije postigao je svoj cilj tražene robe koja se prodaje po visokoj ceni. Mnogi su spremni da gutajući taj sjaj i ne primete da se hrane otpadom kao što se i gledaoci rijaliti programa duhovno hrane medijskim smećem koje se s ekrana neprestano izliva u njihov stan.

ANTROPOLOGIJA SMEĆA Sposobnost da sagleda ne samo negativnu već i pozitivnu stranu smeća u kontekstu održavanja svog života, čovek je iskazao tako što mu je dao posebno mesto u svojim verovanjima, mitskim predstavama i magijskoj praksi. Đubrište je mesto za odbacivanje nevrednih, potrošenih i nepotrebnih sadržaja. Ono je oličenje negativiteta i potvrda bezvrednosti. Tako se i stari svat nakon svadbe kolicima odvozio na smetlište, a tim simboličnim činom mu je kao jednoj od glavnih ličnosti ovog obreda prestajao dotadašnji značaj, čime se završavala i svečanost.
Gde se odlaže đubre, odbacaju se i bolesti, pa se na tom mestu, prema verovanju, i okupljaju nečiste sile, demoni, veštice i nečastivi đavoli. Veruje se da zlo potiče od đavola koji uspeva da obmane ljude i odvrati ih s pravog puta i nahrani ih nečistoćom kao izvorom, uzrokom bolesti. Bunjište je mesto okupljanja gladnih, nezbrinutih i zlonamernih duša umrlih sa kojima je opasno dići u kontakt. Zbog tog se smetlište izbegava da se ne bi nagraisalo, ali se ono koristi da bi se namerno izazvalo zlo. Naime, pred zalazak sunca na bunjištu se vrše magijske radnje da bi se nekom uputilo, odnosno napatilo zlo.
Međutim, đubre se smatra i zaštitom od demonskih sila, jer se neprijatnim mirisom od njegovog spaljivanja one proganjaju. Na ovom mestu se vrše obredi, poput bajanja, za ozdravljanje obolelog. U tom kontekstu koji relativizuje negativno značenje smeća nastalo je i verovanje da s njim, po pravilu, treba obazrivo postupati. Mogućnost da je u njemu i sreća, obavezivala je ljude da posebno paze da prilikom čišćenja staništa na velike praznike s izbacivanjem smeća iz kuće ne izbaci i sreću. Zbog nepridržavanja ovog pravila, nesreća može zadesiti kuću.
Za razliku od otpada koji kao smetnja zaustavlja životne tokove, smeće je u tradicionalnoj kulturi tretirano kao izvor života. Prevrelo stajsko đubrivo, stajnjak, korišćeno je od davnina za đubrenje njiva i uvećavanje plodnosti tla. Martovsko buđenje života doživljava se u štali gde on previre, puši se i obnavlja. Odlaganjem ostataka voća i trave na posebno mesto praktikovana je prirodna metoda kompostiranja kojom se organski ostaci pretvaraju u plodni humus, koji je bio važan činilac reproduktivnog životnog lanca obezbeđivanja hrane. Odlaganjem organskog otpada, bunjište se pretvaralo u vrlo plodno zemljište, na kojem su izrastale najbolje tikve, pa je ono u narodnoj tradiciji postalo i simbol plodnosti.
Budući da je đubrište središte odbačenih sadržaja, ono je i deo jedinstvene, integralne realnosti ljudskog sveta. Iako je izvan životnog ambijenta, ono je i deo njega, zbog čega ima liminalni položaj. Distanciranost prema njemu ne znači i potpuno odbacivanje njegovog sadržaja. Potreba da se sakupi i baci osenčena je i sumnjom da sadrži neku vrednost i da se u njemu nalazi sreća. Zato je odnos prema đubretu ambivalentan, a tu neodređenost nadvladava verovanje u višu, sudbinsku silu koja relativizuje negativno značenje koje čovek pridaje smetlištu. Zato onaj koji je rođen da bude uspešan i srećan može da bude bačen i na đubrište, ali to neće bitno uticati na njegov zadati životni put. Naprotiv. Marginalizacija od strane članova zajednice može ga samo jače motivisati da ostvari svoje ciljeve i potvrdi poznatu poslovicu: „Rodi me majko srećnog, pa me na đubre baci.“ Uspešna sudbinska zadatost skrivena je u potencijalnoj datosti bunjišta koje podstiče čoveka da realizuje tu mogućnost.

VREDNOST ODBAČENOG Poput nekog hendikepa koji može biti podsticaj i šansa postizanja uspeha, tako i odbačeno sa stanovišta kriterijuma dominantnog kulturnog modela pokazuje da u drugom, promenjenom kontekstu i s drugačijom idejom njegovog potvrđivanja može pokazati svoju životnu i kreativnu vrednost. Potrebno je, dakle, samo promeniti kontekst i odbačenom dati novu funkciju da bi se ono ponovo rodilo. Budući da primena strogih kulturnih i civilizacijskih standarda dovodi do odbacivanja, potiskivanja i marginalizacije onih koji ne mogu da zadovolje te kriterijume, tako se kao posledica tiranije jednog estetskog obrasca javlja diskriminacija onih koji se ne uklapaju u njega, pa im prećutno i sugerira da je bolje i da ne postoje nego da budu na strašnom mestu svog simboličkog poništavanja. Negativna energija odbačenih bila je povod njenom sublimisanju i pretvaranju u kreativno izražavanje pojedinaca koji su stavljali do znanja upravo svojoj sredini da su prisutni i da imaju pravo na svoje samopotvrđivanje na način na koji su odbačeni i udaljeni iz života. Nasuprot teroru lepote vitkih i vazdušastih tela potrebnih za predstave klasičnog baleta, novi koreografi su uvideli da i penzionisani baletski igrači, kao i oni hendikepirani imaju svoje mesto u baletskoj igri. Iako se zbog svojih ostarelih i genetski drugačije oblikovanih tela nisu uklapali u dotadašnje standarde, igrači su iskoristili priliku da se u okviru novog koncepta adekvatno kreativno potvrde. Dopušteno im je da budu ono što jesu, a time nisu samo koristili svoje telo za predstavu, već od njega stvorili i novu pozornicu. Na toj novoj holografskoj pozornici u veličanstvenoj pan igri sveta niko nije isključen i u njoj učestvuju ne samo oni koji postoje, favorizovani ili hendikepirani svojim telesnim izgledom, već i oni koji više nisu među živima.
Uporedo s tradicionalnim načinom stvaranja, savremena umetnost čini jedinstvenu realnost u čijem je središtu čovek, njegova subjektivnost i moć da stvara, relativizuje dotadašnje i formira nove predstave, pomerajući granice umetničkog sveta ka tvorčevom središtu postojanja. Vidljivije nego drugde, na tom mestu se ukida svaka razlika između stvorenog i odbačenog jer se božanski princip životne i stvaralačke energije iskazuje kao mogućnost preobražaja jednih u druge oblike. Istina sveta sadržana je u njegovoj integralnosti i otkriva se samo onom koji sagledava njegovu celinu. Smeće i deponije su činioci te integralne realnosti u kojoj postoje i drugačiji, suprotni elementi, pa su u tom kontekstu i divlje deponije samo energetski depozit koji ne umemo na pravi način da aktiviramo.

UMETNOST SMEĆA U jednoj uslovnoj antropologiji đubrišta, istraživač koji pristupa predmetu svog proučavanja suočava se s njegovom neobičnom likovnošću i zato otkriva da se oseća kao na izložbi performansa savremenog umetnika. U poetici Leonida Šejke Đubrište, sa velikim Đ, ima središnje mesto u trodelnoj paraboličnoj viziji sveta, između Grada i Zamka. Đubrište kao antipod gradu, činilac je razaranja dotadašnjeg osmišljenog života čija se ugroženost ogleda u sve izraženijim zahtevima za obnavljanjem smisla ljudskog postojanja. Tu ljudsku težnju simbolizuje potreba za Zamkom kao potisnutim i zaboravljenim obrascem svrhovitog ljudskog postojanja. Dok je Šejka u đubrištu video energiju za umetničko stvaralaštvo, aktualizujući alhemijski princip da odbačeno i marginalno sadrže potencijalnu vrednost koja se odgovarajućim umećem može potvrditi, stvaranje nevrednog i u umetnosti je povod za utvrđivanje kriterijuma na osnovu kojih bi čovek mogao da se snađe pred tim đubrištem. Analizirajući savremenu umetničku scenu, Grejson Peri je ponudio posetiocu izložni i kriterijum za razlikovanje umetničkog dela od običnog smeća u galerijskom prostoru. Međutim, kriterijum koji on navodi je krajnje relativan i subjektivan. Sadržaji veb-umetnosti se navodno razlikuju od zanimljivih veb-sajtova po tome što vezuju pažnju za sebe kao i pornići, ali bez mogućnosti konzumacije ili doživljaja orgazma. Sa stanovišta subjekta koji nastoji da sugestivno iskaže svoj stav i ubedi druge da između đubrišta i umetnosti ne postoji razlika, svako objektivno uspostavljanje razlike je izraz konstrukcije čije privremeno važenje dokazuje već sledeći stvaralac koji sadržaje đubrišta, odbačenog ili svojih fekalija, poput Manconija, proglašava vrednim, umetničkim artefaktom. Reč je o ideji i težnji da se odbačeno vrednuje na isti način kao i sadržaji omeđeni granicama važećih predstava i kriterijuma vrednosti. Novom umetničkom paradigmom, Dišan je otvorio prostor i za takvu vrstu stvaralaštva, u čijem se znaku i odvija nova mejnstrim umetnička praksa performansa i instalacija. Umetnik Cezar je stvorio skulpturu od plastike koju je izlio pred posetiocima da bi nakon toga odsecao njene delove i davao ih zainteresovanima da ih odnesu kući i čuvaju dok se oni ne bi raspali i bili bačeni na đubre. Od takvog đubreta dematerijalizovanog predmeta i pretvorenog u ideju se više ništa ne bi moglo stvoriti, ali smer njegovog putovanja ukazuje na mesto odakle odbačeno može da se opet vrati u život.

ŽIVOTNI SAVEZNIK Nerazumevanje pravog značenja sopstvenih otpadaka i neuviđanje njihovog značaja za svoj opstanak dovodi do ugrožavanja života koje ne postaje samo lokalni već i globalni ekološki problem. Nikad taj činilac naše drugosti koji je dobio negativan predznak nije bio značajniji za nas nego danas, jer upravo đubre koje nas ugrožava može biti i naš životni saveznik. Budući da je u malim količinama korisno i da tek u većim količinama postaje opasno, jasno je da ga treba kontrolisati pre nego postane veliko. Iako uspeva da se delimičnom preradi reciklažom, stalno uvećanje otpada nadmašuje tehnološke mogućnosti naše civilizacije kojoj preti đubrišno samozatrpavanje i samouništenje. Zato danas izgleda kao san da samo potpunim korišćenjem otpadnog sadržaja možemo opstati. I upravo je novi pristup snevanom koje je do tada, sa stanovišta dominantnog racionalnog shvatanja sveta i čoveka, odbacivano i nipodaštavano, bilo presudno za utemeljenje psihoanalize. Potvrđujući značaj Hristovih reči, da od odbačenog kamena treba načiniti ugaoni, bitni činilac građevine, Frojd je od odbacivane građe nesvesnog utemeljio novu naučnu disciplinu koja je omogućila bolje upoznavanje i razumevanje čoveka. Potencijalna snaga odbačenog iskazuje se ne samo njenim negativnim, destruktivnim već i pozitivnim, kreativnim aspektom.
Nesvesno nije samo đubrište na koje svesno potiskujemo i odbacujemo sadržaje svog duševnog života nego ima i svoju duhovnu vrednost manifestovanu arhetipovima kolektivno nesvesnog. S tog psihološkog smetlišta isijavaju upravo one skrivene vrednosti koje sadrži i svako đubrište. Odbačeni deo ima svoj potencijal koji će u datom trenutku biti koristan. Činjenica da samo oko pet procenata našeg genetskog materijala, prema sadašnjem saznanju, ima određenu funkciju i korist, ne znači da ostalih 95 posto koje se naziva đubre, odnosno otpadak treba odbaciti. Koju će funkciju taj otpadni genetski materijal imati u budućnosti našeg razvoja, ostaje da se vidi.
Iako se uspostavljanjem kulture odvojio od prirode, čovek je svoju zavisnost od nje iskazivao svojim aktivnostima kojima je održavao komunikaciju sa njom. Svojim radom, proizvodnjom i delovanjem, on je nastojao da održi svoj biološki život i obezbedi trajnost novostvorene stvarnosti kao humanog sveta. Komunikacijski aspekt tog odnosa dolazi u pitanje sve većom količinom smeća bačenom u prirodu koja je postala nemoćna da ga preradi i učini delom svog poretka. Necirkularnost otpada skreće pažnju na smeće koje, kako ističe Hana Arent, postaje najbitnija odrednica ljudske egzistencije. Oslobođeni normi prisila kulture, ljudi krišom bacaju smeće i tamo gde mu nije mesto. Pored ogromnih deponija otpadaka u njihovom okruženju, rastu u ljudima, kako je uočio Bodrijar, i deponije njihove nečiste savesti. Ne priznajući svoju krivicu zbog posledica kršenja pravila održavanja života, nečista savest ih uznemirava i čini nesigurnim. Skloni da potiskuju svoju odgovornost i raznoraznim racionalizacijama peru ruke od osećanja krivice stalnim zagađivanjem prirode doveli su u pitanje svoje ljudsko postojanje. Zato se svešću o ugroženoj prirodi izražava ne više formalno već suštinsko čovekovo prisustvo u svetu koje podrazumeva i njegovu odgovornost za njegov i sopstveni opstanak.
Ta odgovornost pretpostavlja i drugačiji odnos prema smeću. Neumereno bacano u težnji da ga odstrani iz svog životnog ambijenta, smeće se u negativnom vidu vraćalo čoveku. Zato ga više ne treba bacati, već njegovu vrednost za sopstveni opstanak iskazivati sakupljanjem i prerađivati ga, te tako pomoći prirodi u očuvanju životne ravnoteže između suprotnih sila koje ne deluju samo izvan čoveka već i u njemu samom. Ukoliko je narušio tu ravnotežu deponijama đubrišta na planeti, onda je svest o neophodnosti popravljanja tog stanja izražena i uspostavljanjem drugačijeg odnosa prema smeću koje ostavljamo za sobom. Izbegavajući njegova smrtonosna iskušenja, ne sagledavamo ga samo kao posledicu ostvarenih želja, već i kao prokletstvo koje senči iluziju zadovoljstva i sreće kao plod neumerene egoistične žudnje koja je ignorisanjem potreba drugih stvorila izobilje iz čijeg se izbavljenja i nazire put spasavanja sveta.