ПРОГОН ИЗ ДОМА ОЧЕВОГ

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Иако су намере косовских Албанаца према Србима свима нама овде одавно јасне, последња дешавања их потпуно разголићују и за оне ван наших граница који желе да их виде и прихвате онаквим какве оне заиста јесу. Нервоза у Приштини очито расте из дана у дан и реалност да је њихова држава ипак само такозвана све више боли

Предуслов да Косово коначно одбрани свој државни суверенитет и истовремено заштити историјску истину од флагрантне злоупотребе Косовског боја, јесте да преузме меморијални комплекс на Газиместану и прогласи га спомеником културно-историјског наслеђа Косова. То значи редефинисање спомен-обележја са историјског и културног гледишта у складу са историјском истином, за шта би морао да се уклони садашњи споменик на Газиместану, насилно подигнут тридесетих година прошлог века, који има хегемонистички карактер – изјавио је неколико дана пед обележавање овогодишњег Видовдана „косовски“ „историчар“ Јусуф Буџови. Овај великан „косовске“ историографске мисли очито је инспирација и Вљори Читаку када Ричарду Гренелу одговара како Косовска битка није била српски подвиг него здружени (злочиначки?) подухват некакве балканске конфедерације против Османлија.
Озбиљан је прелом мозга потребан код косовских Албанаца да би један дан палили српске цркве и манастире, а други дан тврдили да су њихови, да се један дан (попут Албанца муслимана који је вашем аутору у Тирани причао како је му је Скендербег херој јер је пружио отпор продору ислама у Европу, о чему смо недавно писали) представљају као бранитељи хришћанске Европе, а други као жртве „хришћанског геноцида“ који се над њима спроводи још од 7. века. Проблем је, међутим, што они тачно знају шта јесте, а шта није њихово, и то просто избија из њих. Да није тако, и нама би било теже, јер да могу да се обуздају, не би палили српске цркве и манастире, испаљивали минобацачке гранате на њих (Дечани) и на њима исписивали графите мржње од „Смрт Србима“ (стара Црква Светог Ђорђа у Призрену 2004) до „Исус мрзи Србе“ (Црква Светог Николе у Приштини, 2021), него би око њих садили цвеће и тиме доказивали међународној заједници да су достојни чланства у Унеску и да им треба поверити српску културну баштину на Косову и Метохији. Овако, то што су причали јуче, демантују данас својим ужасним поступањем и константно доказују да је мит о „мултиетничком Косову“ заиста мит, за разлику од косовског завета који се потврђује изнова и изнова од 1389. године.

[restrict]

ЈА НИЈЕСАМ ЦРНОГОРАЦ! Сећате ли се оног скандала у Сплиту од пре две године када су ватерполисте Црвене звезде напале локалне усташе? „Ја сам Црногорац, нисам Србин“, викао је Александар Краљ тражећи спас од каме у хладном фебруарском мору. Овај историјски акт свој контрапункт добио је ових дана у Приштини када је млади Подгоричанин Ристо Јовановић пркосно током саслушања пред „судом“ одбрусио: „Ја нијесам Црногорац, ја сам Србин из Црне Горе.“ Несрећни Ристо је ухапшен 28. јуна на Газиместану и одређен му је притвор од 30 дана због сумње да је починио кривично дело „изазивање националне и верске мржње и нетрпељивости“. Ристо је, како се види на снимку његовог хапшења, мржњу изазивао тако што је мултиетничком полицајцу који је на Газиместану тркељисао једну старију монахињу на сасвим пристојан начин приговорио да не малтретира „свету жену“. То је било довољно да се на њега обруши специјална мултиетничка полиција. Ристо у ствари није жртва претеране ревности такозване косовске полиције него претеране трпељивости Срба који су одлучили да херојство својих предака тог дана обележе на Газиместану. Очито је, и о томе постоје бројна сведочења, да су „косовски полицајци“ тражили повод за неки инцидент и да су дали све од себе да тај дан српским ходочасницима учине што неподношљивијим. Нису се зауставили само на претресању и одузимању свега што има било какав српски национални предзнак (то се на мултиетничком „Косову“ сматра недопустивом провокацијом), те фотографисању с оваквим „трофејима“, него су ишли и на блокаду путева – конкретније оног од Грачанице до Газиместана – како „провокатори“ не би стигли до свог одредишта. Како никакве озбиљније реакције није било, кола су се преломила на Ристу. На некоме су очито морала.
Није само ово доказ интензивиране косовске мултиетничности. Ту је и скидање и паљење заставе Српске православне цркве с манастира у Грачаници, као и пребијање малог Николе Перића из села Гојбуља надомак Вучитрна. Никола, за разлику од Риста, није ишао да „хегемонистички оргија“ (како је ходочашће на Газиместан описао горепоменути „историчар“ Буџови) него се усудио да са својим другарима игра фудбал, да носи крстић око врата и да буде – Србин. За разлику од Ненада Чанка, који је дао све од себе да овај недопустиви чин максимално релативизује, у саопштењу Српске листе изнета је тачна и јасна дијагноза: „Наставља се планско малтретирање, пребијање и угњетавање Срба на Косову и Метохији у присуству Кфора, Унмика, Еулекса и сијасет других организација и институција које су још једном показале неспособност да Србима обезбеде мир и сигурност на тлу Европе у 21. веку.“ Заиста, сведоци смо планског малтретирања, а ако којим случајем оно ипак не би било планско него спонтано, ствар би била још гора, јер би то указивало да се ради о нечему што је заиста својствено већинској етничкој групи на Косову и Метохији, а у то не желимо да верујемо.

ПРВА ЛАСТА Колико је присуство Срба на Косову и Метохији Албанцима неподношљиво, чак и када је и испод нивоа статистичке грешке и сасвим симболично, показује пример Драгице Гашић, повратнице и тренутно једине Српкиње у Ђаковици, којој мира не дају не само њене албанске комшије него јој живот загорчавају и локалне „мултиетничке“ власти, па чак и албански невладин сектор који се номинално залаже за заштиту људских права и – мултиетничност. Одлазак, односно протеривање Гашићеве из Ђаковице петицијом је од „владе Косова“ затражило чак 11 невладиних организација.
О томе какав је карактер косовских невладиних организација за заштиту људских права и осталог могли смо недавно да се уверимо пошто је такозвани „Савет за заштиту људских права и слобода“ скочио као опарен када је организација Европа ностра манастир Високи Дечани прогласила за један од најугроженијих споменика културног наслеђа на тлу Европе, износећи бесмислене оптужбе на рачун и те организације, и игумана дечанског Саве Јањића, оптужујући га за учешће у злочинима над косовским Албанцима у време НАТО агресије на СРЈ и тиме га начинивши метом за албанске екстремисте којих на Косову, нажалост, не недостаје. Аутору овог текста Савет за заштиту људских права и слобода познат је још из времена док је извештавао са суђења Слободану Милошевићу у Хашком трибуналу када је Тужилаштво „активисте“ из ове организације доводило да сведоче о „ужасним злочинима Милошевићевог режима“ представљајући их као „Мајке Терезе“ за које би се током унакрсног испитивања испоставило да су најчешће деловали као политичко крило (неке) терористичке организације. Њихова сведочења била су таква да је (с очитим жаљењем) сумњу у њихов кредибилитет морао изразити чак и Мирко Кларин, главни уредник агенције Сенсе – незваничног гласила хашког тужилаштва.
Гашићевкин повратак у Ђаковицу не смета њеним комшијама и невладином сектору зато што их својим присуством на било који начин угрожава. Није то проблем, јер би им у другим околностима она могла послужити као издувни вентил и мета у случају да имају вишак камења у џепу, или пљувачке у устима. Боде им очи и наноси душевну бол због тога што би она могла бити весник једног озбиљнијег повратка Срба на Косово и Метохију и јачања српског присуства. Због тога морају да је „одстране“. Исто тако, због тога морају да бију Николу Перића, или хапсе Риста Јовановића. А боли их и што виде да Срби не одустају од Косова и Метохије, што им је баш на Видовдан потврдио и патријарх српски Порфирије: „И зато када нам кажу одрекните се Грачанице, одрекните се Косова и Метохије, па господо, да ли бисте ви дозволили да вам изваде око, да вам одсеку уши, да вам ишчупају срце. Знамо ми да не бисте пристали. То је битка за суштинску слободу.“ Сваки пут када дођемо „на ову земљу дубински знамо да смо се вратили у своју очевину. О томе сведоче ова света Грачаница, Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, толико светиња сведочи о томе да је ово наш дом“, рекао је патријарх српски након литургије у Грачаници.
И зато их плаши останак и повратак Срба. Јер као што су се ових дана буквално кришом ишуњали из своје базе у Баграму (коју су држали двадесет година и која је била централна тачка њиховог „рата против тероризма“ у региону), не обавестивши никога, чак ни своје авганистанске савезнике који треба да је преузму, Американци ће се једног дана ишуњати и из Бондстила. А онда ћемо се и ми вратити у очев дом.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *