Кроћење Лондона

Пише Ђуро Билбија

О Великој Британији – вековном непријатељу свега руског и православног

За Русију су односи с Великом Британијом нешто попут „ноге“ која је више пута ломљена на истом месту и – сваки пут погрешно срастала. Па је сада – колико год болело – треба ломити поново

Њена агентура највишег нивоа најдиректније је учествовала у убиству руског императора Павла Првог.
Њена ништа мање елитна агентура, „посејана“ и у високим петроградским круговима, организовала је убиство Распућина које је било један од важних покретача механизма обе руске револуције 1917. године.
Преко потчињених петроградских ложа је пресудно утицала на курс и потезе обе владе „фебруариста“ од чијих укупно 29 министара су најмање 24 били масони. Њихов последњи премијер Керенски у мемоарима објављеним у САД признао је: „Мноме је управљано извана.“
Учешћем у војној интервенцији након Октобарске револуције, коју је Лењин називао „октобарским превратом“ и „буржоаском револуцијом“, покушала је да баци на колена бољшевичку Русију, да би убрзо потом, чим је постало јасно да интервенција не пролази, почела да тајно помаже Лењину и Троцком, одбивши да призна било коју од „белих влада“.

[restrict]

„ПОДМУКЛОСТ ИСТОРИЈЕ“ И ТАЈНИ ПЛАН ПЕРЕСТРОЈКЕ Лондон и његов Сити учинили су – заједно с Американцима – све што је било потребно да Хитлера окрену против СССР-а.
Винстон Черчил је у Фултону повукао окидач стартног пиштоља за Хладни рат против Совјетског Савеза.
Маргарет Тачер је, у добро осмишљеној подели улога с Роналдом Реганом и с Џорџом Бушем Старијим, учествовала у увлачењу Михаила Горбачова у „перестројку“ рушења онога што се и у СССР-у сачувало као „хиљадугодишње руско“. Горбачовљева десна рука Александар Јаковљев накнадно је признао да је то био велики тајни план „перестројке“.
Терези Меј и Борису Џонсону су допала ситнија „чачкања“ руског медведа инсценираним тровањем „новичоком“ (у Солсберију) двоструког шпијуна Сергеја Скрипаља и његове кћерке Јулије и провоцирајућим слањем разарача „Дефендер“ у руске воде у близини Севастопоља као у „украјинске“…
Упркос свему, чак и томе што су у Санкт Петербургу и Москви перфектно знали да им је Лондон већи непријатељ и од Париза и од Берлина, Русија је и у великом рату с Наполеоновом „Европском унијом“, и у Првом светском рату – била на страни на којој и Велика Британија.
Иста „подмуклост историје“ довела је до тога да Совјетски Савез против Хитлерове „Европске уније“ ратује с Британцима.
Једино су у Седмогодишњем рату (1756–1763) Русија и Британија биле на различитим странама. Руси с Французима, Аустријанцима, Швеђанима, Саксонцима и Шпанцима, а Британци с Прусима и Португалцима, али без директног сучељавања на бојном пољу.
Сада у Москви сазрева нешто потенцијално крупно за шта у царској Русији није постојала „унутрашња програмираност“, док Јељцинова Русија за тако нешто није чврсто стајала ни на једној нози, а још је чезнула да је Вашингтон и Лондон узму за млађег партнера.
У Лондону би волели да Џо Бајден увуче Русију у америчке и западне комбинације против Кине. С крајњим циљем да се оба супарника тако ослабе, а трајно осујете започета руско-кинеска поступна демонтажа Pax Americana и блокирање настанка Глобалне Британије.

ШТА ЛОНДОН НИЈЕ ОЧЕКИВАО Владимир Путин је у Женеви показао Џоу Бајдену да је свестан постављене замке, а у Русији је кренула ферментација коју у Лондону сигурно нису очекивали.
Московски Институт за међународне политичке и економске стратегије (Русстрат), чији директор проф. др Јелена Пањина је посланик у Државној думи, објавио је да је дошло време да Русија „коначно заузме веома оштар став према Великој Британији“ јер се њено „недопустиво понашање вероватно неће променити у прихватљиво“.

Предложио је државном руководству Русије овај списак мера: чишћење руске територије од британских агената и британских НВО и медија (укључујући и оне које из Лондона не контролишу директно), увођење забране британских инвестиција у стратешке секторе руске економије, категоричну забрану руским компанијама и банкама с државним учешћем било каквих улагања у британску економију, социјалну, спортску и хуманитарну сферу и забрану деловања у Русији свим британским консултантским, финансијским и другим компанијама.
Исти институт врху Русије саветује да приоритетно обавеже припаднике државне елите да почну од себе: да из Енглеске врате своју децу и унуке који тамо студирају, а такође да распродају све некретнине у границама Магловитог Албиона.
Овоме је придодао упозорење: „Британија своју мрежу затворених приватних школа и универзитета користи за образовање генерација елита освојених и покорених земаља. За формирање личности будућих спроводника британских интереса. У тим инкубаторима се – поред уобичајеног испирања мозгова – практикује и иницијација у тајна друштва. Безмало свака приватна школа и универзитет у Уједињеном Краљевству имају своју ложу. Такође се подстиче содомија, која је важна традиција у британским образовним институцијама.“

ПРЕЛАЗАК ПРЕКО РУБИКОНА Ово би значило прелажење и преко унутрашњег и спољног Рубикона. Упркос томе што је Русстратово проблематизовање руско-британских односа многим Путиновим сународницима данас много ближе и мање радикално него што би им изгледало пре само четири-пет година.
Поводом британско-америчке провокације с разарачем „Дефендер“, у руским војним и политичким круговима се протеклих дана отворено расправљало: није ли – уместо упозоравајућег бацања у воде Црног мора авио-бомби – требало тај брод већ након првог упозорења потопити или му бар палубу „прошити“ рафалом авионског митраљеза.
У Москви су САД већ ставили на листу земаља које су Русији непријатељске. У пуном оптицају је и иницијатива да се и Велика Британија стави на ту листу, а да фунта буде потпуно искључена из руских девизних резерви.
Овде је акценат на британском непријатељству и на „потпуно“.
Министар спољних послова Британије Доминик Раб 6. јула је у националном парламенту рекао: „’Дефендер’ је из Одесе пловио према Грузији искључиво кроз украјинске воде. Имали смо пуно право на такву пловидбу. Наставићемо да дејствујемо на исти начин.“
Раб уопште није морао да буде оволико отворен. У Москви се више готово и не изговара раније омиљено „наши западни партнери“, а Британија је последња земља на коју ће се то поново односити.
Русија је, због свега, удео долара у структури свог Фонда националног благостања са 5. јулом 2021. већ свела на нулу (потпуно), удео фунте смањила са 10 на 5 одсто (тражи се потпуно), истовремено удео евра увећала до 30,4 одсто, кинеског јуана до 39,7 одсто, а удео злата – подигла на 20,2 одсто.
И наведени проценти су показали кога у Москви сматрају непријатељем и ко им није пријатељ, а од кога, у најмању руку, не зазиру.
Поготово не од злата.
За Русију су односи с Великом Британијом нешто попут „ноге“ која је више пута ломљена на истом месту и – сваки пут погрешно срастала. Па је сада – колико год болело – треба ломити поново.
Ово у доброј мери важи и за руске односе с Америком и НАТО-ом. И зато што су руско-амерички и руско-натовски односи тесно испреплетени с руско-британским.
Путин је већ показао да се тим поводом неће колебати. Јер упитан – да ли је поводом „Дефендера“ могао избити велики (трећи светски) рат, узвратио је уз упозоравајући државнички осмех: „Тешко да је све било на ивици трећег светског рата. Знају они да у том рату не би били победници.“

[/restrict]