Kroćenje Londona

Piše Đuro Bilbija

O Velikoj Britaniji – vekovnom neprijatelju svega ruskog i pravoslavnog

Za Rusiju su odnosi s Velikom Britanijom nešto poput „noge“ koja je više puta lomljena na istom mestu i – svaki put pogrešno srastala. Pa je sada – koliko god bolelo – treba lomiti ponovo

NJena agentura najvišeg nivoa najdirektnije je učestvovala u ubistvu ruskog imperatora Pavla Prvog.
Njena ništa manje elitna agentura, „posejana“ i u visokim petrogradskim krugovima, organizovala je ubistvo Raspućina koje je bilo jedan od važnih pokretača mehanizma obe ruske revolucije 1917. godine.
Preko potčinjenih petrogradskih loža je presudno uticala na kurs i poteze obe vlade „februarista“ od čijih ukupno 29 ministara su najmanje 24 bili masoni. Njihov poslednji premijer Kerenski u memoarima objavljenim u SAD priznao je: „Mnome je upravljano izvana.“
Učešćem u vojnoj intervenciji nakon Oktobarske revolucije, koju je Lenjin nazivao „oktobarskim prevratom“ i „buržoaskom revolucijom“, pokušala je da baci na kolena boljševičku Rusiju, da bi ubrzo potom, čim je postalo jasno da intervencija ne prolazi, počela da tajno pomaže Lenjinu i Trockom, odbivši da prizna bilo koju od „belih vlada“. [restrict]

„PODMUKLOST ISTORIJE“ I TAJNI PLAN PERESTROJKE London i njegov Siti učinili su – zajedno s Amerikancima – sve što je bilo potrebno da Hitlera okrenu protiv SSSR-a.
Vinston Čerčil je u Fultonu povukao okidač startnog pištolja za Hladni rat protiv Sovjetskog Saveza.
Margaret Tačer je, u dobro osmišljenoj podeli uloga s Ronaldom Reganom i s Džordžom Bušem Starijim, učestvovala u uvlačenju Mihaila Gorbačova u „perestrojku“ rušenja onoga što se i u SSSR-u sačuvalo kao „hiljadugodišnje rusko“. Gorbačovljeva desna ruka Aleksandar Jakovljev naknadno je priznao da je to bio veliki tajni plan „perestrojke“.
Terezi Mej i Borisu Džonsonu su dopala sitnija „čačkanja“ ruskog medveda insceniranim trovanjem „novičokom“ (u Solsberiju) dvostrukog špijuna Sergeja Skripalja i njegove kćerke Julije i provocirajućim slanjem razarača „Defender“ u ruske vode u blizini Sevastopolja kao u „ukrajinske“…
Uprkos svemu, čak i tome što su u Sankt Peterburgu i Moskvi perfektno znali da im je London veći neprijatelj i od Pariza i od Berlina, Rusija je i u velikom ratu s Napoleonovom „Evropskom unijom“, i u Prvom svetskom ratu – bila na strani na kojoj i Velika Britanija.
Ista „podmuklost istorije“ dovela je do toga da Sovjetski Savez protiv Hitlerove „Evropske unije“ ratuje s Britancima.
Jedino su u Sedmogodišnjem ratu (1756–1763) Rusija i Britanija bile na različitim stranama. Rusi s Francuzima, Austrijancima, Šveđanima, Saksoncima i Špancima, a Britanci s Prusima i Portugalcima, ali bez direktnog sučeljavanja na bojnom polju.
Sada u Moskvi sazreva nešto potencijalno krupno za šta u carskoj Rusiji nije postojala „unutrašnja programiranost“, dok Jeljcinova Rusija za tako nešto nije čvrsto stajala ni na jednoj nozi, a još je čeznula da je Vašington i London uzmu za mlađeg partnera.
U Londonu bi voleli da Džo Bajden uvuče Rusiju u američke i zapadne kombinacije protiv Kine. S krajnjim ciljem da se oba suparnika tako oslabe, a trajno osujete započeta rusko-kineska postupna demontaža Pax Americana i blokiranje nastanka Globalne Britanije.

ŠTA LONDON NIJE OČEKIVAO Vladimir Putin je u Ženevi pokazao Džou Bajdenu da je svestan postavljene zamke, a u Rusiji je krenula fermentacija koju u Londonu sigurno nisu očekivali.
Moskovski Institut za međunarodne političke i ekonomske strategije (Russtrat), čiji direktor prof. dr Jelena Panjina je poslanik u Državnoj dumi, objavio je da je došlo vreme da Rusija „konačno zauzme veoma oštar stav prema Velikoj Britaniji“ jer se njeno „nedopustivo ponašanje verovatno neće promeniti u prihvatljivo“.

Predložio je državnom rukovodstvu Rusije ovaj spisak mera: čišćenje ruske teritorije od britanskih agenata i britanskih NVO i medija (uključujući i one koje iz Londona ne kontrolišu direktno), uvođenje zabrane britanskih investicija u strateške sektore ruske ekonomije, kategoričnu zabranu ruskim kompanijama i bankama s državnim učešćem bilo kakvih ulaganja u britansku ekonomiju, socijalnu, sportsku i humanitarnu sferu i zabranu delovanja u Rusiji svim britanskim konsultantskim, finansijskim i drugim kompanijama.
Isti institut vrhu Rusije savetuje da prioritetno obaveže pripadnike državne elite da počnu od sebe: da iz Engleske vrate svoju decu i unuke koji tamo studiraju, a takođe da rasprodaju sve nekretnine u granicama Maglovitog Albiona.
Ovome je pridodao upozorenje: „Britanija svoju mrežu zatvorenih privatnih škola i univerziteta koristi za obrazovanje generacija elita osvojenih i pokorenih zemalja. Za formiranje ličnosti budućih sprovodnika britanskih interesa. U tim inkubatorima se – pored uobičajenog ispiranja mozgova – praktikuje i inicijacija u tajna društva. Bezmalo svaka privatna škola i univerzitet u Ujedinjenom Kraljevstvu imaju svoju ložu. Takođe se podstiče sodomija, koja je važna tradicija u britanskim obrazovnim institucijama.“

PRELAZAK PREKO RUBIKONA Ovo bi značilo prelaženje i preko unutrašnjeg i spoljnog Rubikona. Uprkos tome što je Russtratovo problematizovanje rusko-britanskih odnosa mnogim Putinovim sunarodnicima danas mnogo bliže i manje radikalno nego što bi im izgledalo pre samo četiri-pet godina.
Povodom britansko-američke provokacije s razaračem „Defender“, u ruskim vojnim i političkim krugovima se proteklih dana otvoreno raspravljalo: nije li – umesto upozoravajućeg bacanja u vode Crnog mora avio-bombi – trebalo taj brod već nakon prvog upozorenja potopiti ili mu bar palubu „prošiti“ rafalom avionskog mitraljeza.
U Moskvi su SAD već stavili na listu zemalja koje su Rusiji neprijateljske. U punom opticaju je i inicijativa da se i Velika Britanija stavi na tu listu, a da funta bude potpuno isključena iz ruskih deviznih rezervi.
Ovde je akcenat na britanskom neprijateljstvu i na „potpuno“.
Ministar spoljnih poslova Britanije Dominik Rab 6. jula je u nacionalnom parlamentu rekao: „’Defender’ je iz Odese plovio prema Gruziji isključivo kroz ukrajinske vode. Imali smo puno pravo na takvu plovidbu. Nastavićemo da dejstvujemo na isti način.“
Rab uopšte nije morao da bude ovoliko otvoren. U Moskvi se više gotovo i ne izgovara ranije omiljeno „naši zapadni partneri“, a Britanija je poslednja zemlja na koju će se to ponovo odnositi.
Rusija je, zbog svega, udeo dolara u strukturi svog Fonda nacionalnog blagostanja sa 5. julom 2021. već svela na nulu (potpuno), udeo funte smanjila sa 10 na 5 odsto (traži se potpuno), istovremeno udeo evra uvećala do 30,4 odsto, kineskog juana do 39,7 odsto, a udeo zlata – podigla na 20,2 odsto.
I navedeni procenti su pokazali koga u Moskvi smatraju neprijateljem i ko im nije prijatelj, a od koga, u najmanju ruku, ne zaziru.
Pogotovo ne od zlata.
Za Rusiju su odnosi s Velikom Britanijom nešto poput „noge“ koja je više puta lomljena na istom mestu i – svaki put pogrešno srastala. Pa je sada – koliko god bolelo – treba lomiti ponovo.
Ovo u dobroj meri važi i za ruske odnose s Amerikom i NATO-om. I zato što su rusko-američki i rusko-natovski odnosi tesno isprepleteni s rusko-britanskim.
Putin je već pokazao da se tim povodom neće kolebati. Jer upitan – da li je povodom „Defendera“ mogao izbiti veliki (treći svetski) rat, uzvratio je uz upozoravajući državnički osmeh: „Teško da je sve bilo na ivici trećeg svetskog rata. Znaju oni da u tom ratu ne bi bili pobednici.“

[/restrict]