ПАД НА ПАМЕТ – Издаја књижевности

Да ова држава има живу књижевну критику, или барем ону на апаратима, који пак нису идеолошки, Басара би одавно био дисквалификован

Посветити пажњу Басарином писању једнако је штетно по читаоца колико и вожња подморницом с отвореним прозором. Давили би вас простота и медиокритетство, чак потпуно нескривени, или већ прерушени у некакву маску Буковског или Керуека, који с Басаром имају везе колико и Басара с пристојношћу, здравим разумом и талентом.

ПРОТИВ БАСАРЕ – ДОБРОМ КЊИЖЕВНОШЋУ Постоје ти људи у српској књижевности којима се све прећуткује, а не би смело баш због целокупне наше књижевности, али и културе у оквиру које службује уметност. Ако дозволимо разним Басарама да окупирају нашу културу и своје необразовање, простоту и одсуство талента представе као врхунац и сублимацију свега најбољег у нашој култури, онда не треба да постоји таква култура, па самим тим ни такав народ.

ПОСТОЈИ РЕШЕЊЕ. АЛИ ПОСТОЈИ И БАСАРА Против Басаре се може борити његовом суштом супротношћу – добром књижевношћу.
Међутим, како очекивати да неко у овој држави покрене тему одсуства књижевне критике, издавачког монопола, дефиниције тога шта је књижевност, а шта публицистика, како одвојити шта је писац од онога шта је ријалити звезда, глумац, или певач који пише књигу, најчешће аутобиографску? Како зауставити реке деце која на сајмовима књига блокирају све пролазе како би добила посвету од свог омиљеног јутјубера, блогера или манекенке који у тај свет књижевности (барем како то дефинишу медији) улази на тако велика врата бацајући сенку на све оне добре књиге које су објављене исте године кад и ти популарни записи без икакве вредности? Постоји решење. Али постоји и Басара! Басара је та спона, та греда која је помогла кусом и репатом да пређе преко јаруга с водом и уђе у дворац уметности као значајна појава, иако с уметношћу нема никакве везе.
Светислав Басара је онај који „Контраендорфином“ не само да кокетира већ директно овом књигом постаје попут тих савремених пошасти које су ушле у храм књижевности. Ако тражимо кривца за то што је издавачка сцена у Србији подређена некњижевним стварима, можемо слободно уперити прстом у Басару, јер не видим некога ко важи за писца, а да је ближи ријалити звездама.

НЕПОГРЕШИВ ОСЕЋАЈ ЗА ВРЕЂАЊЕ Заснивати свој рад, ако је то уопште рад, јер не изискује труд, на спектаклу, на ономе што знате да публика воли, иако није везано за уметност, па онда још то премазати неком врло лабавом формом како бисте имали оправдање да сећања на ваш воајеризам и кафанске приче јесу уметност, онда је то гора издаја књижевности, уметности и културе уопште него што је сама појава оних до краја огољених, у смислу намере, личности које с интернета уђу у књиге да би зарадили више.
Басара није неко ко нема новца, па му таква књижевност није ни потребна с материјалног аспекта, већ му је потребна да храни његову одавно мржњом и неукусом нагрижену душу, јер како би он могао бити нешто у књижевности која има Андрића, Десанку, Црњанског, ако њих до краја не поништи, и целокупну српску књижевност не сведе на фарсу у којој неке од главних улога играју он и Теофил Панчић?
Светислав Басара већ дуги низ година игра улогу човека који показује непогрешив осећај за свађање и вређање, невероватан таленат за псовање и перфектну меру на пољу онога што треба рећи, а најчешће је то лаж, како би се други људи свукли у његово блато. То блато није само оно што се тиче људског, тачније нељудског у њему, већ блато у које свакога дана све више тоне наша култура, јер са својих ногу не може да отресе Светислава Басару који је вуче.
Да ова држава има живу књижевну критику, или барем ову на апаратима, који пак нису идеолошки, Басара би већ одавно био дисквалификован у књижевности, отпао би од ње као крпељ кад се напије крви. Међутим, нити је њему довољно крви, нити је жива књижевна критика. Он и њему слични прете да остану на српској књижевности и култури као паразити заувек. Али време пролази и са собом односи неке од тих накарадних појава, па ће тако однети и Басару који је могао бити великан да је само хтео мање да буде потказивач, ријалити звезда и воајер.

ДЕМОНТАЖА КЊИЖЕВНИХ УЗОРА Овако, све што он ради примећено је и праћено данас, али када неко буде сводио биланс српске културе, Басару ће као крпеља с којим је поређен, тај евалуатор скинути и бацити на страну и његов рад ће постати, као и сам крпељ, храна неким кокошкама и петловима, који се облаче у скупо перје, кљуцају около шта могу и кукуричу без разлога, који ће наводити да читају његове књиге како би међу својима створили привид своје памети. Баш као што данас ради Басара.
„Контраендорфин“ није ништа друго до гомила кафанских прича које је Басара слушао дружећи се с правим писцима, верујем, често их не разликујући од досетки. Ако бисмо ишли трагом његове књиге, могли бисмо пренети и људима оне његове егзибиције са скидањем у јавности и сличним стварима, али онда бисмо побасарили. Дакле, ако је „Контраендорфин“ слика нашег друштва осликана непровереним информацијама и анегдотама које се нису догодиле, онда је Басарина књига ругло. Уколико је она, како он каже есејизирање, онда није роман. Ако ово није роман, зашто је књига добила НИН-ову награду поред толиких романа? Зато што успешно врши демонтажу књижевних узора и моралних ауторитета и покушава да успостави нове параметре за одређивање квалитета књижевних дела. Труди се да на пиједестале постави Теофила Панчића и њему сличне који се цео живот баве књижевношћу, а никад ништа вредно помена нису написали. Басара не сме и не може представљати врхунац књижевности једне државе која је пре њега имала толике великане.

Један коментар

  1. Avatar

    Вишедеценијски сам предани читалац. Знам шта је добра литература, развила сам свој књижевни укус и способност вредновања књижевног дела. Кад ми, после једва докрајченог Басаринног романа, нпр. Фама о бициклистима, баш ништа не остане у сећању, никакав позитиван утисак бар, кад не знам ни шта сам управо прочитала нити шта је то писац хтео да каже, и то штиво ставим поред дела Достојевског, Иве Андрића, Црњанског… не могу да се отмем утиску да Басарино дело није никад требало да угледа светлост дана. Неупоредива су, зар не? Па сам слободна да кажем: Цар је го!- јер не морам, уопште, да се правим паметна и напредна па да хвалим Басарино празно брбљање док на гомилу ставља баш све и свашта, уплићући у брбљарије недужне личности попут Фројда, Холмса… Па се сетим, са носталгијом, некадашњих издавача који су одабирали и продавали нам квалитетне писце, тако да сам се претплаћивала на издања, без бојазни да ће ме заскочити нека глупост. Да се разумемо: не смета ми фикција, нити било који жанр – све жанрове читам, и ценим, под условом да поседују квалитет.- неопходан да би се нешто уопште назвало књижевни делом, а тек наградило…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *