Одјеци једног пада

 

Џо Бајден није пао једном већ три пута заредом, а на основу снимка читавог догађаја не делује да се радило о случајном спотицању о врх степеника или проклизавању. Напротив, делује као да су америчком председнику, без икаквог видљивог разлога, једноставно отказале ноге, што може бити последица узнапредовалог неуролошког обољења, попут Паркинсонове болести

Да је Џо Бајден пао само једанпут, још би се и некако могло прећи преко читаве непријатне ситуације. Свакоме, ма колико година имао и ма каквог здравственог стања био, може да се деси да се спотакне и незгодно падне. Дешавало се то и другим америчким председницима и потпредседницима. Џералд Форд, на пример, пао је, силазећи из председничког авиона, у Бечу 1975. толико неспретно да је осетио потребу да се извини окупљеним новинарима што су морали да присуствују једној тако недоличној сцени. Форд је иначе био познат по сличним гафовима и трапавостима који су га чинили омиљеном метом за исмејавање комичара у вечерњим хумористичким ТВ емисијама. Подразумева се да није изабран за други мандат. Чак се и Бараку Обами десило 2015. да се затетура на врху степеница при силаску из председничког „Ер Форс 1“ авиона, али је успео у последњем тренутку да се ухвати за ограду и поврати равнотежу. У јуну прошле године потпредседник САД Мајк Пенс доживео је сличан губитак равнотеже када је трчећим кораком кренуо да се укрца у званични авион „Ер Форс 2“ и на крају пао на врху степеница. Брзо је устао, усправио се, наместио сако и кравату и тријумфално, уз осмех, махнуо окупљенима како би показао да је с њим све у реду. Као што већ рекосмо на почетку, може свакоме да се деси. Међутим, Џо Бајден није пао једном већ три пута заредом, а на основу снимка читавог догађаја не делује да се радило о случајном спотицању о врх степеника или проклизавању. Напротив, делује као да су америчком председнику, без икаквог видљивог разлога, једноставно отказале ноге, што може бити последица узнапредовалог неуролошког обољења, попут Паркинсонове болести. „Тешко је три пута пасти током једног пењања уз степенице. Постићи да ваше лево раме удари у тепих није нимало лако, чак ни у игри твистера“, написала је на твитеру Кендис Овенс, популарна тамнопута конзервативна телевизијска аналитичарка и коментаторка која је више пута током председничке кампање алудирала на то да Џозеф Бајден, због деменције, није ментално и физички способан да обавља функцију председника САД.

ОКРЊЕНО ПОВЕРЕЊЕ У БАЈДЕНОВУ ЛИДЕРСКУ СПОСОБНОСТ Спекулације о Бајденовом здравственом стању одавно су незаобилазна тема светских медија, иако се до сада углавном говорило о когнитивним потешкоћама и вербалним лапсусима који су наводили многе лекаре да закључе да је председник САД у почетним фазама Алцхајмерове болести. Бивши председник Доналд Трамп је током председничке кампање више пута доводио у питање Бајденову менталну способност да води државу, називајући га „поспаним“ и „ментално спорим“, што је у великом делу америчке јавности створило утисак да се ради о човеку који није сасвим у стању да влада собом. Американци су иначе, као млада нација изграђена на пионирском духу освајача далеких граница и дивљих, огромних пространстава, склони да фетишизују здравље, физичку снагу и виталност, па често умеју да буду врло сурови према политичарима и функционерима који јавно испољавају било какве назнаке болести и телесне слабости. Довољно је подсетити се инцидента с бившим америчким председником Џорџом Бушом Старијим, коме је у јануару 1992. позлило на једном банкету па се исповраћао у крило тадашњег јапанског премијера Мијазаве, што су телевизијске камере забележиле и што је, између осталог, довело до тога да Буш почне да губи подршку за реизбор и на крају да изгуби од Била Клинтона. Исто тако, Клинтонова супруга Хилари нанела је фаталну, непоправљиву штету својим шансама да буде изабрана за председника САД када је колабирала за време меморијалне церемоније за погинуле током напада 11. септембра, што је покренуло сумње и забринутост за њено здравствено стање, због чега су бројеви подршке њеном противкандидату Трампу почели незадрживо да расту.
Након што је изабран за председника Бајден је, по устаљеној пракси у Америци, објавио свој здравствени картон, у коме се као најозбиљнији проблем наводе две мождане анеуризме које је претрпео још крајем осамдесетих година прошлог века због којих узима редовну терапију, али и у коме стоји да је потпуно здрав и врло живахан за једног седамдесетосмогодишњака. Слика погубљеног старца који три пута посрће и пада на степеницама авиона никако визуелно не одговара тој оптимистичкој процени лекара Беле куће. Чињеница да се ради о најстаријем изабраном америчком председнику у историји свакако да не доприноси изградњи поверења у његову способност да предводи Америку у врло осетљивом и изазовном периоду, када је дубоко подељена изнутра по расним, етничким, партијским и идеолошким линијама, док је на међународној сцени њен глобални примат озбиљно угрожен. У таквој сложеној ситуацији, било какве јавне демонстрације слабости и немоћи главнокомандујућег војске САД могу само додатно да охрабре њихове геополитичке ривале и такмаце попут Русије и Кине. Није могуће замислити бољу илустрацију различитих трајекторија великих сила, једних силазних а других узлазних, од поређења слика немоћног Бајдена који није у стању да се попне уз степенице с једне, и гологрудог и мишићавог Путина како јаше тигрове и кроти медведе по Сибиру. Таква поређења могу некоме деловати банално и поједностављено, наравно да америчка и глобалистичка „дубока држава“ управо и има тај епитет зато што њена моћ не зависи од само једног појединца, макар он био и председник САД, али је такође неспорно да имају велику симболичку снагу и одјек као слика и прилика једне империје на заласку своје моћи.

БРУКА У НАЈГОРЕМ ТРЕНУТКУ Да брука буде још већа, овај Бајденов пад дошао је у најгорем могућем спољнополитичком тренутку за Америку, у кратком временском периоду након што је председник САД свог колегу из Русије Владимира Путина врло недипломатски назвао убицом и запретио му да ће зажалити због покушаја мешања у америчке изборе. У свом одговору Путин је показао господску уздржаност и само пророчки пожелео Бајдену добро здравље, чиме као да је призвао карму која је интервенисала и казнила Бајдена и Америку уместо њега. Тим вербалним, русофобичним нападом на Путина Бајден је пожелео на почетку свог мандата да „покаже мишиће“ и пројектује америчку снагу у односу на Русију, али је на крају ефекат испао сасвим супротан. Бројне шале, монтаже и сатирични мимови су већ обишли планету путем друштвених мрежа, а на њима се, између осталог, види Бајден како пада као резултат Путиновог хица из снајпера или чак ударца голф лоптица које је испалио Доналд Трамп. Црнохуморну бизарност ситуације само је појачало званично саопштење Беле куће која је за Бајденов пад оптужила „јаке ветрове“ који дувају око војне базе Ендруз, близу Вашингтона. Једино је фалило да се за изазивање ветрова оптуже руски хакери и Путинов ХААРП систем за климатску контролу. Врло је индикативно да амерички левичарски комичари по мејнстрим медијима, који су месецима „черечили“ и исмејавали Трампа када му се при пењању у авион једном приликом залепио комадић тоалет-папира за ђон ципеле, сада нису нашли за сходно да направе неки скеч или пародију у коме главну улогу игра падајући Бајден.

ПОКУШАЈИ ЗАТАШКАВАЊА И „ПРЕДСЕДНИК“ КАМАЛА Већина либералних селебритија по твитеру покушава да заташка читаву бламажу и да скрене пажњу на пакет финансијске помоћи који је Бајден потписао и захваљујући коме су Американци с нижим примањима добили чекове од по 1.400 долара. Има, међутим, и оних међу демократама који, чини се, једва чекају Бајдену да виде леђа. Међу присталицама радикалног крила Демократске странке одавно се отворено прича да је Бајден само прелазно решење и тројански коњ који је послужио да се у Белу кућу, мимо воље већинске Америке, прошверцује Камала Харис као симбол даље идентитетске еманципације и мултикултурне трансформације Америке. У једном свом недавном лапсусу Бајден је Харисову већ назвао „председником“, што се може посматрати и као фројдовска омашка. Постоје разне теорије завере о томе како се наводно треба отарасити Бајдена, а ова ситуација с јавним спектаклом председникове физичке немоћи упућује на перспективну могућност позивања на 25. амандман америчког Устава који предвиђа могућност да потпредседник преузме вођење земље ако председник умре, поднесе оставку или је због болести неспособан да обавља своју дужност.
Ако би Камала Харис заиста преузела вођење Америке у случају Бајденове смрти или здравствене неспособности, она би тада била председник с крњим мандатом и ограниченим легитимитетом, уз врло јаку опозицију како у земљи, тако и у партији. То би даље ослабило америчку моћ и утицај, што свакако може да нас радује, али треба бити врло опрезан у таквим ситуацијама. Као што је показао случај Линдона Џонсона, који је као потпредседник наследио убијеног Џона Кенедија и готово одмах након тога разбуктао рат у Вијетнаму, вршиоци дужности често имају потребу да се радикалним потезима попут војних интервенција докажу и наметну своју власт и ауторитет. Није немогуће и да сам Бајден и његови саветници покушају нешто слично како би повратили пољуљану америчку мушкост и скренули пажњу с његових здравствених проблема и евидентне кризе лидерства, по опробаном рецепту из филма „Ратом против истине“, који смо, нажалост, имали прилике да у стварности осетимо и на нашој кожи. Империје, као и њихове компромитоване вође, најопасније су када се налазе у стању слободног пада, јер тада, изазивајући хаос и крвопролића, осветнички покушавају читав свет да повуку са собом у амбис.