ИЗЛОГ КЊИГЕ

Виктор Лазић
НА ВРАТИМА ИСТОКА
Лагуна, Београд

Узбудљива као да је филмска, невероватна прича о догодовштинама на 25.000 километара дугом путовању легендарном ладом нивом, која је највећег српског путника провела обалама Црног мора, преко Турске и Ирака све до чудесних кавкаских земаља и назад. Напета, живописна, понекад драматична и тужна, али и ведра и духовита прича о народима и поднебљима, њиховој култури и историји, као и о умећу одважног путника да у речи и слике претвори несвакидашње доживљаје на путу кроз чудесне капије Истока. Плесање по жеравици у Бугарској, у Турској међу Курдима, у колу са следбеницима Светог пауна и сусрет с једним од вођа Исламске државе у Ираку, снага грузијског вина, купање међу ратним рушевинама у Абхазији, заточеништво у Јужној Осетији у ћелији попрсканој крвљу, молитва у древним хришћанским црквама у Јерменији, нафтна купка у Азербејџану, снови о независности Аџарије, Придњестровља, Гагаузије и региона које ретко која мапа познаје, веренички излет у Чернобиљ, провод у Дракулином дворцу…
Књига путовања као сталне авантуре духа, неутажива потреба за открићима, једна чудесна етапа у непрекидној потрази Виктора Лазића за људскошћу и лепотом.

Ђорђе Д. Сибиновић ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ Седма сила, Београд Према речима Јелене Подгорац Јовановић, мисаони експерименти Ђорђа Д. Сибиновића буде интелектуалну радозналост зато што представљају збуњујуће и понекад заразно интригантне ситуације које захтевају одговор. ,,Осим што износе поенту, ови мисаони експерименти и постављају питање, одговарају на питање, откривају недоследности у нашем мишљењу, разобличавају недостатак јасноће нашег мишљења, воде нас ка преиспитивању, ревидирању, показују нешто збуњујуће, што би онда могло да нас одведе размишљању и поновном промишљању, забављају, разљућују, узнемиравају, фасцинирају…“ Два пута недељно у рубрици „Лоше стране ствари“ саопштавао је ствари које се не могу прочитати у новинама и које откривају нашу скривену природу, указују, опомињу, али делују и подстицајно. Кратки есеји нису критизерски, индигнативни, него су конструктивни. Без критике, са иронијом, без очаја, са промишљањем, без милости према манама, у јасном раду и поретку смисла и логике. Сибиновићеви текстови су филозофска расправа са тезама прилагођеним и усмереним на већину нас који гледамо а не видимо, чујемо а не слушамо, или чак слушамо али инаџијски радимо по своме. Анализирао је и указивао да зло никад није само! Прогнозирао, и био у праву, да ће љубав на дистанци нарочито кроз маске и рукавице оставити трагове, и упозорио да је тиме „љубав заустављена у могућем зачетку“. Питао се где је уништена душа, где је човек, пре свега! Наглашавао да више губимо као социјално дистанцирана бића, поготово ако прекорачимо дистанцу да нас прогласе криминалцима.

Владимир Кривошјев
ЕПИДЕМИЈА ШПАНСКЕ ГРОЗНИЦЕ У СРБИЈИ
Прометеј (Нови Сад), РТС издаваштво (Београд)

Иако је од шпанске грознице на крају 1918. године, за мање од три месеца, страдало више од 3% становништва ова болест и последице које је она оставила у Србији биле су дуже од једнога века заборављене. Ово је прва књига која им посвећује пажњу коју заслужују. Са којим ентузијазмом су српски војници, по пробоју Солунског фронта журили да ослободе домовину најбоље илуструју познате речи француског генерала Франша Д’Епереа: „Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добављања хране француским трупама које напредују. Само српским трупама нису потребне комуникације, оне иду напред попут торнада. (…) Огромна жеља водила је војнике из победе у победу. Француска комора на коњима једва је стизала српску пешадију.“ У телеграму послатом крајем септембра 1918. године Врховној команди војвода Петар Бојовић наглашава да не треба уводити карантин, будући да даљи успех операција зависи од могућности достављања хране, муниције, обуће, одеће и других потреба, наглашава да карантин и не би имао сврхе „јер се ради о болести од које и онако болује цела армија и становништво“. По свему судећи, велике војне успехе српска војска је постигла упркос томе што је у пробој кренула заражена, а дочекивало ју је оболело становништво. И једни и други, и војници и цивили, масовно су умирали од болести која је изазвала највећу светску пандемију свих времена, од шпанске грознице.