Обавештајне службе у рату за вакцине

Рат обавештајних служби за заштитну медицинску опрему и респираторе био је увертира рата за набавку вакцина против ковида 19

Након појаве вируса корона у Кини моћне обавештајне службе покушале су да што пре утврде да ли је вирус настао природно или вештачки, да ли представља агенс биолошког рата, и да ли је подметнут намерно или је некоме „побегао“ из лабораторије. Након тога, требало је разрешити и дилему да ли је започела ера коришћења биолошких средстава у хибридном рату. Добијене информације биле су умирујуће зато што није било података да неко свесно покреће биолошки рат, па ни онај „хибридни“, уз коришћење биолошког оружја.

НЕСТАШИЦА СВЕГА Нови обавештајни изазов односио се затим на карактеристике новог вируса – сви су преценили опасност од стопе смртности, а нико није предвидео поразне ефекте високог степена и брзине преносивости. Због тога су све безбедносне процене биле потпуно погрешне.
На почетку пандемије здравствени системи западних држава показали су велике слабости и потпуну немоћ. Људи су умирали на улицама и ходницима болница без шансе да добију чак и било какву, а камоли адекватну лекарску помоћ. Јер недостајало је свега, али недостатак медицинске заштитне опреме био је највећи проблем јер је ометао приступ пацијенту и доводио у питање безбедност медицинског особља. У таквим условима лечење је било немогуће и претио је општи колапс. Многи који су имали шансе да преживе умирали су због недостатка уређаја за одржање живота, пре свега респиратора.

[restrict]

ИЗАЗОВ ЗА ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ Због велике потражње, био је то изазов и за обавештајне службе. Катастрофална ситуација налагала је да се одмах употребе сви механизми, од оних перфидних где су коришћени обавештајци уграђени у систем, до оних прљавих – потплаћивање, претње, уцене и буквална отимачина по складиштима, аеродромима и лукама. Био је то први сигнал да западни систем колективне безбедности пуца по шавовима, али то још није било ништа према ономе што ће уследити касније.
Први пут су обавештајне службе искористиле своје конспиративне обавештајне позиције за нешто што је до тада могао обавити сваки трговац – за набавку заштитне медицинске опреме. Апарати за одржавање живота постали су највећи плен у обрачуну обавештајних служби. Била је то сасвим нова ситуација јер се отимачина није одвијала само према противницима него и међу пријатељима и савезницима на Западу. Државе су реаговале инстинктивно, по систему „спасавај се ко може“. Већ тада се видело да су здравствени системи у Кини и Русији далеко отпорнији на велика и опасна изненађења која је донела пандемија. Нису дозволили да паника уништи основне принципе солидарности и сарадње с другима. Штавише, дешавало се нешто незамисливо – већу солидарност с најугроженијим западним државама показивале су Русија и Кина, него западне државе међусобно. Неспорна је истина да је Кина спасла свет у погледу брзе производње и дистрибуције заштитне опреме, и да су Русија и Кина, иако и саме угрожене, помагале другима.

ДРЖАВА ИЛИ ПРОФИТ Време је показало да мере заштите које су државе примењивале, од ограничења до забране кретања, ношења маски, дезинфекције, забране јавног окупљања, увођења полицијског часа и чега све не, неће сузбити пандемију. Друго, исувише су дуго на Западу људска права третирана као неприкосновена, и значајан део грађана није прихватао никаква ограничења у том смислу, без обзира на пандемију. Такво расположење изазвало је насилне протесте до мере да су државници на Западу почели да спомињу могућност избијања грађанског рата.
Некако истовремено, и на Истоку и на Западу су схватили да је вакцина једино решење и једини спас за човечанство. Трка – ко ће пре произвести вакцину постала је ствар глобалног престижа и нови изазов за обавештајне службе. Русија и Кина су као државе „залегле“ иза истраживања и производње вакцине, што се показало као далеко ефикасније од западног система где су истраживања и производњу поверили приватним компанијама. Приватне компаније се руководе профитом, а угроженост нације и економије скоро да их и не интересује.
Обавештајне службе поново су преусмерене – с послова „набавке“ на поље врхунског истраживачког рада. Требало је докучити резултате истраживања у вези с вакцинама код противника, и својим обавештајним подацима унапредити и убрзати сопствена истраживања. За неке класичне обавештајне продоре није било времена, тако да је важан извор података постала размена (трговина) података између појединих обавештајних служби, а хаковање основни облик обавештајног продора у институте, лабораторије и државне институције противника. Западне службе су у пресудном тренутку, када су њихова истраживања кренула странпутицом, успеле да се докопају руских истраживања. Тако су омогућили да се грешке исправе и произведе квалитетна вакцина.

(АНТИ)ПРОПАГАНДА Чињеница да су истраживања била максимално убрзана и да су време за производњу поуздане вакцине са пет година свели испод годину дана, била је изванредна прилика за пропагандни рат који су покренуле западне обавештајне службе. Најжешћи напад усмерен је према руским вакцинама, да су неиспитане, непоуздане, дугорочно опасне, штетне за ово или оно, да су средство за масовно тровање, што је имало ефекта на добар део глобалне популације. За кинеску вакцину су пропагандом обмањивали јавност да је непоуздана колико и остала кинеска роба.
Западне обавештајне службе су све подредиле освајању што ширег простора за продају својих вакцина. Ширење сопствене вакцине схваћено је као ширење дугорочног глобалног утицаја, директно повезаног са новим геостратешким односом снага. Као најпрљавији сегмент пропагандне кампање била је „информација“ коју нико није демантовао, да они који се вакцинишу руским и кинеским вакцинама неће моћи да путују на Запад.

ПРЕСУДНА БРЗИНА ВАКЦИНАЦИЈЕ И баш када је Запад помислио да су њихове обавештајне службе оствариле велику победу у овом пропагандно-психолошком рату, уследило је ново „шок изненађење“, нови промашај у стратешким обавештајним проценама. Одједном више није било најважније освојити тржиште него докопати се што више вакцина. Јер нове анализе и процене показале су да економски опоравак сваке државе у потпуности зависи од брзине вакцинације. Значи, од брзине вакцинације зависиће будући геостратешки однос снага, а не од ширења сопствене вакцине по свету. Тек тада се видело да западне компаније немају довољно производних капацитета ни за покривање само западних држава а камоли осталих држава у свету, а нису заинтересоване да их проширују за производ који можда већ сутра никоме неће требати.
Сазнање о пресудном значају брзине вакцинације, где сваки месец предности доноси огромну корист, изазвало је праву панику међу најјачим државама на Западу, и истог часа њихове обавештајне службе преусмерене су на само један обавештајни задатак – по сваку цену и не бирајући средства набавити што више доза вакцина за сопствено становништво. Више није било милости нити солидарности ни међу пријатељима и савезницима. Они који су први ово схватили били су у предности, јер су залихе истог трена почишћене а будућа производња резервисана тајним „договорима“, без обзира на већ потписане уговоре. Почео је прљави обавештајни рат за вакцине. Дистрибуцију вакцина западних компанија више нико није могао да разуме јер је била потпуно неправедна и незаконита. Наравно да је ту било и потплаћивања, компромитовања, уцена и обећања од стране обавештајних служби, али нико то није могао да докаже.

БЕСПОШТЕДНА ОТИМАЧИНА МЕЂУ САВЕЗНИЦИМА Није то више био рат између Запада и Русије или између Запада и Кине него беспоштедни рат између западних савезника за сваку произведену вакцину. Показало се да у тој отимачини побеђују они који имају најјаче обавештајне службе. Није случајно да су САД, Велика Британија и Израел (ако положај Израела не посматрамо само географски, него политички) уграбили највише вакцина у односу на број становника. И најгоре је, а то ће разорити западни систем колективне безбедности, то што су сви они, без обзира на то колико су уграбили, хтели још, и нису показали никакву солидарност према другима. Државе ЕУ су потпуно омануле у проценама, посебно Немачка, Француска, Италија и Шпанија. У свему томе једино је чудно што се о питању „вакциналног рата“ „успавао“ моћни немачки БНД. Да ли су Американци и Британци намерно упослили Немце обавештајном операцијом „Наваљни“ и изазивањем немира у Русији, или се то догодило случајно, сада више није ни важно. Док су Енглези први по броју вакцинисаних у свету и док нови амерички председник Џозеф Бајден прави план „Сто милиона вакцинисаних за сто дана“, водеће државе ЕУ немају ни приближно потребних вакцина, а све што могу да ураде је да очајно машу уговорима и прете тужбама фармацеутским компанијама.
Нове околности натерале су мање државе ЕУ да се саме сналазе. Лед је пробио Виктор Орбан, који не дозвољава да се слабости Уније ломе преко леђа Мађара – одлучио је да купи руске а затим и кинеске вакцине. Чини се да ће и комплетна ЕУ на крају прихватити вакцине које су толико ружили и потцењивали – руске и кинеске.

ЉУДСКА ПРАВА И БЕЗБЕДНОСТ Време је да Запад преиспита не само свој систем колективне безбедности него и друштвено-политички систем, који је показао гомилу слабости још код борбе против тероризма, да би и потпуно капитулирао током пандемије. Показало се да тврдоглаво инсистирање на фамозним људским правима угрожава колективну безбедност, и ту су почели да се врте укруг – шта је од тога важније ако су људска права генерацијама приказивана као нешто свето и неотуђиво? Зато не чуде насилни протести грађана у многим западним градовима, где чак државници спомињу могућности избијања грађанског рата због ограничења неких слобода и конфора. Време је да се схвати да њихов друштвено-политички систем није производ који треба нудити и силом наметати свима. Треба анализирати и уочити да и код других има понешто добро и квалитетно. Русија и Кина нису упале у провалију себичлука него су остале на линији солидарности и извоза вакцина, па чак и технологије за производњу у другим државама, помажући им да се осамостале. Њихове вакцине полако стижу и у неразвијене и сиромашне државе јер се само таквом политиком може зауставити пандемија. Да ли на тај начин шире свој утицај? Па наравно, али далеко од тога да би се то могло назвати некаквом „нелојалном конкуренцијом“. Камо среће да и моћне западне државе наступе таквом логиком, јер би пандемији брзо дошао крај.

ПРЕДНОСТИ НЕУТРАЛНОСТИ Заиста је равно чуду да је мала и измучена Србија, изложена сталним притисцима и хибридном рату, успела да постигне врхунске резултате на економском плану и у борби против пандемије. Тај успех се наравно приписује председнику Александру Вучићу и влади Ане Брнабић. Међутим, председник не крије да је у томе имао велику помоћ нашег обавештајно-безбедносног система. Основа свега су добре и благовремене процене наших обавештајно-безбедносних агенција на основу којих се доносе важне државне одлуке, а по постигнутим резултатима видимо да су оне биле веома добре.
Као и друге широм света, и наше службе су биле ангажоване већ код набавке заштитне медицинске опреме и респиратора, и то благовремено. Тако је наш државни врх имао информације о производњи, залихама и могућностима набавки. Слично су се ангажовали и о питању информација о вакцинама. Ангажовани су и приликом чувања и дистрибуције те драгоцене робе, а касније и вакцина.
Код анализе успеха не смемо заборавити помоћ Кине и Русије и њихову солидарност на сузбијању пандемије. Кина нам је на почетку пандемије послала искусне лекарске тимове од којих су наши лекари штошта научили. Руси су нам послали врхунске екипе за деконтаминацију. Потом и вакцине. Руси нам нуде технологију како бисмо вакцине производили сами и постали независни од других. Неке вакцине смо благовремено купили и на Западу. Наравно да је све то допринело да смртност и заражавање буду у Србији мањи него у најразвијенијим земљама. И по организацији, избору вакцина, брзини и обиму вакцинације Србија је међу најбољима у свету. Све наше ангажоване институције су положиле испит, па тако и наш обавештајно-безбедносни систем.

[/restrict]