Obaveštajne službe u ratu za vakcine

Rat obaveštajnih službi za zaštitnu medicinsku opremu i respiratore bio je uvertira rata za nabavku vakcina protiv kovida 19

Nakon pojave virusa korona u Kini moćne obaveštajne službe pokušale su da što pre utvrde da li je virus nastao prirodno ili veštački, da li predstavlja agens biološkog rata, i da li je podmetnut namerno ili je nekome „pobegao“ iz laboratorije. Nakon toga, trebalo je razrešiti i dilemu da li je započela era korišćenja bioloških sredstava u hibridnom ratu. Dobijene informacije bile su umirujuće zato što nije bilo podataka da neko svesno pokreće biološki rat, pa ni onaj „hibridni“, uz korišćenje biološkog oružja.

NESTAŠICA SVEGA Novi obaveštajni izazov odnosio se zatim na karakteristike novog virusa – svi su precenili opasnost od stope smrtnosti, a niko nije predvideo porazne efekte visokog stepena i brzine prenosivosti. Zbog toga su sve bezbednosne procene bile potpuno pogrešne.
Na početku pandemije zdravstveni sistemi zapadnih država pokazali su velike slabosti i potpunu nemoć. Ljudi su umirali na ulicama i hodnicima bolnica bez šanse da dobiju čak i bilo kakvu, a kamoli adekvatnu lekarsku pomoć. Jer nedostajalo je svega, ali nedostatak medicinske zaštitne opreme bio je najveći problem jer je ometao pristup pacijentu i dovodio u pitanje bezbednost medicinskog osoblja. U takvim uslovima lečenje je bilo nemoguće i pretio je opšti kolaps. Mnogi koji su imali šanse da prežive umirali su zbog nedostatka uređaja za održanje života, pre svega respiratora.

[restrict]

IZAZOV ZA OBAVEŠTAJNE SLUŽBE Zbog velike potražnje, bio je to izazov i za obaveštajne službe. Katastrofalna situacija nalagala je da se odmah upotrebe svi mehanizmi, od onih perfidnih gde su korišćeni obaveštajci ugrađeni u sistem, do onih prljavih – potplaćivanje, pretnje, ucene i bukvalna otimačina po skladištima, aerodromima i lukama. Bio je to prvi signal da zapadni sistem kolektivne bezbednosti puca po šavovima, ali to još nije bilo ništa prema onome što će uslediti kasnije.
Prvi put su obaveštajne službe iskoristile svoje konspirativne obaveštajne pozicije za nešto što je do tada mogao obaviti svaki trgovac – za nabavku zaštitne medicinske opreme. Aparati za održavanje života postali su najveći plen u obračunu obaveštajnih službi. Bila je to sasvim nova situacija jer se otimačina nije odvijala samo prema protivnicima nego i među prijateljima i saveznicima na Zapadu. Države su reagovale instinktivno, po sistemu „spasavaj se ko može“. Već tada se videlo da su zdravstveni sistemi u Kini i Rusiji daleko otporniji na velika i opasna iznenađenja koja je donela pandemija. Nisu dozvolili da panika uništi osnovne principe solidarnosti i saradnje s drugima. Štaviše, dešavalo se nešto nezamislivo – veću solidarnost s najugroženijim zapadnim državama pokazivale su Rusija i Kina, nego zapadne države međusobno. Nesporna je istina da je Kina spasla svet u pogledu brze proizvodnje i distribucije zaštitne opreme, i da su Rusija i Kina, iako i same ugrožene, pomagale drugima.

DRŽAVA ILI PROFIT Vreme je pokazalo da mere zaštite koje su države primenjivale, od ograničenja do zabrane kretanja, nošenja maski, dezinfekcije, zabrane javnog okupljanja, uvođenja policijskog časa i čega sve ne, neće suzbiti pandemiju. Drugo, isuviše su dugo na Zapadu ljudska prava tretirana kao neprikosnovena, i značajan deo građana nije prihvatao nikakva ograničenja u tom smislu, bez obzira na pandemiju. Takvo raspoloženje izazvalo je nasilne proteste do mere da su državnici na Zapadu počeli da spominju mogućnost izbijanja građanskog rata.
Nekako istovremeno, i na Istoku i na Zapadu su shvatili da je vakcina jedino rešenje i jedini spas za čovečanstvo. Trka – ko će pre proizvesti vakcinu postala je stvar globalnog prestiža i novi izazov za obaveštajne službe. Rusija i Kina su kao države „zalegle“ iza istraživanja i proizvodnje vakcine, što se pokazalo kao daleko efikasnije od zapadnog sistema gde su istraživanja i proizvodnju poverili privatnim kompanijama. Privatne kompanije se rukovode profitom, a ugroženost nacije i ekonomije skoro da ih i ne interesuje.
Obaveštajne službe ponovo su preusmerene – s poslova „nabavke“ na polje vrhunskog istraživačkog rada. Trebalo je dokučiti rezultate istraživanja u vezi s vakcinama kod protivnika, i svojim obaveštajnim podacima unaprediti i ubrzati sopstvena istraživanja. Za neke klasične obaveštajne prodore nije bilo vremena, tako da je važan izvor podataka postala razmena (trgovina) podataka između pojedinih obaveštajnih službi, a hakovanje osnovni oblik obaveštajnog prodora u institute, laboratorije i državne institucije protivnika. Zapadne službe su u presudnom trenutku, kada su njihova istraživanja krenula stranputicom, uspele da se dokopaju ruskih istraživanja. Tako su omogućili da se greške isprave i proizvede kvalitetna vakcina.

(ANTI)PROPAGANDA Činjenica da su istraživanja bila maksimalno ubrzana i da su vreme za proizvodnju pouzdane vakcine sa pet godina sveli ispod godinu dana, bila je izvanredna prilika za propagandni rat koji su pokrenule zapadne obaveštajne službe. Najžešći napad usmeren je prema ruskim vakcinama, da su neispitane, nepouzdane, dugoročno opasne, štetne za ovo ili ono, da su sredstvo za masovno trovanje, što je imalo efekta na dobar deo globalne populacije. Za kinesku vakcinu su propagandom obmanjivali javnost da je nepouzdana koliko i ostala kineska roba.
Zapadne obaveštajne službe su sve podredile osvajanju što šireg prostora za prodaju svojih vakcina. Širenje sopstvene vakcine shvaćeno je kao širenje dugoročnog globalnog uticaja, direktno povezanog sa novim geostrateškim odnosom snaga. Kao najprljaviji segment propagandne kampanje bila je „informacija“ koju niko nije demantovao, da oni koji se vakcinišu ruskim i kineskim vakcinama neće moći da putuju na Zapad.

PRESUDNA BRZINA VAKCINACIJE I baš kada je Zapad pomislio da su njihove obaveštajne službe ostvarile veliku pobedu u ovom propagandno-psihološkom ratu, usledilo je novo „šok iznenađenje“, novi promašaj u strateškim obaveštajnim procenama. Odjednom više nije bilo najvažnije osvojiti tržište nego dokopati se što više vakcina. Jer nove analize i procene pokazale su da ekonomski oporavak svake države u potpunosti zavisi od brzine vakcinacije. Znači, od brzine vakcinacije zavisiće budući geostrateški odnos snaga, a ne od širenja sopstvene vakcine po svetu. Tek tada se videlo da zapadne kompanije nemaju dovoljno proizvodnih kapaciteta ni za pokrivanje samo zapadnih država a kamoli ostalih država u svetu, a nisu zainteresovane da ih proširuju za proizvod koji možda već sutra nikome neće trebati.
Saznanje o presudnom značaju brzine vakcinacije, gde svaki mesec prednosti donosi ogromnu korist, izazvalo je pravu paniku među najjačim državama na Zapadu, i istog časa njihove obaveštajne službe preusmerene su na samo jedan obaveštajni zadatak – po svaku cenu i ne birajući sredstva nabaviti što više doza vakcina za sopstveno stanovništvo. Više nije bilo milosti niti solidarnosti ni među prijateljima i saveznicima. Oni koji su prvi ovo shvatili bili su u prednosti, jer su zalihe istog trena počišćene a buduća proizvodnja rezervisana tajnim „dogovorima“, bez obzira na već potpisane ugovore. Počeo je prljavi obaveštajni rat za vakcine. Distribuciju vakcina zapadnih kompanija više niko nije mogao da razume jer je bila potpuno nepravedna i nezakonita. Naravno da je tu bilo i potplaćivanja, kompromitovanja, ucena i obećanja od strane obaveštajnih službi, ali niko to nije mogao da dokaže.

BESPOŠTEDNA OTIMAČINA MEĐU SAVEZNICIMA Nije to više bio rat između Zapada i Rusije ili između Zapada i Kine nego bespoštedni rat između zapadnih saveznika za svaku proizvedenu vakcinu. Pokazalo se da u toj otimačini pobeđuju oni koji imaju najjače obaveštajne službe. Nije slučajno da su SAD, Velika Britanija i Izrael (ako položaj Izraela ne posmatramo samo geografski, nego politički) ugrabili najviše vakcina u odnosu na broj stanovnika. I najgore je, a to će razoriti zapadni sistem kolektivne bezbednosti, to što su svi oni, bez obzira na to koliko su ugrabili, hteli još, i nisu pokazali nikakvu solidarnost prema drugima. Države EU su potpuno omanule u procenama, posebno Nemačka, Francuska, Italija i Španija. U svemu tome jedino je čudno što se o pitanju „vakcinalnog rata“ „uspavao“ moćni nemački BND. Da li su Amerikanci i Britanci namerno uposlili Nemce obaveštajnom operacijom „Navaljni“ i izazivanjem nemira u Rusiji, ili se to dogodilo slučajno, sada više nije ni važno. Dok su Englezi prvi po broju vakcinisanih u svetu i dok novi američki predsednik Džozef Bajden pravi plan „Sto miliona vakcinisanih za sto dana“, vodeće države EU nemaju ni približno potrebnih vakcina, a sve što mogu da urade je da očajno mašu ugovorima i prete tužbama farmaceutskim kompanijama.
Nove okolnosti naterale su manje države EU da se same snalaze. Led je probio Viktor Orban, koji ne dozvoljava da se slabosti Unije lome preko leđa Mađara – odlučio je da kupi ruske a zatim i kineske vakcine. Čini se da će i kompletna EU na kraju prihvatiti vakcine koje su toliko ružili i potcenjivali – ruske i kineske.

LJUDSKA PRAVA I BEZBEDNOST Vreme je da Zapad preispita ne samo svoj sistem kolektivne bezbednosti nego i društveno-politički sistem, koji je pokazao gomilu slabosti još kod borbe protiv terorizma, da bi i potpuno kapitulirao tokom pandemije. Pokazalo se da tvrdoglavo insistiranje na famoznim ljudskim pravima ugrožava kolektivnu bezbednost, i tu su počeli da se vrte ukrug – šta je od toga važnije ako su ljudska prava generacijama prikazivana kao nešto sveto i neotuđivo? Zato ne čude nasilni protesti građana u mnogim zapadnim gradovima, gde čak državnici spominju mogućnosti izbijanja građanskog rata zbog ograničenja nekih sloboda i konfora. Vreme je da se shvati da njihov društveno-politički sistem nije proizvod koji treba nuditi i silom nametati svima. Treba analizirati i uočiti da i kod drugih ima ponešto dobro i kvalitetno. Rusija i Kina nisu upale u provaliju sebičluka nego su ostale na liniji solidarnosti i izvoza vakcina, pa čak i tehnologije za proizvodnju u drugim državama, pomažući im da se osamostale. Njihove vakcine polako stižu i u nerazvijene i siromašne države jer se samo takvom politikom može zaustaviti pandemija. Da li na taj način šire svoj uticaj? Pa naravno, ali daleko od toga da bi se to moglo nazvati nekakvom „nelojalnom konkurencijom“. Kamo sreće da i moćne zapadne države nastupe takvom logikom, jer bi pandemiji brzo došao kraj.

PREDNOSTI NEUTRALNOSTI Zaista je ravno čudu da je mala i izmučena Srbija, izložena stalnim pritiscima i hibridnom ratu, uspela da postigne vrhunske rezultate na ekonomskom planu i u borbi protiv pandemije. Taj uspeh se naravno pripisuje predsedniku Aleksandru Vučiću i vladi Ane Brnabić. Međutim, predsednik ne krije da je u tome imao veliku pomoć našeg obaveštajno-bezbednosnog sistema. Osnova svega su dobre i blagovremene procene naših obaveštajno-bezbednosnih agencija na osnovu kojih se donose važne državne odluke, a po postignutim rezultatima vidimo da su one bile veoma dobre.
Kao i druge širom sveta, i naše službe su bile angažovane već kod nabavke zaštitne medicinske opreme i respiratora, i to blagovremeno. Tako je naš državni vrh imao informacije o proizvodnji, zalihama i mogućnostima nabavki. Slično su se angažovali i o pitanju informacija o vakcinama. Angažovani su i prilikom čuvanja i distribucije te dragocene robe, a kasnije i vakcina.
Kod analize uspeha ne smemo zaboraviti pomoć Kine i Rusije i njihovu solidarnost na suzbijanju pandemije. Kina nam je na početku pandemije poslala iskusne lekarske timove od kojih su naši lekari štošta naučili. Rusi su nam poslali vrhunske ekipe za dekontaminaciju. Potom i vakcine. Rusi nam nude tehnologiju kako bismo vakcine proizvodili sami i postali nezavisni od drugih. Neke vakcine smo blagovremeno kupili i na Zapadu. Naravno da je sve to doprinelo da smrtnost i zaražavanje budu u Srbiji manji nego u najrazvijenijim zemljama. I po organizaciji, izboru vakcina, brzini i obimu vakcinacije Srbija je među najboljima u svetu. Sve naše angažovane institucije su položile ispit, pa tako i naš obaveštajno-bezbednosni sistem.

[/restrict]