Москва подржава „договор две стране“ у Украјини

Кијев тражи да Запад санкцијама повећа притисак на Русију и натера је да „оде из Украјине“, да би је представили као учесницу у сукобу и на њу превалили кривицу за неизвршавање споразума

Ни после више од шест година од почетка оружаних дејстава, и пет од потписивања Минских споразума, конфликт на истоку Украјине није решен. Додуше, Мински споразуми окончали су „врућу“ фазу ратних сукоба, уз тек спорадично отварање ватре, али замрзнути конфликт није донео ни Кијеву ни Донбасу трајно олакшање. Нити су самопроглашене Доњецка и Луганска Народна Република стекле статус независних држава, или бар уставно признатих покрајина са широком аутономијом, нити је украјинска централна власт успела да врати устаничка подручја под своју јурисдикцију. А још мање је Кијев успео да војнички покори исток Украјине који је радије спреман да ратује него да призна легитимном антируску пучистичку власт. Тако су сада обе сукобљене стране заглављене у статусу кво од кога сви трпе, а напретка нема ни на видику. Од оваквог стања профитирају само кругови, пре свега на Западу, којима одговара да Москва има што више жаришта нестабилности и сукоба на својим границама. Па да, трошећи енергију на решавање насталих криза, Кремљу остане мање времена и снаге за деловање на глобалној арени.

[restrict]

ОДЛУЧУЈУЋА ФАЗА БОРБЕ КИЈЕВА ПРОТИВ МОСКВЕ У међувремену у Кијеву је дошло до промене власти – уместо радикалног Петра Порошенка, председик је постао нешто умеренији Владимир Зеленски. Али ни он нема снаге, а ни превише воље, да битно одступи од „зацртаног“ мајданског (гео)политичког курса, који је Украјину и довео на ниске гране на којима је данас. И како време пролази, и како се рејтинг Зеленског смањује по истом моделу по коме је политички потопљен Порошенко, тако и нови председник преузима вокабулар и методе старог, подилазећи националистичким страстима – свестан да ништа превише опипљиво не може да понуди Украјинцима. Али Порошенку тај „трик“ с национализмом није помогао да се избори за други председнички мандат, па би било логично да то схвати и Зеленски. Он то свакако разуме, али је његова земља сувише далеко отплутала на антируском таласу, да би је било могуће вратити на колосек сарадње са источним суседом без превише ризика од освете радикалних кругова које подршку црпе из иностранства и једини смисао постојања виде у перманентном рату против Москве. Јасно је, отуда, да ће украјинска криза потрајати све док једног, не тако далеког дана, већину у бирачком телу не поврате „старе снаге“, које у Русији виде братску државу и најближег партнера, а не „окупаторску силу“. Што она, реално, у Украјини никад није ни била, имајући у виду да је готово у свему реч о истом народу.
Тако Кијев улази у одлучујућу фазу борбе против Москве. Самим тим и против неколико милиона сопствених грађана (не само) на истоку земље који не пристају да буду таоци западноукрајинских екстремиста који су преузели све полуге власти после пуча у фебруару 2014. године. Саботирајући мировни процес из Минска, кијевска власт предузима очајничке кораке и покушава да на међународном нивоу директно увуче Русију као страну у сукобу – и тиме јој навуче одору кривца за рат. Према речима секретара украјинског Савета за националну безбедност и одбрану Алексеја Данилова, самопроглашене ДНР и ЛНР „не доносе никакве одлуке“ у преговарачком процесу у Донбасу, па зато Кијев може да разматра ова питања само с Москвом. Ово је у супротности с Минским споразумом којим је прописано да Кијев и представници истока Украјине треба да седну за преговарачки сто и пронађу адекватне моделе испуњавања обавеза, укључујући долазак украјинских трупа на границу с Русијом, уз одржавање локалних избора у Донбасу и промену устава за формализовање специјалног статуса овог подручја – у саставу Украјине. Све ово делује логично и у духу компромиса, за све оне који теже прекиду сукоба.
ВЕРОЛОМНИ „ПАРТНЕРИ“ Сада се појављују гласови у Украјини и ван ње, који би да редефинишу и ревидирају споразуме које је потписао и бивши председник Порошенко. Још прецизније, желели би да пониште обавезе које су потписали, али их нису испунили. Па сада, као, обећавају – часна реч – да ће неки нови споразум извршавати у доброј вери. Јасно је да ни Русија, а још мање Донбас, таквим „партнерима“ не могу веровати. Ако су власти у Кијеву биле спремне да на своје грађане, исте вере и нације, пошаљу тенкове и авионе, да бомбардују цивилне квартове великих градова, шта гарантује да би их „нови папирић“ на било шта обавезивао – у ситуацији ако би устаници Донбаса положили оружје и препустили се „доброј вољи победника“. Да ли би се тада „праведна казна“ сручила само на главе политичких и војних лидера ДНР и ЛНР, или би исту цену платили и грађани који их подржавају? Зато Кијев све договоре мора да постигне с људима из Донбаса, јер се ради о њиховој кожи. Рећи да они „не доносе никакве одлуке“ је малициозно, јер они доносе најважнију одлуку – о свом животу и спремности да га положе за слободу. То Данилов сигурно и сам схвата, али мора да оправда очекивања „западних пријатеља“.
Маштовитошћу се истакао и шеф украјинске делегације у трилатералној контакт групи, први председник Украјине Леонид Кравчук. Као што је и током свог председничког мандата вукао потезе против Москве (па га је и због тога на месту шефа државе заменио знатно умеренији имењак Кучма), тако и сада Кравчук предлаже не мање опасне и радикалне мере. Захтева од „међународне заједнице“ да повећа притисак на Русију и натера је да „оде из Украјине“. Изјаве Данилова и Кравчука могу се посматрати заједно, јер су изнете са циљем да се Москва представи као учесница у сукобу и, са Кијева, кривица за неизвршавање обавеза превали на њу.
То је готово исти сценарио коме је прибегавао и Порошенко када је морао да објасни Паризу и Берлину зашто није испунио обавезе из Минских споразума – и може се ставити у исту раван с триковима Приштине када треба да објасни зашто већ скоро осам година не формира Заједницу српских општина у складу с Бриселским споразумом. Условно речено, обавеза промене кијевског устава и давања специјалног статуса Донбасу није ништа друго до формирање „заједнице општина“. Али уз једну суштинску разлику: Косово је формалноправно део Србије и нормално је да ће привремене власти у Приштини о томе преговарати са својом престоницом Београдом, а не са Северном Митровицом и Лепосавићем, док Кремљ наступа као покровитељ донбаских Руса, на сличан начин као што Вашингтон и скоро цео Запад држе страну косовским Албанцима. А са Запада увек кажу да Београду „ништа не намећу“, већ ће „подржати све о чему се две стране договоре“. Исто то Кијеву поручује Москва, али и да се потписано с Донбасом мора поштовати. У овом последњем – поштовању потписаног – лежи највећи проблем, како у Приштини, тако и у Кијеву, па измишљају разне трикове, уз „нечију подршку“.

ОБНАВЉАЊЕ ОПТУЖНИЦЕ ПРОТИВ РУСИЈЕ Заслужује нешто већу пажњу изјава Кравчука, зато што надмашује локалне и регионалне оквире и дотиче се глобалне политике. Наравно, не треба потрошеном политичару придавати значај који он нема, али он и даље може послужити за преношење „знаковитих“ порука. Он позива на санкције Запада и притисак НАТО-а на Русију да би се натерала да „оде из Украјине“. „Само притисак. Санкције. Нове санкције. Данашње санкције, то су санкције против појединих лица, делимичне. Када буду примењене санкције, а једну од њих сам навео – искључење Русије из међународног платног система – то ће бити санкције против целе Русије“, појаснио је „своје“ идеје Кравчук. Колико је непристрасан, најбоље се види из његове оцене да је Кијев испунио све (сопствене) предлоге изнете на самиту „нормандијске четворке“ у Паризу прошлог децембра, али да „узвратних корака“ Москве није било. Можда је заборавио да каже да кијевска страна није испунила ни слово Минских споразума, далеко важнијих од његових „париских предлога“, али није пропустио да оптужи Москву да је „фактички блокирала предлоге које је израдила и предложила Украјина“. Као и да ће, ако Кремљ не промени своје понашање, Кијев „пронаћи друге форме утицаја и притиска на агресора“.
Јасне су ове поруке, не треба превише читати између редова. Главна је у томе да је Русија агресор који мора да оде из Украјине. То је тачка којом се обнавља оптужница против Москве уз, наравно, предлог увођења нових санкција – овог пута „против целе Русије“. Зна Кравчук да овим позивом, чак и када би био услишен на Западу, не доноси Кијеву ништа, јер нема санкција због којих би Москва одустала од виталних интереса и препустила Донбас на немилост, али зато бивши председник даље дуби поделе између две државе. Од којих једна, украјинска, не жели да призна да има проблем са значајним делом свог народа који не жели да се конфронтира с Русијом за рачун туђих интереса. А још мање желе да о решавању тих проблема договор праве с легитимним представницима милиона својих држављана, већ позивају НАТО да врши притиске. Другим речима, они би опет да политичка неслагања у земљи решавају применом војне силе. И онда им је Русија крива, када их само подсети да једино трајно решење може бити „договор две стране“ у Украјини.

[/restrict]