Moskva podržava „dogovor dve strane“ u Ukrajini

Kijev traži da Zapad sankcijama poveća pritisak na Rusiju i natera je da „ode iz Ukrajine“, da bi je predstavili kao učesnicu u sukobu i na nju prevalili krivicu za neizvršavanje sporazuma

Ni posle više od šest godina od početka oružanih dejstava, i pet od potpisivanja Minskih sporazuma, konflikt na istoku Ukrajine nije rešen. Doduše, Minski sporazumi okončali su „vruću“ fazu ratnih sukoba, uz tek sporadično otvaranje vatre, ali zamrznuti konflikt nije doneo ni Kijevu ni Donbasu trajno olakšanje. Niti su samoproglašene Donjecka i Luganska Narodna Republika stekle status nezavisnih država, ili bar ustavno priznatih pokrajina sa širokom autonomijom, niti je ukrajinska centralna vlast uspela da vrati ustanička područja pod svoju jurisdikciju. A još manje je Kijev uspeo da vojnički pokori istok Ukrajine koji je radije spreman da ratuje nego da prizna legitimnom antirusku pučističku vlast. Tako su sada obe sukobljene strane zaglavljene u statusu kvo od koga svi trpe, a napretka nema ni na vidiku. Od ovakvog stanja profitiraju samo krugovi, pre svega na Zapadu, kojima odgovara da Moskva ima što više žarišta nestabilnosti i sukoba na svojim granicama. Pa da, trošeći energiju na rešavanje nastalih kriza, Kremlju ostane manje vremena i snage za delovanje na globalnoj areni. [restrict]

ODLUČUJUĆA FAZA BORBE KIJEVA PROTIV MOSKVE U međuvremenu u Kijevu je došlo do promene vlasti – umesto radikalnog Petra Porošenka, predsedik je postao nešto umereniji Vladimir Zelenski. Ali ni on nema snage, a ni previše volje, da bitno odstupi od „zacrtanog“ majdanskog (geo)političkog kursa, koji je Ukrajinu i doveo na niske grane na kojima je danas. I kako vreme prolazi, i kako se rejting Zelenskog smanjuje po istom modelu po kome je politički potopljen Porošenko, tako i novi predsednik preuzima vokabular i metode starog, podilazeći nacionalističkim strastima – svestan da ništa previše opipljivo ne može da ponudi Ukrajincima. Ali Porošenku taj „trik“ s nacionalizmom nije pomogao da se izbori za drugi predsednički mandat, pa bi bilo logično da to shvati i Zelenski. On to svakako razume, ali je njegova zemlja suviše daleko otplutala na antiruskom talasu, da bi je bilo moguće vratiti na kolosek saradnje sa istočnim susedom bez previše rizika od osvete radikalnih krugova koje podršku crpe iz inostranstva i jedini smisao postojanja vide u permanentnom ratu protiv Moskve. Jasno je, otuda, da će ukrajinska kriza potrajati sve dok jednog, ne tako dalekog dana, većinu u biračkom telu ne povrate „stare snage“, koje u Rusiji vide bratsku državu i najbližeg partnera, a ne „okupatorsku silu“. Što ona, realno, u Ukrajini nikad nije ni bila, imajući u vidu da je gotovo u svemu reč o istom narodu.
Tako Kijev ulazi u odlučujuću fazu borbe protiv Moskve. Samim tim i protiv nekoliko miliona sopstvenih građana (ne samo) na istoku zemlje koji ne pristaju da budu taoci zapadnoukrajinskih ekstremista koji su preuzeli sve poluge vlasti posle puča u februaru 2014. godine. Sabotirajući mirovni proces iz Minska, kijevska vlast preduzima očajničke korake i pokušava da na međunarodnom nivou direktno uvuče Rusiju kao stranu u sukobu – i time joj navuče odoru krivca za rat. Prema rečima sekretara ukrajinskog Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Alekseja Danilova, samoproglašene DNR i LNR „ne donose nikakve odluke“ u pregovaračkom procesu u Donbasu, pa zato Kijev može da razmatra ova pitanja samo s Moskvom. Ovo je u suprotnosti s Minskim sporazumom kojim je propisano da Kijev i predstavnici istoka Ukrajine treba da sednu za pregovarački sto i pronađu adekvatne modele ispunjavanja obaveza, uključujući dolazak ukrajinskih trupa na granicu s Rusijom, uz održavanje lokalnih izbora u Donbasu i promenu ustava za formalizovanje specijalnog statusa ovog područja – u sastavu Ukrajine. Sve ovo deluje logično i u duhu kompromisa, za sve one koji teže prekidu sukoba.
VEROLOMNI „PARTNERI“ Sada se pojavljuju glasovi u Ukrajini i van nje, koji bi da redefinišu i revidiraju sporazume koje je potpisao i bivši predsednik Porošenko. Još preciznije, želeli bi da ponište obaveze koje su potpisali, ali ih nisu ispunili. Pa sada, kao, obećavaju – časna reč – da će neki novi sporazum izvršavati u dobroj veri. Jasno je da ni Rusija, a još manje Donbas, takvim „partnerima“ ne mogu verovati. Ako su vlasti u Kijevu bile spremne da na svoje građane, iste vere i nacije, pošalju tenkove i avione, da bombarduju civilne kvartove velikih gradova, šta garantuje da bi ih „novi papirić“ na bilo šta obavezivao – u situaciji ako bi ustanici Donbasa položili oružje i prepustili se „dobroj volji pobednika“. Da li bi se tada „pravedna kazna“ sručila samo na glave političkih i vojnih lidera DNR i LNR, ili bi istu cenu platili i građani koji ih podržavaju? Zato Kijev sve dogovore mora da postigne s ljudima iz Donbasa, jer se radi o njihovoj koži. Reći da oni „ne donose nikakve odluke“ je maliciozno, jer oni donose najvažniju odluku – o svom životu i spremnosti da ga polože za slobodu. To Danilov sigurno i sam shvata, ali mora da opravda očekivanja „zapadnih prijatelja“.
Maštovitošću se istakao i šef ukrajinske delegacije u trilateralnoj kontakt grupi, prvi predsednik Ukrajine Leonid Kravčuk. Kao što je i tokom svog predsedničkog mandata vukao poteze protiv Moskve (pa ga je i zbog toga na mestu šefa države zamenio znatno umereniji imenjak Kučma), tako i sada Kravčuk predlaže ne manje opasne i radikalne mere. Zahteva od „međunarodne zajednice“ da poveća pritisak na Rusiju i natera je da „ode iz Ukrajine“. Izjave Danilova i Kravčuka mogu se posmatrati zajedno, jer su iznete sa ciljem da se Moskva predstavi kao učesnica u sukobu i, sa Kijeva, krivica za neizvršavanje obaveza prevali na nju.
To je gotovo isti scenario kome je pribegavao i Porošenko kada je morao da objasni Parizu i Berlinu zašto nije ispunio obaveze iz Minskih sporazuma – i može se staviti u istu ravan s trikovima Prištine kada treba da objasni zašto već skoro osam godina ne formira Zajednicu srpskih opština u skladu s Briselskim sporazumom. Uslovno rečeno, obaveza promene kijevskog ustava i davanja specijalnog statusa Donbasu nije ništa drugo do formiranje „zajednice opština“. Ali uz jednu suštinsku razliku: Kosovo je formalnopravno deo Srbije i normalno je da će privremene vlasti u Prištini o tome pregovarati sa svojom prestonicom Beogradom, a ne sa Severnom Mitrovicom i Leposavićem, dok Kremlj nastupa kao pokrovitelj donbaskih Rusa, na sličan način kao što Vašington i skoro ceo Zapad drže stranu kosovskim Albancima. A sa Zapada uvek kažu da Beogradu „ništa ne nameću“, već će „podržati sve o čemu se dve strane dogovore“. Isto to Kijevu poručuje Moskva, ali i da se potpisano s Donbasom mora poštovati. U ovom poslednjem – poštovanju potpisanog – leži najveći problem, kako u Prištini, tako i u Kijevu, pa izmišljaju razne trikove, uz „nečiju podršku“.

OBNAVLJANJE OPTUŽNICE PROTIV RUSIJE Zaslužuje nešto veću pažnju izjava Kravčuka, zato što nadmašuje lokalne i regionalne okvire i dotiče se globalne politike. Naravno, ne treba potrošenom političaru pridavati značaj koji on nema, ali on i dalje može poslužiti za prenošenje „znakovitih“ poruka. On poziva na sankcije Zapada i pritisak NATO-a na Rusiju da bi se naterala da „ode iz Ukrajine“. „Samo pritisak. Sankcije. Nove sankcije. Današnje sankcije, to su sankcije protiv pojedinih lica, delimične. Kada budu primenjene sankcije, a jednu od njih sam naveo – isključenje Rusije iz međunarodnog platnog sistema – to će biti sankcije protiv cele Rusije“, pojasnio je „svoje“ ideje Kravčuk. Koliko je nepristrasan, najbolje se vidi iz njegove ocene da je Kijev ispunio sve (sopstvene) predloge iznete na samitu „normandijske četvorke“ u Parizu prošlog decembra, ali da „uzvratnih koraka“ Moskve nije bilo. Možda je zaboravio da kaže da kijevska strana nije ispunila ni slovo Minskih sporazuma, daleko važnijih od njegovih „pariskih predloga“, ali nije propustio da optuži Moskvu da je „faktički blokirala predloge koje je izradila i predložila Ukrajina“. Kao i da će, ako Kremlj ne promeni svoje ponašanje, Kijev „pronaći druge forme uticaja i pritiska na agresora“.
Jasne su ove poruke, ne treba previše čitati između redova. Glavna je u tome da je Rusija agresor koji mora da ode iz Ukrajine. To je tačka kojom se obnavlja optužnica protiv Moskve uz, naravno, predlog uvođenja novih sankcija – ovog puta „protiv cele Rusije“. Zna Kravčuk da ovim pozivom, čak i kada bi bio uslišen na Zapadu, ne donosi Kijevu ništa, jer nema sankcija zbog kojih bi Moskva odustala od vitalnih interesa i prepustila Donbas na nemilost, ali zato bivši predsednik dalje dubi podele između dve države. Od kojih jedna, ukrajinska, ne želi da prizna da ima problem sa značajnim delom svog naroda koji ne želi da se konfrontira s Rusijom za račun tuđih interesa. A još manje žele da o rešavanju tih problema dogovor prave s legitimnim predstavnicima miliona svojih državljana, već pozivaju NATO da vrši pritiske. Drugim rečima, oni bi opet da politička neslaganja u zemlji rešavaju primenom vojne sile. I onda im je Rusija kriva, kada ih samo podseti da jedino trajno rešenje može biti „dogovor dve strane“ u Ukrajini.

[/restrict]