Зечевизија – Мирдитa и филмске поруке

„Мирдита“ из необавезне културно-политичке акције прераста у политичку институцију цивилног друштва, чији су циљеви потпуно усклађени с политиком приштинске врхушке и њеним западним спонзорима. Извршни директор Грађанских иницијатива Маја Стојановић подвлачи да се „за бриселским столом не води дијалог између Србије и Косова већ се води само на ’Мирдита ’ фестивалу, на коме су остварене све најважније теме за оба народа“

Асоцијација, коју бучно предводи београдска Иницијатива младих за људска права, у којој су још Грађанске иницијативе, Центар за културну деконтаминацију и фантомска организација из Приштине под називом „Интегра“, сви под контролом овдашњег Сорошевог надзорника Милана Антонијевића, донела је још пролетос закључке о ресетовању стратегије „Мирдите“ у духу Вашингтонског споразума: „Мирдита“ из необавезне културно-политичке акције прераста у политичку институцију цивилног друштва, чији су циљеви потпуно усклађени с политиком приштинске врхушке и њеним западним спонзорима. Извршни директор Грађанских иницијатива Маја Стојановић подвлачи да се „за бриселским столом не води дијалог између Србије и Косова већ се води само на ’Мирдита’ фестивалу, на коме су остварене све најважније теме за оба народа. Само на овом фестивалу се разговара о несталим лицима, ратним злочинима, о културном наслеђу и Дечанима, а такве комункације нема међу онима који су на власти“. Иван Ђурић, извршни директор Иницијативе младих, о истом каже: „Цивилни сектор мора да пронађе нов начин комуникације са грађанима, јер се показало да досадашњи модел не даје резултате“, и додаје: „Цео свет данас говори о Косову у Унеску, само ми не.“ По свему изгледа да „Мирдита“ захтева јасне посредничке атрибуте и претендује на нов, легитимно политички акредитив. Сорошев чауш Антонијевић, који се већ уживљавао у улогу посредника између власти и опозиције у Србији, чврсто држи кормило овог курса и јавно преузима улогу арбитра српских интереса: „јер оно што се налази са друге стране кордона (при чему је мислио на окупљене протестанте против ’Мирдите’, раздвојене кордоном полиције 21. октобра увече у Бирчаниновој улици, Б. З.) није огледало српског друштва“. Све што се догађало у медијима потврђује ово редефинисање „Мирдите“, које се, изгледа, одвија у потпуном сагласју власти и „опозиције“. Готово истоветним јавним саопштењем на својим званичним сајтовима Јавни сервис РТС и ТВ станица Н1 позвале су на „јединствени културни догађај „Мирдита – добар дан“ од 22. до 23. октобра у Београду. Очигледно је да су обе медијске куће преузеле, у целини и без икаквих измена и коментара, цело саопштење организатора, у коме се, између осталог, каже: „Поновним покретањем преговарачког процеса и потписивањем Вашингтонског споразума учињен је корак од хиљаду миља… Дебатоваће се о преговарачком процесу између Београда у Приштине, о чланству Косова у Унеску, као и о сарадњи између младих српског и албанског друштва.“ Овај „корак од хиљаду миља“ поново враћа питање чланства Косова у Унеску, упркос чињеници да је држава Србија успела да, захваљујући готово херојским напорима наше (и руске) дипломатије, те лично нашег амбасадора проф. др Дарка Танасковића, спречи пријем Косова у ову међународну организацију. Сада се та „агенда“ опет проблематизује, чему би требало да послужи и најављена дебата на тему „перспективе чланства Косова у Унеску“, а вероватно и цела овогодишња „Мирдита“. Ово је први постулат нове стратегије, а затим ће се отворити питања несталих лица, ратних злочина, културног наслеђа и – Дечана! Иза ових питања се крије најава нове приштинске офанзиве, коју у Београду преузимају наведене НВО под заштитом целог фронта овдашњих политичких фактора, на чијем челу стоји Сорошева агентура, која од почетка највећим делом финансира и усмерава „Мирдиту“. Какву ће дебату предузети београдске иницијатве о Дечанима, једном од највећих источника српске културе (недавно смо од извесног опскуранта са научном титулом Махмута Маљија слушали о томе како су Дечани „албански јер их је градио католик фра Вита“!), и о заштити „косовске споменичке баштине“ у режији поменутих институција, можемо само претпоставити.

Промовисање погромашке политике

У међувремену, на албанском Топ каналу појавио се „документарни“ филм под насловом Велика српска историјска обмана – како су Срби украли албанску историју, у коме се српске цркве, манастири и културна баштина на Косову и Метохији проглашавају албанским. Филм је недвосмислено показао какав је циљ албанског кидисања на Унеско и зашто се они ни данас не мире са одлуком Генералне скупштине ове организације, као и због чега њихове београдске агентуре поново покрећу ово питање.
На филм је реаговало Министарство културе и информисања Србије, наводећи да је циљ овог „документарца“ промовисање великоалбанске погромашке политике на штету Србије и српског народа. „У скупој продукцији и уз учешће бројне екипе која га је реализовала, овај срамотни и гротескни историјски фалсификат био би само жалосна провокација да у себи не садржи опасне намере“, каже се у овом саопштењу и подвлачи: „Такви покушаји имају све обрисе културног геноцида а он је, историја нас томе учи, често увод у физички геноцид. Када неко данас угрожава културно-историјски идентитет и традицију једног народа, сутра ће му неминовно угрозити и физички опстанак. Српски народ где год да живи и српско друштво и држава имају право и обавезу да се тим злокобним намерама супроставе снажно и на достојанствено миран, али одлучан начин.“ Како додају у Министарству, „поново морају да указују домаћој и међународној јавности на очигледно оркестриране активности из шовинистичких кругова неких суседних држава у региону које су усмерене на поништавање, брисање или преотимање српске културне баштине“.

У Београду може, у Приштини не може

Покушај српског филмског аутора Бориса Малагурског да на Косову и Метохији присуствује премијери свог документарног филма Косово, моменат у цивилизацији, који „говори о баштини Србије под заштитом Унеска на КиМ“ завршио се – забраном уласка Малагурском и његовој екипи! „Желео сам да присуствујем премијери свог филма, поготову имајући у виду да многи албански такозвани ’уметници са Космета’ излажу своја дела у Београду у оквиру догађаја ’Мирдита – добар дан’. Међутим, на прелазу Јариње рекли су нам да је мој улазак на Косово забрањен, цитирам, зато што сам ја претња за јавну политику унутрашње безбедности, јавно здравље и међународне односе“, наводи Малагурски. Каквог образа има Иницијатива младих за људска права да усред Београда промовише тзв. косовски филм и друге садржаје, који потичу директно из врха ове назовидржаве, а да истовремено потпуно игнорише протеривање српских аутора с Косова и Метохије, и то под плаштом људских права, за које се јавно залаже? Докле ћемо у престоници Србије гледати и слушати албанску и само албанску „културну сцену“ (као да других у тој „мултикултурној средини“ нема!) док се према нама примењују безочне шиптарске забране, које би, да нису тужне, биле гротескне у својој глупој бахатости? И понашати се као да је све то у реду! Иако је најавио реципроцитет (тј. организовање промоције српске културе у Приштини у исто време кад се дешава „Мирдита“ у Београду), извршни директор Иницијативе младих Иван Ђурић сада каже да од тога нема ништа док траје епидемија (као да овде нема епидемије!) и да је „Мирдита“ тамо тешко изводљива због тензија око суда за злочине ОВК и с тим у вези „бујања национализма у Приштини“. И такве, двоструке аршине, наравно, треба да поштујемо, а усред Београда да трпимо политичке перформансе о масовном силовању Албанки, нове инсценације монструозног мита о „двадесет до педесет хиљада Албанки, које су силовали српски војници“ – што је, уз Унеско – била друга главна тема „Мирдите“.

„Омражени језик“ Агине куће

Као што је познато, ову чудовшну измишљотину лансирала је косовска агенткиња Вљора Читаку у УН у Њујорку (по систему што луђа лаж то боље пролази) и чак успела да протури „слушање“ извесне Васфије Краснићи Гудмен у Конгресу САД о томе како су је пре две и по деценије силовали неки Срби. Целу ову пропагандну опсену подржали су у Њујорку Хашим Тачи и Атифете Јахјага, све док се није утврдило да се ради о колосалном спину у интересу промоције „независног Косова“. Иако нико никада није потврдио ту махниту небулозу, она се, међутим, савршено уклапа у сиже албанског играног филма који је приказан последње вечери београдске „Мирдите“. Био је то филм редитељке Лендите Зећирај Агина кућа, који су произвели продуценти из Албаније, „Sacrebleu Productions“, Албански национални центар, Центар за кинематографију Косова, „Уред премијера Републике Косово“ и – град Вргорац у Хрватској! Званично, реч је о „мањинској хрватској копродукцији“, која је на овогодишњем Пулском фестивалу добила „Златну арену за најбољу мањинску хрватску копродукцију“ иако још није јасно о чијем се филму, заправо, ради, што је, уосталом, неважно; филм су заједно направили Албанци, Французи и – нарочито Хрвати, који су га искрено прихватили као свој и наградили највишом наградом! Поготову градић Вргорац у макарском залеђу, чувен са својих бранитељских традиција у свим НДХ ратовима, на бојном пољу, као и на стадиону Торциде.
Ради се о дилетантстком пастишу на нивоу филма сниманог мобилним телефоном, о смушеном и трапавом игроказу, који, међутим, сасвим озбиљно претендује да буде феминистчки филм и покушава да говори (као Тачи, А. Јахјага и В. Читаку) о „психолошким последицама ратног сексуалног злостављања“ недужних албанских жена, окупљених у једној „слободној зони“, далеко негде у косовској забити. Евидентни су политички, а не уметнички, разлози додељивања пулске награде. Уосталом, није ни важно какав је умјетнички дојам овог филма, о њему и нема говора, него је важно да су у фокусу наводно силоване мајке и сестре, које се „опорављају од траума“ под паском „неке мистериозне руке никада присутне непрофитне организације, са младом девојком Валом, такође станарком сигурне куће, која јој рапортира. Зашто и како никада неће бити објашњено“, пише Марина Рихтер са фестивала у Карловим Варима. „Главни јунак филма“, каже даље Рихтерова, „када прода довољно цигарета и траве, кренуће да тражи свога оца за кога чврсто верује да је у неком од српских затвора. За тако нешто је спреман да научи и омражени језик који ће га довести на циљ и увежбава га испред огледала уз ’опасан’ израз лица које ће чувару затвора улити страх у кости. У кући пуној жена у којој одраста о оцу се говори као о хероју несталом у рату и Ага, на прагу одрастања, чезне за њим.“ Ово увежбавање говора мржње уопште не смета ни међународним жиријима ни организаторима „Мирдите“, као ни распиривање тероризма нити глорификација ОВК, најмање чињеница да се све то одвија под службеним инсигнијама тзв. косовске државе и њеног „премијера“. „Мирдита“ ће нам и даље говорити о разумевању и међусобној љубави, као да смо код очију слепи. И као да не видимо Сорошеву ногу у вратима.

Један коментар

  1. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Vrlo objektivan i precizan članak autora Zečevića.

    Pored medijske antisrpske propagande koristi se i kultura, film, muzika, NVO organizacije za ljudska prava i ostali destruktivni elementi na domaćoj sceni (koji se ne bore za povratak 250.000 proteranih Srba na KiM) – da se ostvare ciljevi otimanja-predaje teriorije KIM albanskim muslimanima. Naravno, da sve bude u skladu sa Vašingtonskim sporazumom ekonomske normalizacije odnosa Srbije-Kosova (Balkana), da se u paketu pravnoobavezujućeg sveobuhvatnog sporazuma prikjluči i Mini šengen uključijući Makedoniju i Albaniju, u čemu pomaže i Inicijativa mladih za ljudska prava preko “Mirdite”, propagirajući normalizaciju odnosa mladih Srba i Albanaca (za učlanjenje Kosova u UN)?
    Kad je reč o filmskim porukama, neverovatno je da pored kosovskih antisrpskih filmova postoji odredjen broj domaćih (antisrpskih) filmova u kojim se perfidno u negativnom kontekstu ponižvaju, optužuju i okrivljuju Srbi, pljuje po njima, a veličaju se Albanci-šiptari-arbanasi. Na primer film “Besa” u kom Miki Manojlović glumi strijeg šiptara domara škole, koji daje “besu” da sačuva mladu lepoticu srpkinju u njenu kuću od pokvarenih srpskih vojnika – dok se njen muž ne vrati iz vojne mobilizacije(!)? Cilj flm je da se veliča šiptarska Besa – časna reč, zakletva, a u suštini perfidno antisrpsko ponižavanje i blaćenje! Kakve veze ima šiptarska “Besa” sa Srbima, ona važi medju šiptrima-albacima! Ako je tako kako kaže film – gde je ta šiptarska “Besa” bila 50 godina na Kosovu da se zaštitre Srbi, kada su šiptari-albanci činili strašne zulume i zločine, i etničko čišćenje Srba sa Kosova, a danas otimaju teritoriju? Primer,
    Drugi primer, srpskoalbanski film “Mešoviti brak Albanca i Srpkinje i Makedonke? Zašto nam se servira isključivo sparivanje albanaca sa mladim ženama i devojkama srpkinjama, a nikako da snime film: Ljubav Srbina i Albanke? Gde je tu ramnopravnost, multietničnost, recipročne mera? Jednosmerne ljubavne veze i brakovi šire euforično raspolženje kod mladih albanaca kada gledaju filmove gde Albanci sek*saju srpkinje (bivši glumci Bekim Fehmiju, Faruk Begoli, Ištvan Mensur…, ili srpski glmac Sergej glumi šiptara u filmu “Štršljen” u ljubavnoj vezi sa lepoticom srpkinjom (u bioskopima euforija šiptara: zvižde, urliču… sutradan zategli farmerice i špartaju po gradu da vataju devojke pravoskavke-hrišćanke, nas hrišćane provocraju i ismevaju iza ledja). Da ne dužim sa primerima. Sve se dešava zbog odbačenih principa “Pariteta i reciprociteta u medjunacionlnim i medjuetničkim odnosima” koje je Srbija odbacila – neće da ih primenjuje!?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *