Зечевизија: Немањићи – реприза дебакла

Неминовно је да се репризом ТВ серије Немањићи – рађање краљевине реемитује и поразан утисак о друштвеном, продукционом и уметничком дебаклу какав није забележен у историји овдашње телевизије. Шта треба Бујошевћу да данас подсећа на своју и нашу заједничку срамоту – остаје и даље велико питање

Као што смо и предвидели, Бујошевић остаје до даљег генерални директор Јавног сервиса мимо свих закона важећих у овог земљи, а конкурси ће се поново расписивати и понављати колико год буде требало. Очекивано је било, такође, да његов нови-стари-ванредни-накнадни мандат започне видањем једне од тежих рана на његовом срцу – свечаном репризом Немањића, у које је све био уложио и све колосално – изгубио. Може се очекивати, такође, да ће се том приликом на друштвеним мрежама појавити „утисци“ који ће ићи у прилог „прерано отписаној“ серији, а наћи ће се ваљда и неколико жутих пера, која ће хеуристички налазити вредности „пропуштене“ у првом гледању. Неминовно је, међутим, да се репризом ТВ серије Немањићи – рађање краљевине реемитује и поразан утисак о друштвеном, продукционом и уметничком дебаклу какав није забележен у историји овдашње телевизије. Шта треба Бујошевћу да данас подсећа на своју и нашу заједничку срамоту – остаје даље велико питање. Ако ништа друго, отићи ће он у знаку тешке стигме, коју је сам себи натоварио.

Људи без својстава

Пре свега, избор Гордана Михића за сценаристу серије који су извршила два чувена грађанистичка ментора Јавног сервиса уз помоћ жутих намештеника ове куће, није био случајан: овај угледни српски сценариста није се никада бавио историјским темама и никада га није занимао српски средњи век. Идеолошки комесари друге Србије добро су познавали Михићева искуства и склоности, у које сигурно није спадала слава Немањића. По главним филмовима које је инспирисао и стварао, Михић је био сценариста београдске социјалне маргине краја ХХ века, пропалих и изгубљених сенки суморних предграђа, оног „слепог поља“ и наличја брионске Југославије, које је изнедрило не само Живојина Павловоћа него цео наш тзв. црни талас. Михић се после дугогодишњег трошења истог обрасца није променио преко ноћи, нити је понуда која се не одбија покренула неку другу имагинацију. Урадио је оно што је најбоље знао и умео, али се његова поетика урбане маргине показала непримењивом на фасцинантну сагу о успону српске краљевине. Радило се, дакле, о неуклопивости Михићевог осећања лутања као судбине без икаквог плана и идеје у онтолошки свемир српског средњег века и духовно обзорје светосавља. Михићеви губитници без својстава и социјалног статуса, одбачени антихероји из Сивог дома из времена Џимија Барке и Пацолина нису се могли насељавати по Дому Немањића, јер је овој династији историја одредила сасвим другачију мисију. Типичан „михићевски антијунак“ – главно лице серије! – Стефан Првовенчани испао је тако човек је „без својстава“ (Музил). Водећи карактер нема ниједну изразиту црту; личност је сасвим бледа и празна. Често Ћетковић не разуме шта игра, врти се по кадру, не зна за шта да се ухвати и чека спас однекуд. Делује као српски средњовековни Џими Барка, јер је тако написан. Он и његова Рашка потуцају се по шумама и горама, по недоступним пределима и пустолинама, док се однекуд не зачује далеки глас из нашег времена: Смести их код Жике Павловића.
Прва и основна мана Немањића састоји се у одсуству било какве генералне линије, било какве „мапе пута“ кроз чудесни микрокозам златног доба српске средњовековне државе. Дванаест једносатних епизода, а ми не знамо зашто гледамо ову серију! Шта је она хтела да нам каже? Каква је била улога династије Немањића, нарочито Немање, Стефана Првовенчаног и Светог Саве у откривању уске стазе спасења српског народа кроз беспуће овоземаљског нереда? Зашто их сматрамо источницима нашег укупног постојања, у чијим су се животима прожимали политички, државнички, али и трансцедентални видови искуства православне Васељене? Или како пита Шилер: чему нас учи историја света? Нема одговора на ова питања. Још болније боде очи одсуство сваке духовности из овог контекста, што је апсурд и колосални промашај. Ако је заиста изостављен дух Немањића, а сва је прилика да јесте, због чега је онда држава снимала ову серију и сасвим државнички одрешила кесу? Зашто је уопште прављена ова серија? Духовности и културе немањићког периода овде нема ни за лек, као што је, рецимо, случај с Мирослављевим јеванђељем, ремек-делом српске средњовековне уметности. Требало је само мало поштовања и културе па да се овај драгуљ ране српске писмености филмски раствори у свој својој раскоши. Тај епохални симбол српске судбине, најважнија српска књига свих времена, приказана је у серији као украшена кутија, скупоцена ствар лишена сакралног и сваког смисла, коју около носају и показују: она није ни историјска нити уметничка него инвентарска чињеница. Живопис, иконопис и неимарство немањићке епохе такође су маргинализовани, сведени на декоративну функцију: Студеница се једва види у једном или два кадра, Хиландар само у једном, као грађевина под скелама! Све оно на шта су Хрвати потрошили читаво богатство у њиховом телевизијском мегахиту Хрватски краљеви не би ли икако доказали своју непостојећу средњовековну културу, Срби су одбацили као непотребно и сувишно. А било им је на длану. Није понуђена ниједна културна чињеница из епохе Немањића!
Немањићки двор је до самог краја, тј. до дванаесте епизоде, неименована брвнара у некој шуми, у којој се налазе трон српског владара и његова резиденција. На страну то што бедни изглед овог места говори за себе о угледу и значају ове државе, штавише стоји у потпуној несразмери са успоном краљевине, чему је посвећена серија. Ако је немањићка Србија заиста столовала у оваквој шумској недођији, како је уопште могла да се умеша у толике светске послове и постане одлучујући фактор у овом делу Европе? Откуд Немања и његов син (који није био први српски краљ него је утемељио краљевину на тадашњој мапи света) у овој бараци од шумске јапије, око које се окупљају погорелци и бескућници? Како се и може замислити да је владар који је оставио Студеницу, Св. Николу у Топлици, Ђурђеве ступове и Хиландар, „царске дворе“ и порфиру у Дежеви и Старом Расу, могао живети у оваквој јазбини? Сама по себи, та слика доказ је смишљене деградације средњовековне немањићке државе. Све као да потиче из зломисли коју вековима испредају наши душмани: српска држава није друго до примитивна банда која изненада напада и узнемирава околни свет, неписмен и полудивљи „реметилачки фактор“ на Балкану који треба непрестано сурово кажњавати, како нас и данас виде Џо Бајден и цела глобалистичка дубока држава, дакле премоћна већина наших западних „пријатеља“. Сценарио Немањића им је услужно испоручио ову ружну карикатуру, али је још страшније што је покушао да промени свест самог српског народа о његовој негдашњој слави.

Глуво и шупље

Збивања у серији ређају се хронолошки, али без унутрашње драмске логике и пуноће. Радња је плошна, њена мотивација слаба или никаква; пробија се кроз непрозирну маглу с великим тешкоћама и дугим, нелогичним застојима. Нема успона, нема падова, нема драматургије изненађења и контрапункта, емоције су поништене, икаквих идеја ни за лек. Зато сваки покушај да се каже нешто озбиљније одјекује глуво и шупље. Драматуршки, цела серија је равна као даска. Личности улазе и узлазе кад хоће и колико хоће, настају и нестају изнебуха, не развијају се, углавном не делају, него приповедају. Актер ове приредбе је анонимус с друштвене маргине, а не древни предак српског национа, народни јунак, архетип. Сам Немања је погрешно одабран, али се баш и не труди да оправда поверење и ништа му не полази за руком. На свој узор гласом, стасом и појавом личи Свети Сава Драгана Мићановића, који се издвојио из „безбојног тројства“ тек на крају, у 11. епизоди, што је одскочило од „дорћолског наратива“ целе серије.
Највише примедаба било је на говор таквих Михићевих ликова. Уместо да пронађе сопствени идиом, разумљив савременом гледаоцу, а ипак некако укорењен у српскословенски или старосрпски немањићке епохе, Михић се одлучио за данашњи техно жаргон београдских сплавова и теретана, обезличен и сведен на СМС израз, са повременим испадима у баналност и простаклук. На задовољство наручилаца, срозао је језички стандард своје творевине на колоквијал шопинг молова, лишен сваке боје и емоције. Та деградација немањићког логоса на сленг техно ликова који промичу екранима нашег доба, постала је парадигма целе ове серије (у низу вицева, насталих по друштвеним мрежама после премијере, остао је у сећању овај: као долази Немања и пита „шта има?“, а Јелена му одговара: „Стефан и Вукан су нетолерантни на глутен“). Речју, језик Немањића спуштен је на говор ТВ реклама и, још горе, београдских бувљака, као што је Немања, српски наследни владар у ко зна ком поколењу, исмејан због својих наводних геачких чукљева, које никако да удене у млетачке ципеле. Церекала се наглас и ликовала друга Србија, а серија, лишена језичких и свих других обзира, тонула у вешто постављену замку.

Није се догодило ништа

Неки догађаји из живота серије Немањићи открили су запањујуће незнање и неодговорност пре свега „креативног тима“, који потписује ову серију. Довољна је само секвенца пострига Растка Немањића на Светој Гори, у којој се, у тренутку примања монашке ризе, изнад Расткове главе на екрану виде фреске њега самог као старог Светог Саве и његовог оца Немање као Светог Симеона. Скандал је пукао још исте вечери, када је овај кадар брзином муње обишао српске и оближње интернет мреже. Како је била уопште могућа оваква глупост? Како је могуће да ни писац, ни редитељ, ни директор фотографије, ни монтажер, ни уредници – један, други, трећи, четврти и ко зна ко све још од научних и стручних саветника, у кадру не препознају Светог Саву и Светог Симеона, што значи да зјапи огромна рупа у њиховом знању и основном образовању, да појма немају чега су се латили и шта треба да представе масовном гледалишту? Тада, те вечери већ се видело да за серију Немањићи – рађање краљевине нема наде и да се дешава катастрофа националних размера. У свакој земљи на свету неко би дао оставку или одлетео с телевизије. А није се догодило ништа.

Најгора у свему је била почетничка и немушта режија Марка Маринковића. На сваком поједином кораку његовог саплитања и посртања кроз лавиринт ове авантуре видело се добро да том послу није био дорастао. Ако се по страни остави његов (не)рад с глумцима, који не знају шта играју и крећу се као шаховске фигуре у партији коју не разумеју, одсуство филмског заната запажа се у две главне тачке: у амбијентацији призора (организација визуелног поља, којег, у ствари, нема) и садејству актера и камере (мизанкадар, који је катастрофалан). И једно и друго је овде чиста импровизација, тј. може и овако и онако. Нема плана јер нема ни покрета. Све је дозлабога мртво, статично. Немањићи носе оружје, али не знају како се користи, седе на коњима, али не јашу. Лађе плове, али стоје. Гледаоцу дође да викне: Аман, мрдни мало ту камеру! Маринковић не зна шта и како с камером (што смо детаљно анализирали у Печату после премијере серије). Збиља, како се у Београду, центру наше „филмске индустрије“ у коме беспослени седе бољи познаваоци филмског заната, није нашао ико вичнији овом послу?
Речју, општи утисак био је поразан. Јасно је да је ову телевизијску работу највећи део српског народа одбацио као страно тело, као покушај насилне промене његове свести и колективног сећања, који је пропао. За најширу публику на интернету серија је постала нека врста друштвене игре. Публика се забављала на свој начин, спрдајући се с новим детаљима којим их је ауторски тим Немањића сваке недеље увече обилато снабдевао. Нисмо приметили реакције озбиљније критике, ако таква у нас уопште постоји. Општи утисак сажео је један гледалац потписан именом, презименом и научном титулом који каже: „Признајем, срамота ме је да гледам серију Немањићи – рађање краљевине. Сценарио те серије наругао се нашем средњем веку, а ни глумци се нису много потрудили. Најбоље би било да се ова серија, кад је већ тако кренуло, никада није ни догодила.“ Потрага за супротним мишљењима није дала резултате. Једини који и данас тврде да је серија одлична су генерални директор Јавног сервиса Бујошевић и његови послушници. Милионски аудиторијум је још у току првог емитовања окренуо леђа ТВ производу који је требало да постане national epic, почео да лови грешке и тера спрдњу. Тај изненадни консензус траје и данас и показује да народ није бесловесан чак и када је дезоријентисан и убијен у појам телевизијским смећем најниже категорије. Србин је показао да не да на себе и да уме да препозна и злу намеру и домаћу рђу. Кад се боље размисли, можда је то била једина корист од Немањића друге Србије.

Један коментар

  1. Avatar
    Vaso Petković

    Kada sam pogledao prvu epizodu svatio sam da se radi o namjernom blaćenju tako svijetle i najznačajnije srbske dinastije.To se čini na razne načine o kojima treba da raspravljaju ljudi od znanja i digniteta.Sve što je sveto,dobro i značajno u srbskoj istoriji,kulturi i tradiciji treba izvrći ruglu,falsifikovati,ismijati i na kraju uništiti.
    Svi su Nemanjići ,sem jednog,posvećeni i postali svetitelji !!!!
    Nevjerovatno,danas bezbožnici i strani plaćenici sve to na najbrutalniji način ruše i sramote.

    5
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *