Зечевизија – Заборављени или бездушна дискриминација

Да ли смо свесни колико су непотребних, а скупих колатералних штета створили неспособност и бездушје нашег социјалног друштвеног апарата у току опште несреће која нас је задесила? Бирократска тромост нарочито је болна тамо где погађа незаштићене или недовољно заштићене делове становништва, као што су особе са аутизмом

Зашто су аутистична деца слободних филмских уметника, пензионера или оних особа којима је у време короне препоручен „рад од куће“ дискриминисана у односу на родитеље исте такве деце који поседују потврду о запослености? Да ли су деца и млађе особе са аутизмом једнако заштићени, како прописују Закон и Устав ове земље, или је на делу тешко објашњива и друштвено ничим оправдана дискриминација? Да ли смо свесни колико су непотребних, а скупих колатералних штета створили неспособност и бездушје нашег социјалног друштвеног апарата у току опште несреће која нас је задесила? Бирократска тромост нарочито је болна тамо где погађа незаштићене или недовољно заштићене делове становништва, као што су особе са аутизмом. Не знам да ли је наша јавност уопште свесна да се продужетком ригидних и ничим оправданих мера, под изговором короне, на почетку нове школске године особе са посебним потребама, које уживају нарочиту заштиту државе, остављају и даље изван система, тј. онемогућава им се боравак у установама за дневни боравак, у којима, иначе, проводе највећи део времена. Од марта ове године приступ тим установама им је потпуно ускраћен, што значи да су од њих изолована и већ шест месеци препуштена сама себи. „Због те чињенице дневни боравци раде само са 10% капацитета“, каже се у писму Весне Петровић, председнице Савеза удружења за помоћ особама са аутизмом Србије, заштитнику грађана од 4. августа 2020, „док деца и одрасли са аутизмом и даље проводе време затворени по становима и кућама, ослањајући се само на подршку своје породице. Родитељи су уморни и њима је потребан одмор како би што дуже могли да буду подршка својој деци“. О истом вапије свих петнаест удружења за аутизам са територије Србије још од марта ове године. Свима се изашло у сусрет, да не помињем фудбалске утакмице и општенародне изборе, друштвена и протестна окупљања, слободан улазак у земљу белом свету, затим прославе, журке, сплавове и сваковрсна теревенчења, што је довело до познатих последица, само је несрећним аутистима све време био забрањен приступ у установе које они сматрају својим и то без икаквог сувислог објашњења. Је ли поново дошло време Заборављених, песме из истоименог филма Дарка Бајића, коју су нам некад, до суза дирљиво, певала аутистична деца: „Кажу да смо сви рођени једнаки, заборављен сам ја, заборављена ти…“

АРОГАНЦИЈА И ЕНТРОПИЈА Не носе маске? Носе ли их предшколска деца у вртићима и ђаци нижих разреда основне школе, који ових дана полазе у школу? Па онда: са епидемиолошке тачке гледишта они су „ризична популација“. Опште је познато да аутизам, нажалост, подразумева један облик социјалне дистанце и да особе са аутизмом сигурно не спадају у друштвено експониране делове наше популације. Др Предраг Кон изјавио је пре неки дан да Кризни штаб нема ништа против да се аутистичној деци омогући повратак у њихове установе, али да „о томе још нема сагласности“ на нивоу државне управе и локалне самоуправе. Значи ли то да су ароганција и ентропија локалне самоуправе, а не пошаст короне, разлози што се овај горући проблем и даље ћушка под тепих?
Као родитељ и члан савеза „Аутизам Србија“ запањен сам и огорчен „објашњењем“ које је 11. јуна 2020. дала Наташа Станисављевић, секретарка Секретаријата за социјалну заштиту Управе Града, на питање „Вечерњих новости“ зашто особама са аутизмом, чији родитељи нису запослени, још није дозвољен приступ у установе које би требало да их штите. Њено „објашњење“ открило је незакониту дискриминацију особа са аутизмом, а стоји у директној супротности с прописаним мерама социјалне заштите. „Центар за смештај и дневни боравак деце и омладине ометене у развоју је сачинио план мера за фазно увођење услуге, а све у циљу заштите корисника и запослених и смањења епидемиолошких ризика“, објашњавала је тада Станисављевићева. Шта је „фазно увођење“ није објаснила, али потпуни мораторијум одржава се и дан-данас и то без икаквог разлога. „Бирократија и техника – брат и сестра савременог друштва. Ко ће знати ко је коме узрок“, говорио је Живојин Павловић. „Суштина живота би и без технике и без бирократије била иста.“

НЕПОДНОШЉИВЕ ПРОЦЕДУРЕ Још једном, надам се и последњи пут: са епидемиолошке, социјалне и изнад свега хумане тачке гледишта, не постоје разлике између особа са сметњама у развоју чији родитељи имају потврду да морају на посао и оних који ту потврду – немају. Ради се о истој деци чије су посебне потребе утврђене управним решењем истим за све. На основу чега Секретаријат за социјалну заштиту и други органи Града (Станисављевићева се позива на упутства Градског штаба за ванредне ситуације, који није стручан за процену епидемиолошког ризика и који није добио никакве инструкције о овом питању од једино стручног и надлежног владиног Кризног штаба за ковид-19, о чему сведочи изјава др Кона). Не реагује – а требало би што пре! – ни надлежно Министарство за рад и социјална питања, овлашћено да врши надзор. Последица ове неподношљиве процедуре је да се свакога јутра у протеклих шест месеци родитељи и старатељи деце са аутизмом суочавају са њиховим болним негодовањем и тешким сценама што не могу у свој „боравак“, са друговима. Ово негодовање узрокује даље поремећаје њиховог стања, чија је директна последица још веће повлачење у њихов, иначе, затворени свет, што је у директној супротности са инклузијом и разлогом постојања центара за аутизам. Њима је сада насилно одузет један део окружења, који сматрају својим и у коме су се осећали заштићеним. Чиме се може објаснити ова бездушна дискриминација? Како је то епидемиолошки ризик већи код деце чији су родитељи камермани или свештеници, земљорадници, самохране мајке и остале „слободне професије“ од оне деце чији родитељи одлазе на посао? Чему ово сасвим излишно подвајање, које се не може правдати ичим осим некомпетенцијом и – зашто не рећи – бирократском лењошћу, а о помањкању сваке емпатије и солидарности да не говоримо. Ако се ово питање не реши у најкраћем могућем року, родитељи унесрећене деце неће имати другог избора него да се обрате међународним институцијама чији су чланови и које се брину о спровођењу низа резолуција и међународних уговора које смо као држава потписали. Послаће им и снимак препуне Комбанк дворане у Београду, која од малих аутиста прихвата и пева Лесендрићеву песму заборављених: „Можда смо ја и ти… дивљи и ничији…“

Један коментар

  1. Avatar

    Zato sto je vlast ili komitet sa Predragom Konom nesposoban da organizuje,a najlakse se se problem resi zabranom na racun ostecenih.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *