Zečevizija – Zaboravljeni ili bezdušna diskriminacija

Da li smo svesni koliko su nepotrebnih, a skupih kolateralnih šteta stvorili nesposobnost i bezdušje našeg socijalnog društvenog aparata u toku opšte nesreće koja nas je zadesila? Birokratska tromost naročito je bolna tamo gde pogađa nezaštićene ili nedovoljno zaštićene delove stanovništva, kao što su osobe sa autizmom

Zašto su autistična deca slobodnih filmskih umetnika, penzionera ili onih osoba kojima je u vreme korone preporučen „rad od kuće“ diskriminisana u odnosu na roditelje iste takve dece koji poseduju potvrdu o zaposlenosti? Da li su deca i mlađe osobe sa autizmom jednako zaštićeni, kako propisuju Zakon i Ustav ove zemlje, ili je na delu teško objašnjiva i društveno ničim opravdana diskriminacija? Da li smo svesni koliko su nepotrebnih, a skupih kolateralnih šteta stvorili nesposobnost i bezdušje našeg socijalnog društvenog aparata u toku opšte nesreće koja nas je zadesila? Birokratska tromost naročito je bolna tamo gde pogađa nezaštićene ili nedovoljno zaštićene delove stanovništva, kao što su osobe sa autizmom. Ne znam da li je naša javnost uopšte svesna da se produžetkom rigidnih i ničim opravdanih mera, pod izgovorom korone, na početku nove školske godine osobe sa posebnim potrebama, koje uživaju naročitu zaštitu države, ostavljaju i dalje izvan sistema, tj. onemogućava im se boravak u ustanovama za dnevni boravak, u kojima, inače, provode najveći deo vremena. Od marta ove godine pristup tim ustanovama im je potpuno uskraćen, što znači da su od njih izolovana i već šest meseci prepuštena sama sebi. „Zbog te činjenice dnevni boravci rade samo sa 10% kapaciteta“, kaže se u pismu Vesne Petrović, predsednice Saveza udruženja za pomoć osobama sa autizmom Srbije, zaštitniku građana od 4. avgusta 2020, „dok deca i odrasli sa autizmom i dalje provode vreme zatvoreni po stanovima i kućama, oslanjajući se samo na podršku svoje porodice. Roditelji su umorni i njima je potreban odmor kako bi što duže mogli da budu podrška svojoj deci“. O istom vapije svih petnaest udruženja za autizam sa teritorije Srbije još od marta ove godine. Svima se izašlo u susret, da ne pominjem fudbalske utakmice i opštenarodne izbore, društvena i protestna okupljanja, slobodan ulazak u zemlju belom svetu, zatim proslave, žurke, splavove i svakovrsna terevenčenja, što je dovelo do poznatih posledica, samo je nesrećnim autistima sve vreme bio zabranjen pristup u ustanove koje oni smatraju svojim i to bez ikakvog suvislog objašnjenja. Je li ponovo došlo vreme Zaboravljenih, pesme iz istoimenog filma Darka Bajića, koju su nam nekad, do suza dirljivo, pevala autistična deca: „Kažu da smo svi rođeni jednaki, zaboravljen sam ja, zaboravljena ti…“

AROGANCIJA I ENTROPIJA Ne nose maske? Nose li ih predškolska deca u vrtićima i đaci nižih razreda osnovne škole, koji ovih dana polaze u školu? Pa onda: sa epidemiološke tačke gledišta oni su „rizična populacija“. Opšte je poznato da autizam, nažalost, podrazumeva jedan oblik socijalne distance i da osobe sa autizmom sigurno ne spadaju u društveno eksponirane delove naše populacije. Dr Predrag Kon izjavio je pre neki dan da Krizni štab nema ništa protiv da se autističnoj deci omogući povratak u njihove ustanove, ali da „o tome još nema saglasnosti“ na nivou državne uprave i lokalne samouprave. Znači li to da su arogancija i entropija lokalne samouprave, a ne pošast korone, razlozi što se ovaj gorući problem i dalje ćuška pod tepih?
Kao roditelj i član saveza „Autizam Srbija“ zapanjen sam i ogorčen „objašnjenjem“ koje je 11. juna 2020. dala Nataša Stanisavljević, sekretarka Sekretarijata za socijalnu zaštitu Uprave Grada, na pitanje „Večernjih novosti“ zašto osobama sa autizmom, čiji roditelji nisu zaposleni, još nije dozvoljen pristup u ustanove koje bi trebalo da ih štite. Njeno „objašnjenje“ otkrilo je nezakonitu diskriminaciju osoba sa autizmom, a stoji u direktnoj suprotnosti s propisanim merama socijalne zaštite. „Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju je sačinio plan mera za fazno uvođenje usluge, a sve u cilju zaštite korisnika i zaposlenih i smanjenja epidemioloških rizika“, objašnjavala je tada Stanisavljevićeva. Šta je „fazno uvođenje“ nije objasnila, ali potpuni moratorijum održava se i dan-danas i to bez ikakvog razloga. „Birokratija i tehnika – brat i sestra savremenog društva. Ko će znati ko je kome uzrok“, govorio je Živojin Pavlović. „Suština života bi i bez tehnike i bez birokratije bila ista.“

NEPODNOŠLJIVE PROCEDURE Još jednom, nadam se i poslednji put: sa epidemiološke, socijalne i iznad svega humane tačke gledišta, ne postoje razlike između osoba sa smetnjama u razvoju čiji roditelji imaju potvrdu da moraju na posao i onih koji tu potvrdu – nemaju. Radi se o istoj deci čije su posebne potrebe utvrđene upravnim rešenjem istim za sve. Na osnovu čega Sekretarijat za socijalnu zaštitu i drugi organi Grada (Stanisavljevićeva se poziva na uputstva Gradskog štaba za vanredne situacije, koji nije stručan za procenu epidemiološkog rizika i koji nije dobio nikakve instrukcije o ovom pitanju od jedino stručnog i nadležnog vladinog Kriznog štaba za kovid-19, o čemu svedoči izjava dr Kona). Ne reaguje – a trebalo bi što pre! – ni nadležno Ministarstvo za rad i socijalna pitanja, ovlašćeno da vrši nadzor. Posledica ove nepodnošljive procedure je da se svakoga jutra u proteklih šest meseci roditelji i staratelji dece sa autizmom suočavaju sa njihovim bolnim negodovanjem i teškim scenama što ne mogu u svoj „boravak“, sa drugovima. Ovo negodovanje uzrokuje dalje poremećaje njihovog stanja, čija je direktna posledica još veće povlačenje u njihov, inače, zatvoreni svet, što je u direktnoj suprotnosti sa inkluzijom i razlogom postojanja centara za autizam. Njima je sada nasilno oduzet jedan deo okruženja, koji smatraju svojim i u kome su se osećali zaštićenim. Čime se može objasniti ova bezdušna diskriminacija? Kako je to epidemiološki rizik veći kod dece čiji su roditelji kamermani ili sveštenici, zemljoradnici, samohrane majke i ostale „slobodne profesije“ od one dece čiji roditelji odlaze na posao? Čemu ovo sasvim izlišno podvajanje, koje se ne može pravdati ičim osim nekompetencijom i – zašto ne reći – birokratskom lenjošću, a o pomanjkanju svake empatije i solidarnosti da ne govorimo. Ako se ovo pitanje ne reši u najkraćem mogućem roku, roditelji unesrećene dece neće imati drugog izbora nego da se obrate međunarodnim institucijama čiji su članovi i koje se brinu o sprovođenju niza rezolucija i međunarodnih ugovora koje smo kao država potpisali. Poslaće im i snimak prepune Kombank dvorane u Beogradu, koja od malih autista prihvata i peva Lesendrićevu pesmu zaboravljenih: „Možda smo ja i ti… divlji i ničiji…“