Србија у пламену џехенема

Зашто истина о Алији Изетбеговићу никада није до краја испричана?

Коју аргументацију и какву методологију је могао примјенити Мухамед Бороговац у својој „Истини о Алији Изетбеговићу“, када је извео закључак да Алија представља „великосрпски пројекат“?
Разгрнути политичке магле значи вратити се на 1988. када су поједини академски и политички кругови у Београду сматрали да је вријеме да се Хамдија Поздерац уклони са власти и из затвора пусти Алија Изетбеговић, како би се активно укључио у почетак вишестраначја у СФРЈ – СР БиХ и прве изборе. Свједочећи о том времену Адил Зулфикарпашић каже да се два дана по пуштању из затвора Изетбеговић нашао у Цириху. „Упитао сам га како је могао добити пасош тако брзо док му још ни грађанска права нису враћена? Он је само одговорио: Ето, дали ми.“
Када се знају прилике у БиХ и ко је и коме могао дати пасош намеће се питање – ко је Алија Изетбеговић?

ПОЛИТИЧКИ АМАТЕР? Пролеће 1983. У Сарајеву бива ухапшена тзв. „група младих муслимана“. Суђење је трајало цијело љето а казне су биле драконске. Међу осуђеним, уз Алију Изетбеговића, били су Мелика Салихбеговић, Хасан Ченгић, Омер и Салих Бехмен, Едхем Бичакчић, Џемалудин Латић, Хусејн Живаљ… Улогу Хамдије Поздерца, предсједника ЦK СK БиХ, у овом процесу „интелектуалци“ су представили комунистичком ујдурмом уклањања политичких аматера. Неко је превидео повод – радикални програм исламизације друштва и насилно прављење државе, познат као „Исламска декларација“. Промакла је и чињеница да је издавач „Исламске декларације“ београдска кућа „Српска реч“. У то вријеме Војислав Шешељ организује потписивање петиције за пуштање на слободу „муслиманских интелектуалаца“.
Истовремено, писмо (насловљено „Представка“) потписују књижевници и академици САНУ тражећи хитно ослобађање из затвора свих осуђених.
Ових дана, поводом 95 година од рођења Алије Изетбеговића, многи Бошњаци али и поједини српски интелектуалци вратили су се на његову улогу у историјским догађајима. Занимљиво, вредносне оцене се разликују само у нијансама. Изостале су кључне речи: вјерски радикализам, тежак рат, улога у креирању новог лика српског народ у историји, сарајевски злочини, крвава ритуална клања Срба на Озрену – 30.000 мртвих Срба и 100.000 убијених, тероризам у Васе Мискина, на Маркалама и Тузланској капији, Добровољачка и Kазани.
Колико је, знајући све то, умесно питање да ли је такав Алија желио „слабу Србију“? Не, он је желио да Србија изгори у пламену џехенема, да је нема и да буде избрисано све што је икада свједочило о њој и српском народу.

ОКОЛНОСТИ СЕ МЕЊАЈУ, НЕ И СТАВОВИ Ријеч је о човјеку који је са 16 година (1941) приступио организацији Млади Муслимани у Сарајеву. У Другом свјетском рату заступао је круте вјерске ставове који су га препоручили радикалним усташким круговима окупљеним око Хусејна Ђозе и Мустафе Бусулаџића. Због тих активности 1946. бива ухапшен и осуђен. На терет му се ставља и покретање исламског журнала „Муџахид“ и сарадња са исламистичким и нацистичким круговима у окупираној БиХ.
Осуђен је на три године затвора због ширења вјерске мржње. Након одслужене казне наставља да заступа исте политичке ставове, а 1970. године пише „Исламску декларацију“ због које бива проглашен радикалним панисламистом. У њој Изетбеговић дефинише босанске муслимане као носиоце изградње исламског друштва у Европи и барјактаре политички усмјереног исламског учења. Некад сунитског а понекад и шиитског.
Осуђен је на 14 година затвора, али излази након одслужених пет година и осам мјесеци. Његов спис „Биљешке из Затвора: 1983–1988“ бива успјешно протурен изван затвора и објављен.
Ипак, те привидно интелектуалне и политичке активности отварале су више врата западним идеологијама него исламским. Бити муслиман на Западу значило је прије свега бити на Западу, па тек онда наћи прихватљиву политичку и идеолошку матрицу, која би, полуписменој свјетини, сугерисала постојање чврстог утемељења у исламу.

АБУ ИЗЗАТ Емотивна и страсна веза с књижевницом Меликом Салихбеговић завршава се шеријатским браком, закљученим у присуству уског круга вјерских службеника, у џамији у Високом. Вјенчао их је Шаћир Ћеримагић, познати сарајевски љекар.
Шеријатски вјенчани, „младенци“ су осуђени у јесен 1983. Алија због писања, Мелика због читања његове „Исламске декларације“.
За то вријеме Халида је подизала своју и Алијину ђецу, двије кћери Лејлу и Сабину, те сина Бакира.
Неспреман, неорганизован и беспомоћан на војном плану, своју најслабију страну претворио је у медијски најјаче оружје: приказом беспомоћног муслиманског народа као жртве геноцида. Једино што су могли понудити западном и исламском свијету је била слика жртве и велико страдање увећано акцијама суровог убијања властитог народа које је чинила СДА.
Оријентација на војно, а не политичко рјешење, супротстављених националних интереса три народа у БиХ константа је Алијине политике од међународног признања. Организовао је муслиманске војне одреде, по угледу на Ханџар дивизију – муџахедине за које је био Абу Иззат и врховни заповједник. Након напада на Свјетски трговачки центар у Њујорку 11. септембра 2001. однос америчке и међународне политике према тероризму и Алији темељно се мења. Мјесец дана послије поднио је оставку на мјесто предсједника СДА и члана Предсједништва БиХ .
Успио је у једном. Бошњацима и Србима смањио је маневарски простор а тиме ослабио перспективу мирног развоја у модерне, богате и политички важне националне заједнице.