Др Софија Тривунац – Снага Срба је у непокорности

Слобода је предуслов опстанка здравог људског бића. У нашем народу слобода је услов свих услова. За разлику од нас, Американци пак одавно живе у дужничком ропству и једина мера њихове слободе избора је да ли ће попити бадвајзер или неко друго пиво. Наравно да могућности остварења разних успеха, као и многих материјалних предности које Америка има нису спорне, каже наша саговорница, уз напомену да верује да је страх „убица опаснији од непознатог вируса корона“

Човечанством је завладао страх, а страх је највећа ментална и физичка опасност за свако људско биће. Некада невидљив непријатељ сада се пројавио кроз владавину ауторитарних моћника чији је главни задатак да нам „утерају страх у кости“ и да то учине кроз бедне слугерањске медије, који тај страх проносе планетом Земљом, са циљем да манипулишу нашим мозговима, нашим енергијама и нашим фреквенцијама. Свет је додатно узнемирен и бројним реалним страховима који долазе од климатских промена, геолошких померања, тероризма, п(л)андемија, тровања земље, воде и хране, као и другим (не)природним појавама на које појединац не може да утиче, а које су дуго времена дискредитоване као теорија завере. Ратови против човечанства трају одавно, некада оружани а сада биолошки у циљу истребљења цивилизације коју познајемо. У складу с тим велики део човечанства је већ поробљен, док се над нама Србима управо спроводи експеримент јер смо као непокоран народ и „реметилачки фактор“ кроз историју показали велику жилавост и способност да победимо зло. Искрено верујем да ћемо и сада у томе успети ако се саберемо и ако се колективном терапијом која нам је потребна због вишедеценијског трпљења освестимо и пружимо отпор невидљивом непријатељу – овако о актуелној пошасти названој вирус корона, и страху који се преко њега сеје, за Печат говори доктор наука Софија Тривунац, која је као клинички психолог четрдесет година праксе остварила у најпрестижнијим клиникама у више земаља, а онда се вратила у Србију са завидним научним знањем и искуственим познавањем чињеница у области у којој је радила, те великом жељом да допринесе биолошком опстанку грађана Србије.

С обзиром на то да сте се не тако давно вратили из Америке и у Србији затекли ментално и физички озбиљно угрожен народ, шта бисте о свету у коме живимо поручили онима „који имају очи и желе да виде“ и онима „који имају уши и желе да чују“?
Рекла бих да је цео свет нападнут што ирационалним што стварним страховима који се дифузно шире и којима смо потпуно окружени. Ако људски организам посматрамо као пријемник који је у дужем временском периоду оптерећен, или „нечист“, или блокиран, његов имунитет је озбиљно ослабљен и није у стању да енергетски „свари“ све те страхове. Један од великих генератора страха је неизвесност којој смо, такође, изложени у дугом временском периоду, а све нас то води најпре у менталне поремећаје а онда и физичку болест. Јер кад оболи мозак који управља нашом психом и нашим телом, постепено оболевају и други наши органи и исходи су махом тешки и крајње опасни. Ми у Србији смо у извесној предности јер смо кроз историју навикли на суров живот и парадоксално је да имамо мањи страх него, на пример, људи у Америци који живе у непрестаном страху. Уверила сам се у то када сам 1993. на универзитету где сам радила докторат затекла робовласничко друштво које има привид демократије и ментално и физички је врло затровано јер је изложено свим могућим експериментима лековима, наркотицима, храном итд. Ти људи имају испране мозгове, они верују да је Америка најбољи од свих светова, и не верују да игде постоји боље место. То се сматра њиховим патриотизмом, али то је у ствари њихова изолованост. Била сам тамо и у време „лажне заставе“ под којом су срушене Куле близнакиње и доживела ужасну панику људи који су дотад мислили да је Америка непобедива. Сви ми који смо дошли у САД да бисмо се склонили од ефеката америчке спољне политике накнадно смо уплашени од њиховог страха, јер смо схватили да су они већ уништени од властитог војноиндустријског комплекса и корпоративне политике коју спроводи светска олигархија. Можда је страх нас „дошљака“ био чак и већи, јер смо веровали да је Америка потпуно безбедно место сна у које можете да побегнете. За разлику од нас, они одавно живе у дужничком ропству и једина мера њихове слободе избора је да ли ће попити бадвајзер или неко друго пиво. Наравно да могућности остварења разних успеха, као и многих материјалних предности које Америка има нису спорне. Али слобода је предуслов опстанка здравог људског бића. У нашем народу слобода је услов свих услова.
Почиње ли здрав разум да губи битку против страха у овом „рату против ковида“ који држава и струка воде свим расположивим средствима?
Рекла сам већ да предуго траје неизвесност у којој живи наше друштво, поготово од времена када је „Олуја“ из Хрватске у Србију избацила бројне страдалнике чија су деца, да би преживела, свесно потиснула слике доживљеног ужаса. Кад нам се учинило да су се већ добро адаптирали на нови живот, започела је серија посттрауматског синдрома кога они нису били свесни. Била сам затрпана случајевима младих људи затечених у гвозденом кавезу чије решетке нису могли да размакну и дозволе доброј енергији од Бога, или из космоса, да допре до њих. Од тог времена до данас ми се сви грчимо у том гвозденом кавезу, живимо у једном ратном „моду“. Кованица „рат против ковида“ је, заправо, парадигма модерне медицине 20. века која се базира на ратном моделу и дошла је из нацистичке Немачке, као и психологија и сви психолошки експерименти које смо ми овде учили, а примењени су у војној индустрији Америке. Дакле, страхом се одувек манипулише. И уместо да размакнемо те решетке гвозденог кавеза и дозволимо доброј енергији да прође кроз све наше ћелије и избори се с ирационалним страхом, ми се с невидљивим непријатељом званим вирус корона боримо трошећи нашу живу енергију на неке маске, неке рукавице, нека прскања…
Али како људима у ситуацији када – како видимо – болујемо и умиремо од нечег непознатог, објашњавате да не треба да се боје?
Најбоље је указивати на познате, конкретне примере. Пракса је показала да високоразвијена бића, људи који су свети и иду по најгорим болесничким гетоима, немају никакав страх од тог другог који је болестан. Напротив, они му преносе своју љубав која њему даје енергију и помажу му да се ослободи страха. Значи, не смемо да се плашимо. Вођена тим искуствима, ја сам радећи у најтежим, елитним психијатријским болницама и за одрасле и за децу, где ми је било емотивно изузетно тешко, одједном нашла начин савладавања и свога и страха болесника. Једноставно сам замишљала да изнад тог „језера“ бола и суза, који је у стварности пакао, ходам по неком венцу исплетеном од цвећа пазећи да и сама не упаднем у њега, а свакоме пружим руку и извучем га кроз врата на која излази страх. Иако смо сви ми овде по промислу Божјем, стално нам се намећу нови облици страха који постаје све неопипљивији. Реални страх, кад неко изађе пред вас са пушком је далеко здравији, јер човек онда или потрчи или покуша да се супротстави непријатељу. А невидљиви страх је ужасан. У исповестима Надежде Мандељштам можете прочитати о страхотама Стаљинових чистки када су се заточеници питали да ли је боље ћутке изаћи на стратиште или урлати. Ја кажем – боље је урлати, јер наше тело и наша психа су толико моћни да у тренутку можемо да се преобразимо. Корисно је такође у стањима страха радити нешто телесно – ходати, трчати, радити рукама…
Током ове пандемије у Србији су спровођене драстичније мере него у многим другим земљама. Како се зове тај специјални рат који се води против нас?
Да, нас су додатно закључали у куће, не дају нам да загрлимо сопствено дете, да ставимо свога унука у крило, ни изведемо у шетњу остареле родитеље. С нама се вежба антихумани рат против људских емоција, у коме ће контролисати да ли с неким спавате. А кроз историју знамо да су чак и логорски заточеници у најстрашнијим условима, у Аушвицу, водили љубав и правили децу. Или туцали камен на Голом отоку или Сибиру, а истовремено причали и шалили се. Ми сад треба да пишемо те проклете поруке, а не да причамо са комшијама. Али, Богу хвала, ми Срби смо бар непослушни и то је највећа наша снага. Не кажем да се ми не бојимо, јер није здраво не плашити се, али херој је онај ко уради нешто чак и ако се плаши. Забога, не могу да будем гњида кад нико мој није био гњида. Зато пацијенте упућујем да се боре, да удахну и исправе кичму, а не да се понашају као робови. И кад то само покушају или се некоме директно супротставе, они се већ осећају боље, ослобођено. Човека враћа из страха, и размиче решетке тог кавеза у који нас силом трпају – свест о вишој сврси нашег постојања. Демонстрације младих људи сматрам великим потенцијалом наше победе.

РОЂЕНИ СМО ДА БУДЕМО СЛОБОДНИ

Не верујем у религију која би нас терала да радимо противно здравом разуму. Нама је Бог дао мозак и слободну вољу. Захтев за покорношћу је људска измишљотина којом владају нама. Бог то од нас не тражи. Ми смо рођени да будемо слободни. Ако нам је дата интелигенција и борбеност, морамо или да се бранимо или да се склањамо. Јер и ми смо космичка честица и њу морамо да бранимо као и наше најбожанскије право на слободу мисли, слободу говора, слободу кретања, слободу удруживања, слободу помагања.

Приметно је да су људи пред Скупштином, којих нема много, или они старији од 65 који имају специјални третман у овом рату, или млади. Зашто изостаје „средња“ генерација“?
Читала сам да кад је лажни Петар Велики доведен у Русију, прво су поубијали старце који су веома дуго живели, јер су они најбоље знали како се организује живот и како се њиме управља. Зашто сви Абориџини у Аустралији и Америци треба да буду уништени? Или зашто мене и вас треба да убију? Па, зато што унуку кажем – ти си витез, где год живео, ти си из ратничке лозе и не можеш да будеш роб. Унука сам научила да пише ћирилицом, да каже „бре“, и он све то тамо у туђини може да заборави, али то ће остати уписано у његовом српском коду. Као што ја носим од деде и бабе разне приче, пословице које садрже цело животно искуство. А ови господари наших живота хоће да нас сабију у тор, да би нам укинули пензије а искористили нас као гласачку машину. Сећам се кад сам путовала по свету само с једним документом, с пасошем, а било је времена кад није постојао ни пасош него само људска реч. Човекова реч је вредела и он је био носилац суверенитета. Дакле, они желе да побију сећање, да наши млади људи постану тиква без корена. А ми нисмо тиква без корена и не можемо то никада да будемо. Ми морамо да се поносимо миленијумским сећањима која носимо у себи. Светлана Стевић која проноси наш дивни дух кроз песму, драгоцен је пример тога. Не живимо ми узалудно. Убеђена сам да све што радимо и осећамо оставља вечити траг у колективном сећању. Кад видите ове дивне младе људе пред Скупштином да спомињу Косово, ви заправо видите експлозију патриотизма, видите да колективно сећање пробија из њих, јер све друго што се нуди осећају као празнину без смисла. Мислим да је средња генерација окупирана бригом за преживљавање, и да нема времена да схвати да је борба за духовно важнија од борбе за материјално.
Нисмо ли исувише (морално) пали да бисмо могли духовно да се уздигнемо и одупремо ономе што је Запад већ одвело у тоталну декаденцију?
Наравно да смо пали пошто смо већ деценијама пријемчиви пре свега за све лоше што нам се намеће са Запада. Знате, 1950-их година у САД је направљен психолошки експеримент замене религије потрошњом. Робне куће су замениле цркву. Наши млади људи одлазе на поклоњење у „Ушће“ и друге тржне центре. У Америци се дуго радило да сви буду уједначени, да нико не мисли на културу и традицију, него да сви буду потрошачи. Међутим, тамо школе за богату децу не дозвољавају коришћење електронике, они уче да раде рукама и да комуницирају па чак и да музу краве. Уче их ономе што ми знамо од искона, а нама намећу све што је супротно од тога. Тако наша деца једу брзу храну из Мека уместо да једу свето јело које им је скувала мајка. И зато носе маске које им доказано нису никаква заштита од наводне короне. А да бисмо се поново уздигли потребан нам је повратак на старе, свевремене вредности, што није једноставан али ни немогућ задатак ако су нам деца утемељена у породици и у добром образовном систему.

ИЗЛЕЧЕЊЕ

Морамо да се држимо усправно, да гледамо једни другима право у очи, да дишемо пуним плућима и не дозволимо да нам натакну брњице јер је то почетак прављења бурки. Нећу да носим бурку, и нећу да будем роб. Или да болесно перем руке. Нећу да патологија компулсивно-опсесивних особа постане владајућа и да ова корона за нас постане нормалност. Излечење је да свако себи каже – нећу да радим против своје душе по било коју цену. Али и оно има своју цену кад имате 50 станова и у другом колену добијете парализовано дете. Ропство руши унутрашњу хармонију сваког људског бића.

Како се стигло до друштва коме је похлепа постала главни циљ и може ли та болест да се излечи?
Осамдесетих година Америком је владала деценија „грид из гуд“ (greed is good), или „похлепа је добра“. Ta пирамидална шема се претворила у то да три човека имају више богатстава него сви ми заједно. Али све је то шупље. Радила сам с најбогатијим и најсиромашнијим људима и видела да једном када се задовоље основне људске потребе, ниво људске среће не зависи од величине богатства. Морални пад човека настаје из досаде, из лењости, из празнине, из зависти, из свега што је супротно Божјим заповестима. Али зло је врло привлачно, доброта и скромност изгледају непривлачно и досадно. Даласов велики психолошки експеримент је био усмерен на рушење морала и успостављање принципа „црно је бело, бело је црно“. Намера експеримента који је успешно примењен на цело човечанство афирмише све што је ружно и дисхармонично, све што је штетно и ненормално. Верујем да се човекова жива, светла/света енергија не да сабити никаквим ритуалима тих несрећника који су саткани од похлепе. Морамо да се боримо, да вратимо истину, хармонију и лепоту у наш живот. Свака наша старица у златиборском селу боље зна о здравом разуму, о геополитици, о законима тржишта и лажима наших политичара од наше ненародне владе. Сваки наш човек у свом генетском коду и колективном сећању још чује гласове својих предака. Тај колективни код, иако несвесан, проговара на сваком нивоу – у нашем телу, у нашим сновима у нашим осећањима и појачава се када ходамо сопственом земљом.
Шта на симболичком нивоу значи ношење маски?
На симболичком нивоу то је „брњица“ која доказано ништа не помаже. Не причам о маскама које лекари носе за време операција и које су другачије од ових. Ово је директни акт подређивања и учење и деце да се подређују, да немају комуникацију, да немају лице. А кад се беба роди па док не проговори, она као и примати, има потребу за том основном сликом лица – осмехом и очима, а сад нам већ најављују и наочаре. Значи, „укидају“ нам очи и уста као два највећа комуникациона канала које има човек према човеку и човек према животињи. Одједном смо дошли у ситуацију да тај који не носи маску бива означен као преносник заразе или неког ко је бунџија, неко ко се опире. Они то не говоре, али виде да се тај неко усудио да се разликује. А циљ свега је да постанемо потпуно безлични, да будемо униформисани. Али то да се ви усуђујете да се разликујете, то је за њих угрожавајуће. Људи се ужасно боје слободе јер им је вековима наметано ропство. Свако ко се усудио да не буде роб имао је много већу шансу да буде погубљен. Значи, ми смо отпадници тих наших великих јунака, ми смо они који смо преживели, или потомци оних који су се мало склањали.
Како у овим околностима разумети упамћену поруку председника државе да „неће бити доста гробаља за сахрањивање оних који ће умрети од опаког вируса“?
Кад председник државе прети да неће бити гробаља да посахрањују умрле од короне, то је као да баца на нас проклетство, оно најпримитивније што изговарају бабе врачаре. То је деловало веома мрачно и увредљиво. Неко ме је питао зашто стручњаци не изађу и дају дијагнозу за људе који управљају нашим животима. Мислим да су многи стручњаци већ поставили дијагнозу. Међутим, за мене је политичар као категорија, већ много векова уназад, психопатолошка категорија. Само одређени профил људи иде у ту категорију – они немају сопствену моћ. Један сељак који води своје домаћинство има више достојанства и чврстине, и њега не можеш да сломиш као ни јасеновачког мученика Вукашина из Клепаца који свом џелату каже „само ти, синко, ради свој посао“. Не можете да га сломите јер он има унутрашњу чврстину, њему не треба политика да буде чврст. Кад гледам тела тих људи који се баве политиком, видим искидану енергију. Сматрам да би свако ко се бави политиком требало да се подвргне психолошком тестирању пре него што преузме функцију. Људи који су сада у политици у целом свету су ауторитарне структуре, које лижу подове неких квазиполумоћника, а над својим народом спроводе строгоћу. Сви су изабрани по том моделу и окружени су људима без интегритета који нису у стању никоме изнад њих да се супротставе. hairy girl займ всем на картусрочно займ на карту без проверокзайм в братске

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *