ЗАПАД ИЛИ СИГУРНА КУЋА ЗА САТАНУ

фото: Mark Asthoff / Unsplash

ПОСТОЈИ ЛИ ЗАПАДНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА?

У савременом свету успостављен је поредак у којем се Запад идентификује с новом, „модерном филозофском концепцијом света“ – подједнако туђом великим културним традицијама света, као и наслеђу средњовековне, хришћанске и романско-германске Европе – и намеће норме које су поменутим традицијама потпуно стране: „индивидуализам и либерални капитализам, који је постао непобитна и неспорна догма“

Данас је постало сасвим уобичајено, уочава италијански политиколог Данијеле Пера, сматрати свет античке Грчке за темељ модерне „западне цивилизације“. „Ипак, не постоји ништа погрешније од тога“, наставља Пера. „Никада, у античко доба, Грк не би за себе користио термин ’западни’. То је зато што је ’homo religiosus’ било које традиционалне цивилизације на читавом огромном евроазијском континенту (од Кине до Персије, па све до древне Грчке) своју домовину одувек сматрао ’центром света’. И то се јасно види у оним Хомеровим песмама које представљају прво религиозно откривење у Европи“ (Д. Пера: Запад и Европа).
Укратко, „Запад“ за старе Грке није био ни отаџбина ни боравиште него, као и за све традиционалне цивилизације Евроазије, „област најгушће таме“ и „Земља мртвих“, која почива негде иза Океана који окружује Земљу. Исток припада боговима, Запад демонима. У хомерско доба, Запад је „земља демона“: пећина Сцила, „окренута ка тами“. Света географија древне Грчке представљена је на штиту Ахила који је исковао Хефест, чији опис налазимо у Илијади. На Ахиловом штиту свет је подељен на пет прстенова: „Пето подручје (Ахиловог) штита је Океан. Иза њега је ’Земља мртвих’: место које традиционалне евроазијске цивилизације увек постављају на ’Запад’“. „Запад“ је, у ствари, Хад, или је Хад смештен на далеком и „најдаљем“ Западу: његова западна локација је очигледна јер се, после посете Хаду (описаном у XI певању Одисеје), смештеном „изван граница Океана“, Одисеј запућује ка истоку – ка острву Еа, где је „кућа Ауроре (Зоре), са ружичастим прстима“. Све што се налази изван граница светог географског простора, „а самим тим и изван друштва, замишљено је као апсолутно страно и ’варварско’“. Можемо додати: и као нешто претеће и непознато, што са собом носи опасност и нешто што је ван свих љуских норми. Сличне концепције срећемо и у старој Персији или Кини: Запад је настањен „монструозним бићима“, каква пребивају у забаченим подручјима Земље. Запад је, у Кини, област Јина, простор јесени, пропадања и рата, Исток се поистовећује с излазећим, победоносним Сунцем. У исламу, то је супротност између два тајанствена града, од којих је један, источни, окренут према духовним ентитетима и „чистији“, док је други, западни, усмерен према материјалном прогресу, „сачињен од тамних облика и фигура“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *