ЗАПАД ИЛИ СИГУРНА КУЋА ЗА САТАНУ

ПОСТОЈИ ЛИ ЗАПАДНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА?

У савременом свету успостављен је поредак у којем се Запад идентификује с новом, „модерном филозофском концепцијом света“ – подједнако туђом великим културним традицијама света, као и наслеђу средњовековне, хришћанске и романско-германске Европе – и намеће норме које су поменутим традицијама потпуно стране: „индивидуализам и либерални капитализам, који је постао непобитна и неспорна догма“

Данас је постало сасвим уобичајено, уочава италијански политиколог Данијеле Пера, сматрати свет античке Грчке за темељ модерне „западне цивилизације“. „Ипак, не постоји ништа погрешније од тога“, наставља Пера. „Никада, у античко доба, Грк не би за себе користио термин ’западни’. То је зато што је ’homo religiosus’ било које традиционалне цивилизације на читавом огромном евроазијском континенту (од Кине до Персије, па све до древне Грчке) своју домовину одувек сматрао ’центром света’. И то се јасно види у оним Хомеровим песмама које представљају прво религиозно откривење у Европи“ (Д. Пера: Запад и Европа).
Укратко, „Запад“ за старе Грке није био ни отаџбина ни боравиште него, као и за све традиционалне цивилизације Евроазије, „област најгушће таме“ и „Земља мртвих“, која почива негде иза Океана који окружује Земљу. Исток припада боговима, Запад демонима. У хомерско доба, Запад је „земља демона“: пећина Сцила, „окренута ка тами“. Света географија древне Грчке представљена је на штиту Ахила који је исковао Хефест, чији опис налазимо у Илијади. На Ахиловом штиту свет је подељен на пет прстенова: „Пето подручје (Ахиловог) штита је Океан. Иза њега је ’Земља мртвих’: место које традиционалне евроазијске цивилизације увек постављају на ’Запад’“. „Запад“ је, у ствари, Хад, или је Хад смештен на далеком и „најдаљем“ Западу: његова западна локација је очигледна јер се, после посете Хаду (описаном у XI певању Одисеје), смештеном „изван граница Океана“, Одисеј запућује ка истоку – ка острву Еа, где је „кућа Ауроре (Зоре), са ружичастим прстима“. Све што се налази изван граница светог географског простора, „а самим тим и изван друштва, замишљено је као апсолутно страно и ’варварско’“. Можемо додати: и као нешто претеће и непознато, што са собом носи опасност и нешто што је ван свих љуских норми. Сличне концепције срећемо и у старој Персији или Кини: Запад је настањен „монструозним бићима“, каква пребивају у забаченим подручјима Земље. Запад је, у Кини, област Јина, простор јесени, пропадања и рата, Исток се поистовећује с излазећим, победоносним Сунцем. У исламу, то је супротност између два тајанствена града, од којих је један, источни, окренут према духовним ентитетима и „чистији“, док је други, западни, усмерен према материјалном прогресу, „сачињен од тамних облика и фигура“.

[restrict]

Проналазак Запада

Идеја да је Запад „област демона и мртвих“ није само хомерска, она се непрекидно понавља у сакралној географији, не само Грчке већ и Рима, који себе и даље не сматра „Западом“, него, напротив, „средиштем света“: код неоплатоничара Порфирија, на пример, који је тумачио песника Хомера и филозофа Платона у кључу сакралне географије. У хришћанској традицији, Луцифер пада управо на Запад. У православној традицији Сатана је још тешње повезан са Западом, што се испољава и током самог обреда крштења. Према речима руског мислиоца Александра Дугина, у православљу је увек била дубоко укорењена идеја да је Ђаво најјачи на Западу: „Ђаво је завладао на Западу, где је Сатана пао пре почетка времена. То је његов део света, према којем се ми окрећемо у тренутку светог крштења три пута, понављајући: ’Одричем се Сатане’ и ’Пљујем на Ђавола’. Ђаво је увек био јак на Западу, али никада раније није имао апсолутну пуноћу власти.“ Ако је раније био само „јак“, ову „пуноћу власти“ стекао је тек однедавно.
Ово су, свакако, веома старе и традиционалне концепције; насупрот томе, идеја и концепт „Запада“ је историјска новина. „Проналазак Запада (онаквог каквог данас познајемо)“, продужава Пера, „представља историјски много новију појаву“, повезану с протестантизмом, либерализмом и просветитељством: „Проналазак Запада може се приписати тренутку у којем је англосаксонски свет почео да себе сматра нечим битно новим и другачијим од Европе. На основу древне легенде, према којој енглески народ вуче своје порекло директно од једног од десет изгубљених племена Израела, после раскола у Енглеској одвијао се својеврсни процес самоидентификације са ’Новим Израелом’: ’новим светом’, који се супротставља старом и корумпираном европском свету.“ Ова пуританска идеја ће пронаћи посебно снажно упориште у британским колонијама у Америци, где ће убрзо попримити месијанске димензије. Пуританске заједнице које колонизују Северну Америку, масакрирајући аутохтоно становништво, убеђене су да су изабране од самог Бога и да понављају библијско искуство Егзодуса: пуританци су нови „изабрани народ“, индијанско становништво се поистовећује с библијским Хананцима. Новорођена „америчка нација“ сада се дословце идентификује са Месијом, при чему је „прелаз од ’индивидуалног Месије’ до ’колективног Месије’ чисти производ модерности: то је облик секуларизације месијанизма, који намеће трансформацију света по својој слици и лику“. Запад се, на тај начин, идентификује с новом, „модерном филозофском концепцијом света“, подједнако туђом и наслеђу средњовековне, хришћанске и романско-германске Европе, намећући норме које су јој потпуно стране: „индивидуализам и либерални капитализам, који је постао непобитна и неспорна догма“.

Запад против Европе

О чему се овде тачно ради? Овде више није у питању хришћански поглед на свет, упозорава Британац Алистер Крук, већ „уско, секташко становиште“, које је хтело и покушало да се „пројектује у универзални пројекат“ и модел, обавезујући за читаво човечанство: „Основне либералне заповести индивидуалне аутономије, слободе, индустрије и слободне трговине и тржишта, у суштини рефлектују тријумф протестантског погледа на свет током Тридесетогодишњег (грађанског) рата у Европи. То чак и није у потпуности био хришћански поглед на свет, него баш протестантски.“
Последица тога је један сасвим вештачки и арбитраран конструкт: „Запад“, такозвана „јудеохришћанска цивилизација“, наводно „најбоља цивилизација коју је свет познавао, од Старог завета и Хомера, преко Рима и Константинопоља…“, све до савремене Русије или САД; фиктивна, објективно непостојећа цивилизација додуше, јер се заснива на фалсификовању, присвајању и погрешном тумачењу древних традиција. Такав Запад присваја грчку и римску цивилизацију, и исто тако (нелегитимно) присваја или отима и наслеђе јеврејске цивилизације, јудаизма, да би себе представио као њиховог законитог и „пуноправног наследника“: као јединствену цивилизацију која почива на „три основна ступа – Атини, Риму и Јерусалиму“. Такав Запад себе почиње да доживљава као тобожњи врхунац светске историје, као цивилизацију „привилеговану у односу на све друге“. Концепт Запада постаје синоним за прогрес, прихватање „западњаштва“ почиње да подразумева (претпостављену) моралну супериорност, у оштрој супротности с традиционалним, културно и материјално „заосталим“, „регресивним“ и „назадним Истоком“. Концепт може добити и расну (расистичку) конотацију или смисао: привилегована „западна цивилизација“ је „цивилизација белог човека“, цивилизација из које су заправо искључени Словени као и многи етноси на истоку Европе.
У стварности, Запад није ни Европа (она хришћанска и средњовековна), као што га је немогуће поистоветити са старом Грчком или Римом, већ права супротност Европи. Запад је данас једноставно „интерконтинентални географски простор који карактерише политичка, војна и културна хегемонија Сједињених Држава“. Као што је приметио Драгош Калајић, настављајући се на читав низ европских мислилаца, Европа и Запад нису синоними, већ појмови „различити попут смрти и живота, сумрака и зоре, добра и зла“, а поистовећивање Запада и Европе, према Калајићу, несумњиви је „знак интелектуалне ограничености“.

Нови крсташки походи Запада

Да би Запад као концепт простора америчке хегемоније могао да опстане, њему је одувек био потребан непријатељ против кога ће се ујединити и мобилисати. После 1945. и током Хладног рата ту улогу су играли Совјетски Савез и Источни блок, с наводном претњом комунизма. Тада је, у име одбране „слободног света“, осим Хладног рата, вођен и низ стварних ратова, „у Кореји, Вијетнаму и Ираку, а широм света промовисани су државни удари и покренуто је оно што је названо ’бесконачним ратом’“ (против тероризма). После 1989. Запад (САД) очајнички трага за непријатељем који би га могао ујединити и хомогенизовати.
Данас су нови непријатељи „слободног западног света“ Русија, Иран и, пре свега, Кина, која гради „Нови пут свиле“. САД данас настоје да поново уједине Запад како би европске земље и „придружене чланице“ жртвовале сопствене интересе „у име врховног добра, наиме заштите заједнице и опстанка слободног света“, окупљајући их и припремајући на „хладни рат новог миленијума: онај који ће се водити против Народне Републике Кине“.
То је смисао стратегије „Азијско-пацифичког ребаланса“ – стратегије отворене конфронтације с Кином, коју је започео још председник Барак Обама, и коју је с још већом жестином наставио председник Трамп. Стив Бенон, идеолог америчке „алтернативне деснице“, већ је отворено објавио да се САД налазе у рату с Кином: „Сједињене Државе и Кина водиће рат у наредних десет година због острва у Јужном кинеском мору, у то нема никакве сумње“, изјавио је Бенон још 2016. Рат је, за Бенона, неизбежан, и то најмање на два фронта: „Истовремено ће се“, сматра Бенон, „САД наћи у још једном ’великом’ рату: рату на Блиском истоку… Имате експанзионистички ислам и имате експанзионистичку Кину. Да ли је то тачно? Они су мотивисани. Арогантни су. Они сада марширају и мисле да се јудеохришћански Запад повлачи.“ Данас Бенон води своју радио-емисију Ратна соба (War Room), у којој оптужује Кину за „низ стравичних злочина“, укључујући и избијање пандемије ковида 19. Кина је главна „егзистенцијална и идеолошка претња по САД“, проглашава Бенон, а „Кинеска комунистичка партија је наш непријатељ, кога морамо поразити“. Крајем маја ове године (у интервјуу за Коријере дела сера) Бенон је устврдио: „Европа мора да схвати да смо се вратили у 1938. годину. Проповедао сам то две године обилазећи Европу, и то је, више него икад постало јасно током недеље у којој је Комунистичка партија Кине угушила слободу Хонгконга.“ Антикинеска стратегија данас, готово без нијанси, уједињује обе, непомирљиво завађене политичке струје у САД.
Да ли ће већ значајно ослабљеним Сједињеним Државама поново поћи за руком да окупе своје „западне савезнике“, за нови крсташки поход на Европу и Евроазију, као што им је то успело током Хладног рата? „Америка је изгубила моћ да пројектује свет по сопственом лику“, упозорава Алистер Крук. „Будући да је илузија (свемоћи) експлодирала, а да ништа ново није дошло на њено место, нови светски поредак се више не може кохерентно формулисати.“ У време кризе јединство се постиже збијањем редова пред „опасношћу“ и „непријатељем“. Зато данас Америка плеше на ивици новог (хладног) рата.

Запад чува НАТО Обично заборавља, каже политиколог Данијеле Пера, да је „Запад (сасвим скоро у историјском смислу) наметнут Европи силом и војном окупацијом, укључујући различите облике психолошког, културног и политичког подређивања“. „С геополитичког становишта“, подсећа италијански геополитичар Клаудио Мути, „концепт ’Запада’ данас је претворен у идеолошко средство које амерички империјализам користи како би Европу везао за себе“. С културног становишта, „Запад је постао синоним за модерност“. Европа најзад почиње да „прати трендове који се појављују на другој страни Атлантика, у ономе што стварно чини западну хемисферу“. Запад је на тај начин украо не само прошлост Европе већ јој је трајно ускратио и суверенитет и право да доноси политичке одлуке. „Дакле, ако се у Бостону, Њујорку и Вашингтону руше и уништавају споменици у име наводне борбе против расизма, у Европи се чини исто, без икакве логичке везе, чистом имитацијом.“ На сличан начин имитира се и „суверенизам“, „популизам“, „трампизам“, очекујући „ослобођење“ од Америке, а да уз то ни један ни други покрет не доводе у питање америчку хегемонију, њено „суверено право“ да влада европским континентом и, у крајњем, над читавим светом. У ствари, као што констатује италијански геополитичар Емануел Пјетробон, Запад данас није толико хомоген блок земаља, које карактерише заједничка културна традиција и заједничке друштвене вредности, економски систем или политичка култура, већ „геополитички ентитет заснован на централној улози Сједињених Држава и на периферном присуству других сила, попут Канаде, Јапана, Европске уније, Аустралије, Новог Зеланда и Турске“. Такав Запад „никад није постојао пре 1945, а и данас се бори да постоји аутономно, упркос милијардама долара које су Сједињене Државе уложиле у културну доминацију над Старим континентом“. Истински „западни блок“ и данас остају искључиво Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Холандија и Скандинавија, као „колевке политичког либерализма и авангарде социјалних и културних револуција“, одакле се западне вредности „шире у остатак блока евроамеричке цивилизације“, дакле у земље које заиста не представљају и никад неће ни представљати „прави Запад“. Најзначајнији израз Запада, констатује Пјетробон, зато остаје Северноатлантски војни савез, „највећи и најупорнији војни савез на планети“. Да је Запад заиста онај кохезивни и унитарни блок као што се представља, његове границе не би биле штићене војном силом, и то по сваку цену. Међутим, „Ердоганов незаустављиви успон доказује да Турска није Запад и да њено одржавање унутар Запада, принудно и диктирано геополитичким разлозима, једноставно више није могуће“. Западна епопеја Турске трајала је од времена Кемала Ататурка и готово све то време западна оријентација Турске била је гарантована силом. Али на крају ова груба сила није била довољна. „Отац нове Турске“ Реџеп Тајип Ердоган је у јуну 2016, после неуспешног државног удара, однео победу над кемалистима и усмерио Турску у другачијем правцу. Турски случај није усамљен: у Мађарској и Пољској девестернизација се одвија мекше, под околностима њиховог чланства у Европској унији, али овај процес је једноставно неизбежан и, уз многе разлике, све снажније испољава „нелибералне и незападне тенденције“.

[/restrict]