ZAPAD ILI SIGURNA KUĆA ZA SATANU

POSTOJI LI ZAPADNA CIVILIZACIJA?

U savremenom svetu uspostavljen je poredak u kojem se Zapad identifikuje s novom, „modernom filozofskom koncepcijom sveta“ – podjednako tuđom velikim kulturnim tradicijama sveta, kao i nasleđu srednjovekovne, hrišćanske i romansko-germanske Evrope – i nameće norme koje su pomenutim tradicijama potpuno strane: „individualizam i liberalni kapitalizam, koji je postao nepobitna i nesporna dogma“

Danas je postalo sasvim uobičajeno, uočava italijanski politikolog Danijele Pera, smatrati svet antičke Grčke za temelj moderne „zapadne civilizacije“. „Ipak, ne postoji ništa pogrešnije od toga“, nastavlja Pera. „Nikada, u antičko doba, Grk ne bi za sebe koristio termin ’zapadni’. To je zato što je ’homo religiosus’ bilo koje tradicionalne civilizacije na čitavom ogromnom evroazijskom kontinentu (od Kine do Persije, pa sve do drevne Grčke) svoju domovinu oduvek smatrao ’centrom sveta’. I to se jasno vidi u onim Homerovim pesmama koje predstavljaju prvo religiozno otkrivenje u Evropi“ (D. Pera: Zapad i Evropa).
Ukratko, „Zapad“ za stare Grke nije bio ni otadžbina ni boravište nego, kao i za sve tradicionalne civilizacije Evroazije, „oblast najgušće tame“ i „Zemlja mrtvih“, koja počiva negde iza Okeana koji okružuje Zemlju. Istok pripada bogovima, Zapad demonima. U homersko doba, Zapad je „zemlja demona“: pećina Scila, „okrenuta ka tami“. Sveta geografija drevne Grčke predstavljena je na štitu Ahila koji je iskovao Hefest, čiji opis nalazimo u Ilijadi. Na Ahilovom štitu svet je podeljen na pet prstenova: „Peto područje (Ahilovog) štita je Okean. Iza njega je ’Zemlja mrtvih’: mesto koje tradicionalne evroazijske civilizacije uvek postavljaju na ’Zapad’“. „Zapad“ je, u stvari, Had, ili je Had smešten na dalekom i „najdaljem“ Zapadu: njegova zapadna lokacija je očigledna jer se, posle posete Hadu (opisanom u XI pevanju Odiseje), smeštenom „izvan granica Okeana“, Odisej zapućuje ka istoku – ka ostrvu Ea, gde je „kuća Aurore (Zore), sa ružičastim prstima“. Sve što se nalazi izvan granica svetog geografskog prostora, „a samim tim i izvan društva, zamišljeno je kao apsolutno strano i ’varvarsko’“. Možemo dodati: i kao nešto preteće i nepoznato, što sa sobom nosi opasnost i nešto što je van svih ljuskih normi. Slične koncepcije srećemo i u staroj Persiji ili Kini: Zapad je nastanjen „monstruoznim bićima“, kakva prebivaju u zabačenim područjima Zemlje. Zapad je, u Kini, oblast Jina, prostor jeseni, propadanja i rata, Istok se poistovećuje s izlazećim, pobedonosnim Suncem. U islamu, to je suprotnost između dva tajanstvena grada, od kojih je jedan, istočni, okrenut prema duhovnim entitetima i „čistiji“, dok je drugi, zapadni, usmeren prema materijalnom progresu, „sačinjen od tamnih oblika i figura“.

[restrict]

Pronalazak Zapada

Ideja da je Zapad „oblast demona i mrtvih“ nije samo homerska, ona se neprekidno ponavlja u sakralnoj geografiji, ne samo Grčke već i Rima, koji sebe i dalje ne smatra „Zapadom“, nego, naprotiv, „središtem sveta“: kod neoplatoničara Porfirija, na primer, koji je tumačio pesnika Homera i filozofa Platona u ključu sakralne geografije. U hrišćanskoj tradiciji, Lucifer pada upravo na Zapad. U pravoslavnoj tradiciji Satana je još tešnje povezan sa Zapadom, što se ispoljava i tokom samog obreda krštenja. Prema rečima ruskog mislioca Aleksandra Dugina, u pravoslavlju je uvek bila duboko ukorenjena ideja da je Đavo najjači na Zapadu: „Đavo je zavladao na Zapadu, gde je Satana pao pre početka vremena. To je njegov deo sveta, prema kojem se mi okrećemo u trenutku svetog krštenja tri puta, ponavljajući: ’Odričem se Satane’ i ’Pljujem na Đavola’. Đavo je uvek bio jak na Zapadu, ali nikada ranije nije imao apsolutnu punoću vlasti.“ Ako je ranije bio samo „jak“, ovu „punoću vlasti“ stekao je tek odnedavno.
Ovo su, svakako, veoma stare i tradicionalne koncepcije; nasuprot tome, ideja i koncept „Zapada“ je istorijska novina. „Pronalazak Zapada (onakvog kakvog danas poznajemo)“, produžava Pera, „predstavlja istorijski mnogo noviju pojavu“, povezanu s protestantizmom, liberalizmom i prosvetiteljstvom: „Pronalazak Zapada može se pripisati trenutku u kojem je anglosaksonski svet počeo da sebe smatra nečim bitno novim i drugačijim od Evrope. Na osnovu drevne legende, prema kojoj engleski narod vuče svoje poreklo direktno od jednog od deset izgubljenih plemena Izraela, posle raskola u Engleskoj odvijao se svojevrsni proces samoidentifikacije sa ’Novim Izraelom’: ’novim svetom’, koji se suprotstavlja starom i korumpiranom evropskom svetu.“ Ova puritanska ideja će pronaći posebno snažno uporište u britanskim kolonijama u Americi, gde će ubrzo poprimiti mesijanske dimenzije. Puritanske zajednice koje kolonizuju Severnu Ameriku, masakrirajući autohtono stanovništvo, ubeđene su da su izabrane od samog Boga i da ponavljaju biblijsko iskustvo Egzodusa: puritanci su novi „izabrani narod“, indijansko stanovništvo se poistovećuje s biblijskim Hanancima. Novorođena „američka nacija“ sada se doslovce identifikuje sa Mesijom, pri čemu je „prelaz od ’individualnog Mesije’ do ’kolektivnog Mesije’ čisti proizvod modernosti: to je oblik sekularizacije mesijanizma, koji nameće transformaciju sveta po svojoj slici i liku“. Zapad se, na taj način, identifikuje s novom, „modernom filozofskom koncepcijom sveta“, podjednako tuđom i nasleđu srednjovekovne, hrišćanske i romansko-germanske Evrope, namećući norme koje su joj potpuno strane: „individualizam i liberalni kapitalizam, koji je postao nepobitna i nesporna dogma“.

Zapad protiv Evrope

O čemu se ovde tačno radi? Ovde više nije u pitanju hrišćanski pogled na svet, upozorava Britanac Alister Kruk, već „usko, sektaško stanovište“, koje je htelo i pokušalo da se „projektuje u univerzalni projekat“ i model, obavezujući za čitavo čovečanstvo: „Osnovne liberalne zapovesti individualne autonomije, slobode, industrije i slobodne trgovine i tržišta, u suštini reflektuju trijumf protestantskog pogleda na svet tokom Tridesetogodišnjeg (građanskog) rata u Evropi. To čak i nije u potpunosti bio hrišćanski pogled na svet, nego baš protestantski.“
Posledica toga je jedan sasvim veštački i arbitraran konstrukt: „Zapad“, takozvana „judeohrišćanska civilizacija“, navodno „najbolja civilizacija koju je svet poznavao, od Starog zaveta i Homera, preko Rima i Konstantinopolja…“, sve do savremene Rusije ili SAD; fiktivna, objektivno nepostojeća civilizacija doduše, jer se zasniva na falsifikovanju, prisvajanju i pogrešnom tumačenju drevnih tradicija. Takav Zapad prisvaja grčku i rimsku civilizaciju, i isto tako (nelegitimno) prisvaja ili otima i nasleđe jevrejske civilizacije, judaizma, da bi sebe predstavio kao njihovog zakonitog i „punopravnog naslednika“: kao jedinstvenu civilizaciju koja počiva na „tri osnovna stupa – Atini, Rimu i Jerusalimu“. Takav Zapad sebe počinje da doživljava kao tobožnji vrhunac svetske istorije, kao civilizaciju „privilegovanu u odnosu na sve druge“. Koncept Zapada postaje sinonim za progres, prihvatanje „zapadnjaštva“ počinje da podrazumeva (pretpostavljenu) moralnu superiornost, u oštroj suprotnosti s tradicionalnim, kulturno i materijalno „zaostalim“, „regresivnim“ i „nazadnim Istokom“. Koncept može dobiti i rasnu (rasističku) konotaciju ili smisao: privilegovana „zapadna civilizacija“ je „civilizacija belog čoveka“, civilizacija iz koje su zapravo isključeni Sloveni kao i mnogi etnosi na istoku Evrope.
U stvarnosti, Zapad nije ni Evropa (ona hrišćanska i srednjovekovna), kao što ga je nemoguće poistovetiti sa starom Grčkom ili Rimom, već prava suprotnost Evropi. Zapad je danas jednostavno „interkontinentalni geografski prostor koji karakteriše politička, vojna i kulturna hegemonija Sjedinjenih Država“. Kao što je primetio Dragoš Kalajić, nastavljajući se na čitav niz evropskih mislilaca, Evropa i Zapad nisu sinonimi, već pojmovi „različiti poput smrti i života, sumraka i zore, dobra i zla“, a poistovećivanje Zapada i Evrope, prema Kalajiću, nesumnjivi je „znak intelektualne ograničenosti“.

Novi krstaški pohodi Zapada

Da bi Zapad kao koncept prostora američke hegemonije mogao da opstane, njemu je oduvek bio potreban neprijatelj protiv koga će se ujediniti i mobilisati. Posle 1945. i tokom Hladnog rata tu ulogu su igrali Sovjetski Savez i Istočni blok, s navodnom pretnjom komunizma. Tada je, u ime odbrane „slobodnog sveta“, osim Hladnog rata, vođen i niz stvarnih ratova, „u Koreji, Vijetnamu i Iraku, a širom sveta promovisani su državni udari i pokrenuto je ono što je nazvano ’beskonačnim ratom’“ (protiv terorizma). Posle 1989. Zapad (SAD) očajnički traga za neprijateljem koji bi ga mogao ujediniti i homogenizovati.
Danas su novi neprijatelji „slobodnog zapadnog sveta“ Rusija, Iran i, pre svega, Kina, koja gradi „Novi put svile“. SAD danas nastoje da ponovo ujedine Zapad kako bi evropske zemlje i „pridružene članice“ žrtvovale sopstvene interese „u ime vrhovnog dobra, naime zaštite zajednice i opstanka slobodnog sveta“, okupljajući ih i pripremajući na „hladni rat novog milenijuma: onaj koji će se voditi protiv Narodne Republike Kine“.
To je smisao strategije „Azijsko-pacifičkog rebalansa“ – strategije otvorene konfrontacije s Kinom, koju je započeo još predsednik Barak Obama, i koju je s još većom žestinom nastavio predsednik Tramp. Stiv Benon, ideolog američke „alternativne desnice“, već je otvoreno objavio da se SAD nalaze u ratu s Kinom: „Sjedinjene Države i Kina vodiće rat u narednih deset godina zbog ostrva u Južnom kineskom moru, u to nema nikakve sumnje“, izjavio je Benon još 2016. Rat je, za Benona, neizbežan, i to najmanje na dva fronta: „Istovremeno će se“, smatra Benon, „SAD naći u još jednom ’velikom’ ratu: ratu na Bliskom istoku… Imate ekspanzionistički islam i imate ekspanzionističku Kinu. Da li je to tačno? Oni su motivisani. Arogantni su. Oni sada marširaju i misle da se judeohrišćanski Zapad povlači.“ Danas Benon vodi svoju radio-emisiju Ratna soba (War Room), u kojoj optužuje Kinu za „niz stravičnih zločina“, uključujući i izbijanje pandemije kovida 19. Kina je glavna „egzistencijalna i ideološka pretnja po SAD“, proglašava Benon, a „Kineska komunistička partija je naš neprijatelj, koga moramo poraziti“. Krajem maja ove godine (u intervjuu za Korijere dela sera) Benon je ustvrdio: „Evropa mora da shvati da smo se vratili u 1938. godinu. Propovedao sam to dve godine obilazeći Evropu, i to je, više nego ikad postalo jasno tokom nedelje u kojoj je Komunistička partija Kine ugušila slobodu Hongkonga.“ Antikineska strategija danas, gotovo bez nijansi, ujedinjuje obe, nepomirljivo zavađene političke struje u SAD.
Da li će već značajno oslabljenim Sjedinjenim Državama ponovo poći za rukom da okupe svoje „zapadne saveznike“, za novi krstaški pohod na Evropu i Evroaziju, kao što im je to uspelo tokom Hladnog rata? „Amerika je izgubila moć da projektuje svet po sopstvenom liku“, upozorava Alister Kruk. „Budući da je iluzija (svemoći) eksplodirala, a da ništa novo nije došlo na njeno mesto, novi svetski poredak se više ne može koherentno formulisati.“ U vreme krize jedinstvo se postiže zbijanjem redova pred „opasnošću“ i „neprijateljem“. Zato danas Amerika pleše na ivici novog (hladnog) rata.

Zapad čuva NATO Obično zaboravlja, kaže politikolog Danijele Pera, da je „Zapad (sasvim skoro u istorijskom smislu) nametnut Evropi silom i vojnom okupacijom, uključujući različite oblike psihološkog, kulturnog i političkog podređivanja“. „S geopolitičkog stanovišta“, podseća italijanski geopolitičar Klaudio Muti, „koncept ’Zapada’ danas je pretvoren u ideološko sredstvo koje američki imperijalizam koristi kako bi Evropu vezao za sebe“. S kulturnog stanovišta, „Zapad je postao sinonim za modernost“. Evropa najzad počinje da „prati trendove koji se pojavljuju na drugoj strani Atlantika, u onome što stvarno čini zapadnu hemisferu“. Zapad je na taj način ukrao ne samo prošlost Evrope već joj je trajno uskratio i suverenitet i pravo da donosi političke odluke. „Dakle, ako se u Bostonu, Njujorku i Vašingtonu ruše i uništavaju spomenici u ime navodne borbe protiv rasizma, u Evropi se čini isto, bez ikakve logičke veze, čistom imitacijom.“ Na sličan način imitira se i „suverenizam“, „populizam“, „trampizam“, očekujući „oslobođenje“ od Amerike, a da uz to ni jedan ni drugi pokret ne dovode u pitanje američku hegemoniju, njeno „suvereno pravo“ da vlada evropskim kontinentom i, u krajnjem, nad čitavim svetom. U stvari, kao što konstatuje italijanski geopolitičar Emanuel Pjetrobon, Zapad danas nije toliko homogen blok zemalja, koje karakteriše zajednička kulturna tradicija i zajedničke društvene vrednosti, ekonomski sistem ili politička kultura, već „geopolitički entitet zasnovan na centralnoj ulozi Sjedinjenih Država i na perifernom prisustvu drugih sila, poput Kanade, Japana, Evropske unije, Australije, Novog Zelanda i Turske“. Takav Zapad „nikad nije postojao pre 1945, a i danas se bori da postoji autonomno, uprkos milijardama dolara koje su Sjedinjene Države uložile u kulturnu dominaciju nad Starim kontinentom“. Istinski „zapadni blok“ i danas ostaju isključivo Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Holandija i Skandinavija, kao „kolevke političkog liberalizma i avangarde socijalnih i kulturnih revolucija“, odakle se zapadne vrednosti „šire u ostatak bloka evroameričke civilizacije“, dakle u zemlje koje zaista ne predstavljaju i nikad neće ni predstavljati „pravi Zapad“. Najznačajniji izraz Zapada, konstatuje Pjetrobon, zato ostaje Severnoatlantski vojni savez, „najveći i najuporniji vojni savez na planeti“. Da je Zapad zaista onaj kohezivni i unitarni blok kao što se predstavlja, njegove granice ne bi bile štićene vojnom silom, i to po svaku cenu. Međutim, „Erdoganov nezaustavljivi uspon dokazuje da Turska nije Zapad i da njeno održavanje unutar Zapada, prinudno i diktirano geopolitičkim razlozima, jednostavno više nije moguće“. Zapadna epopeja Turske trajala je od vremena Kemala Ataturka i gotovo sve to vreme zapadna orijentacija Turske bila je garantovana silom. Ali na kraju ova gruba sila nije bila dovoljna. „Otac nove Turske“ Redžep Tajip Erdogan je u junu 2016, posle neuspešnog državnog udara, odneo pobedu nad kemalistima i usmerio Tursku u drugačijem pravcu. Turski slučaj nije usamljen: u Mađarskoj i Poljskoj devesternizacija se odvija mekše, pod okolnostima njihovog članstva u Evropskoj uniji, ali ovaj proces je jednostavno neizbežan i, uz mnoge razlike, sve snažnije ispoljava „neliberalne i nezapadne tendencije“.

[/restrict]