Лице маске

Испод маске мајмуна лице је мајмуна.

Јапански хаику песник Мацуо Башо, 1693

Специјално за „Печат“ из Кембриџа Небојша Радић

Hа јавним местима ових дана треба носити маске. Чак и у банкама. Негде је директива препорука а негде и законска одредба, као на пример овде у Енглеској, где је казна за неношење маске стотину фунти. Вирус корона вреба, а маске ће помоћи да се ширење заразе заустави до проналаска вакцине. После тога ћемо маске скинути. Тако нам кажу.

Шта је уопште маска, који је њен историјски и културолошки смисао и каква јој је ћуд? Да ли она представља драматичан помак ка непознатом или је само предвидљив, логичан наставак, један симболичан искорак, а иначе неминовна последица урушавања политичког света око нас?

Када читамо нову, тврдо укоричену књигу, прво скинемо шарени, папирнати омот и оставимо га по страни. Када завршимо са читањем вратимо омот на књигу а књигу на полицу одакле нас она после гледа као да је нова, непрочитана. Смисао омота је да сачува корице књиге. Смисао нашег поступка је да сачувамо омот и са њим привид да је књига нова.

[restrict]

КРАТКА ИСТОРИЈА Маске служе да се заштитимо или прерушимо, да се забавимо или као део каквог ритуала. Најстарији нађени примерак маске је стар око седам хиљада година, а пошто су оне често прављене од коже или дрвета, материјала који не могу да издрже изазов времена, сигурно су и доста старије од тога. Коришћене су у ритуалним обредима широм света и углавном слично изгледају, али се разликују по материјалима израде, по стилу и начину употребе.

У Африци су маске коришћене у ритуалне и церемонијалне сврхе. Сматра се да најстарије датирају још из каменог доба (палеолит, 2,6 милиона до 10.000 година старе ере) и најчешће означавају духове животиња, митолошка бића, људске врлине или представљају облик исказивања поштовања.

Потрага за пореклом кинеских маски нас води до прастарих шаманских (вен) ритуала, истеривање злих духова или приликом сахрана. Маске су тако током векова полако ушле у многе друге сегменте јавног живота, те се данас користе у разним приликама, од рођења до сахрана. Користе се и у балетима или позоришним представама, постоје маске и за бебе. Јапанци маске користе у позоришту, за фестивале или ритуале и оне представљају људе, животиње, зле духове или разна имагинарна бића.

Маске се у сличне сврхе носили и становници северне и јужне Америке, Океаније па и Европе. Стари Грци су маске носили на сцени позоришта а данас се носе у Северној Америци и Британији поводом дана мртвих (Halloween, 1. новембар). Носе маске и чланови злогласног Кју-клукс-клана, као и припадници специјалних полицијских и војних одреда широм света.

У Срба су маске коришћене у обредима којима су наши преци комуницирали са оностраним бићима, прецима, демонима и божанствима.

БЕКСТВО ОД ДРУШТВЕНИХ НОРМИ Посебно важне за нашу тему су, међутим, венецијанске карневалске маске и то, пре свега, због улоге коју су имале у релативизацији идентитета и као инструмент за аболицију моралних, обичајних и законских норми. Венецијански карневал се одржава од 1162. године, а први помен термина затичемо 1094. године у документу дужда Виталеа Фалиера. У том документу он говори о јавним приредбама. Млетачка олигархија је, наиме, у одређеном тренутку сматрала за потребно да посвети део године забавама и прославама налик на римски принцип „хлеба и игара“.

Учесници карневала носе маске које су или специфично карневалске или припадају неком од типичних ликова италијанске commedia dell’arte позоришне традиције (импровизација базирана на одређеном броју сталних ликова). Вероватно најпознатија карневалска маска је bauta, која прекрива читаво лице, нема уста, али зато има истурен кљун. Уз ову маску се обавезно носи црни огртач и тророги шешир. Dama је женска маска с много украсних детаља док је gatto полумаска облика мачје главе. Dottor peste (доктор куга) је кожна маска с врло дугим кљуном и потиче од времена епидемије куге када су лекари носили сличне маске ради сопствене заштите.

Смисао карневала је на почетку био да се најсиромашнијима пружи одушак кроз прославе уз музику и плес. Током светковина учесници су носили маске и тиме мењали идентитет у смислу припадности одређеном друштвеном сталежу, полу или религији. Тиме су се брисале, бар за трајања карневала, социјалне разлике и неједнакости. Чак је и исмевање власти и аристократије било дозвољено и све су то били вентили за ослобађање од притиска и тензија узроковани строгим моралним нормама и правилима понашања. Током карневала, међутим, свако је могао да усвоји било који и било какав идентитет и да ради шта хоће, тако да је уобичајени поздрав током карневала био buongiorno signora maschera (добар дан, госпођо маско).

Уз богату иконографију сачињену од мистериозних маски и костима, карневал је постао прилика за аболицију одговорности, дужности, припадности, те друштвених, моралних, црквених, породичних и свих других норми. Било је то поље трансгресије, апсолутне, разуздане, паганске и сензуалне слободе која је и представљала најдубљи смисао карневала као краљевства разиграних маски, костима и титравих сенки по тамним млетачким контрадама и водама.

С Венецијом, поред друштвене, религијске и обичајне функције, маска добија индивидуалистичку визуру, улази у службу појединца и постаје део његовог психолошког профила. Трансгресија постаје реална могућност, јер није и не може бити санкционисана.

У српском језику постоји реч „персона“. Латинског је порекла и постоји у свим западноевропским језицима, па и у руском језику. Српски синоними за ову реч су: особа, личност, лице. У свом оригиналном латинском значењу (етимологија даље у прошлост корене пушта у старогрчки и етрурски) именица persona значи маска, или лик у позоришној представи. У складу с тим значењем је чувени америчко-британски песник Т. С. Елиот почетком 20. века писао да приликом изласка из куће треба да припреми „своје лице за лица које ће срести“.

Кога ми онда срећемо свакодневно по улицама, персоне или људе? Маске неке које ходају без господара, саме? Неко ће сад рећи, па после тридесет година рада у фирми тој и тој, и свакодневног малтретирања у превозу ја ни лице ни личност више немам, остала је само маска. Да, али и та и таква маска није за једнократну употребу, некако је наша.

Фридрих Ниче је писао да све што је дубоко воли маске и да је сваком узвишеном духу потребна маска да би се заштитио од погрешних интерпретација сваке његове или њене речи, корака или знака живота који даје. Немачки филозоф је маску препоручивао као штит по моделу спартанских јунака у Термопилском кланцу, ваљда.

ЧОЈСТВО И ЈУНАШТВО Хирурзи носе маске да не би својим бацилима случајно заразили отворену рану пацијента. У Азији маске носе већ дуго у градовима да би се заштитили од загађења или алергена. Нама данас кажу да треба да носимо маске из два разлога, да заштитимо себе и да заштитимо друге.

Писао је Марко Миљанов да је јунаштво када себе бранимо од другога а чојство када другога бранимо од сопственога зла. Културолошка матрица дакле постоји, бранити другога није нам страно, али су се времена променила. Нема нам више кубуре и бритке сабље, нити Турака које би разгонили на буљуке. У овом сасвим нејуначком, постмодерном свету остаје нам само да испуњавамо задатке – да носимо маске.

И још нешто, ако нам држава изда наредбу да нешто радимо у интересу безбедности људи око нас (шире друштвене заједнице) свака се непослушност може третирати као акт тероризма, у неколико корака, готово неприметно. У складу с тим, многи независни (not main stream) коментатори на Западу наше протесте испред Скупштине протумачили су и хвалили као прву успешну светску побуну против државне репресије полицијским часовима.

Имамо ми искуства у тим стварима. Постоји израз „увалити пушку“ некоме, преварити га, учинити га одговорним за нешто а често и против његове воље. Када у војсци задужиш пушку, преузимаш на себе велику одговорност за њену исправност, чистоћу, беспрекорно функционисање, за муницију, дрнч и уље. Дакле, је ли ово неко покушава да нам „ували маску“ или нам се само чини?

Маске саме по себи могу да буду и опасне по респираторни систем а да при томе не пружају адекватну заштиту. Амерички првосвештеник ковида, доктор Ентони Фаучи је пре неколико месеци и сам рекао да нас маске терају да додирујемо лице чешће него обично чиме повећавамо ризик од уношења вируса у организам.

Дебора Коен, дописник Би-Би-Сија за здравље, нам је 12. јула објаснила зашто је Светска здравствена организација променила став о ношењу маски. Прво су говорили да је не треба носити, а сада је ипак испало да треба. Каже новинарка да то није због нових научних сазнања већ због политичког притиска – лобирања. Дебора нам није рекла ко то лобира, а било би баш занимљиво знати.

Зашто би неко вршио притисак да се носе маске? Можда зато што је вишак страха и панике, а мањак слободе добро? За кога ли је то само добро?

У међувремену, светско тржиште маски се процењује на неколико милијарди долара. За коју годину биће то и три милијарде долара. Има ту довољно пара и за подмазивање зарђалих политичких зупчаника. После ковида 19 доћи ће и 20, 21, 22… па што не би? Зар то није логично? Заразних обољења па и пандемија је било и раније, биће их још. Сад кад су нам алармни уређаји подешени на ту фреквенцу… има само да пишти.

Уједињено Краљевство преговара о детаљима изласка из Европске уније. Да ли ће ти преговори бити предмет критичке пажње медија или ће насловне стране бити затрпане сликама људи и беба с маскама и текстовима о жариштима болести, графиконима с бројем мртвих или интервјуима с научницима и „научницима“ о следећем вирусу? Да видимо…

Ко једном употреби страх као политичко оруђе и увери се у његову ефикасност тај ће тешко одустати од његове употребе. А да тестирамо мало више пред изборе? Или мало мање?

На основу података Статистичког завода Србије, број умрлих у првих пет месеци ове године нешто је мањи него прошле године (каже и премијерка Ана Брнабић). Овде у Британији влада доказује да постоји скок у броју умрлих који се поклапа са затварањем у куће (lockdown). Критички настројени коментатори примећују да је већина тих људи умрла са вирусом а не од вируса а да су многи срчани, бубрежни и други тешки болесници сигурно преминули јер нису смели да потраже лекарску помоћ, дођу у болницу или су им већ заказане хируршке интервенције једноставно отказане. Створена је општа клима панике и хистерије тако да ће истина о овим догађајима причекати излазак на видело. Не заборавимо да је, осим Шведске и још неколико земаља, иста пракса и у остатку света. Не ради се овде о једној влади једне земље, ово је први прави планетарни спектакл.

ЗДРАВСТВЕНИ ТЕРОР Француски професор и доктор Патрик Зилберман је 2013. описао процес којим здравствена безбедност полако постаје саставни део државне и међународне политичке сцене. Зилберман је упозорио на стварање једне врсте „здравственог терора“ као полуге власти за управљање ситуацијом названом worst case scenario – сценарио најгорег случаја. Све што треба урадити је на основу могуће опасности презентирати податке тако да омогућавају овладавање екстремном ситуацијом (пандемија нпр). Онда се логика сценарија најгорег случаја (милиони заражених, 10% смртност) усвоји као рационалан политички став како би се становништво приморало да прихвати наметнуте им обавезе. Последица тога је да здравље није више наше право (health safety) већ постаје обавеза (biosecurity).

Италијански филозоф Ђорђо Агамбен закључује (мај 2020) да су се Зилберманова предвиђања обистинила. Сведоци смо парадигматичне промене понашања власти чији сигурносни апарат постаје знатно ефикаснији од било ког претходног модела. Престанак политичког деловања и прекид друштвених веза тако постају најпожељнији облици грађанског понашања и ангажовања. Као да нам владе света поручују, само ви будите добри, мирни, стрпљиви, верујте нам и пустите нас да на миру водимо привреду, војску, здравство, образовање, спољну политику, енергетику…

Друштво будућности прети да буде друштво без породица и пријатеља. То је друштво јединки које једне с другима имају наводно рационалне и савршено регулисане (и прислушкиване) односе, врше документоване трансакције, користе дигитални новац и допуштају да банке стану између деце и родитеља, између тате и маме, брата и сестре, између тебе и тебе.

На лицима људи око нас – маске. Слојеви маски. Испод маски је клупко политичких маневара од којих ниједан као да не узима заиста у обзир мишљење, потребе и добробит грађана. Не излазимо из куће. Ако изађемо, морамо да се маскирамо. Постајемо неко или нешто друго. У свету у ком су људи највећа претња по наше здравље и живот а маска једини спас и утеха, ко ће се више и сећати нашег лица и имена?           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *