Lice maske

Ispod maske majmuna lice je majmuna.

Japanski haiku pesnik Macuo Bašo, 1693

Specijalno za „Pečat“ iz Kembridža Nebojša Radić

Ha javnim mestima ovih dana treba nositi maske. Čak i u bankama. Negde je direktiva preporuka a negde i zakonska odredba, kao na primer ovde u Engleskoj, gde je kazna za nenošenje maske stotinu funti. Virus korona vreba, a maske će pomoći da se širenje zaraze zaustavi do pronalaska vakcine. Posle toga ćemo maske skinuti. Tako nam kažu.

Šta je uopšte maska, koji je njen istorijski i kulturološki smisao i kakva joj je ćud? Da li ona predstavlja dramatičan pomak ka nepoznatom ili je samo predvidljiv, logičan nastavak, jedan simboličan iskorak, a inače neminovna posledica urušavanja političkog sveta oko nas?

Kada čitamo novu, tvrdo ukoričenu knjigu, prvo skinemo šareni, papirnati omot i ostavimo ga po strani. Kada završimo sa čitanjem vratimo omot na knjigu a knjigu na policu odakle nas ona posle gleda kao da je nova, nepročitana. Smisao omota je da sačuva korice knjige. Smisao našeg postupka je da sačuvamo omot i sa njim privid da je knjiga nova.

[restrict]

KRATKA ISTORIJA Maske služe da se zaštitimo ili prerušimo, da se zabavimo ili kao deo kakvog rituala. Najstariji nađeni primerak maske je star oko sedam hiljada godina, a pošto su one često pravljene od kože ili drveta, materijala koji ne mogu da izdrže izazov vremena, sigurno su i dosta starije od toga. Korišćene su u ritualnim obredima širom sveta i uglavnom slično izgledaju, ali se razlikuju po materijalima izrade, po stilu i načinu upotrebe.

U Africi su maske korišćene u ritualne i ceremonijalne svrhe. Smatra se da najstarije datiraju još iz kamenog doba (paleolit, 2,6 miliona do 10.000 godina stare ere) i najčešće označavaju duhove životinja, mitološka bića, ljudske vrline ili predstavljaju oblik iskazivanja poštovanja.

Potraga za poreklom kineskih maski nas vodi do prastarih šamanskih (ven) rituala, isterivanje zlih duhova ili prilikom sahrana. Maske su tako tokom vekova polako ušle u mnoge druge segmente javnog života, te se danas koriste u raznim prilikama, od rođenja do sahrana. Koriste se i u baletima ili pozorišnim predstavama, postoje maske i za bebe. Japanci maske koriste u pozorištu, za festivale ili rituale i one predstavljaju ljude, životinje, zle duhove ili razna imaginarna bića.

Maske se u slične svrhe nosili i stanovnici severne i južne Amerike, Okeanije pa i Evrope. Stari Grci su maske nosili na sceni pozorišta a danas se nose u Severnoj Americi i Britaniji povodom dana mrtvih (Halloween, 1. novembar). Nose maske i članovi zloglasnog Kju-kluks-klana, kao i pripadnici specijalnih policijskih i vojnih odreda širom sveta.

U Srba su maske korišćene u obredima kojima su naši preci komunicirali sa onostranim bićima, precima, demonima i božanstvima.

BEKSTVO OD DRUŠTVENIH NORMI Posebno važne za našu temu su, međutim, venecijanske karnevalske maske i to, pre svega, zbog uloge koju su imale u relativizaciji identiteta i kao instrument za aboliciju moralnih, običajnih i zakonskih normi. Venecijanski karneval se održava od 1162. godine, a prvi pomen termina zatičemo 1094. godine u dokumentu dužda Vitalea Faliera. U tom dokumentu on govori o javnim priredbama. Mletačka oligarhija je, naime, u određenom trenutku smatrala za potrebno da posveti deo godine zabavama i proslavama nalik na rimski princip „hleba i igara“.

Učesnici karnevala nose maske koje su ili specifično karnevalske ili pripadaju nekom od tipičnih likova italijanske commedia dell’arte pozorišne tradicije (improvizacija bazirana na određenom broju stalnih likova). Verovatno najpoznatija karnevalska maska je bauta, koja prekriva čitavo lice, nema usta, ali zato ima isturen kljun. Uz ovu masku se obavezno nosi crni ogrtač i trorogi šešir. Dama je ženska maska s mnogo ukrasnih detalja dok je gatto polumaska oblika mačje glave. Dottor peste (doktor kuga) je kožna maska s vrlo dugim kljunom i potiče od vremena epidemije kuge kada su lekari nosili slične maske radi sopstvene zaštite.

Smisao karnevala je na početku bio da se najsiromašnijima pruži odušak kroz proslave uz muziku i ples. Tokom svetkovina učesnici su nosili maske i time menjali identitet u smislu pripadnosti određenom društvenom staležu, polu ili religiji. Time su se brisale, bar za trajanja karnevala, socijalne razlike i nejednakosti. Čak je i ismevanje vlasti i aristokratije bilo dozvoljeno i sve su to bili ventili za oslobađanje od pritiska i tenzija uzrokovani strogim moralnim normama i pravilima ponašanja. Tokom karnevala, međutim, svako je mogao da usvoji bilo koji i bilo kakav identitet i da radi šta hoće, tako da je uobičajeni pozdrav tokom karnevala bio buongiorno signora maschera (dobar dan, gospođo masko).

Uz bogatu ikonografiju sačinjenu od misterioznih maski i kostima, karneval je postao prilika za aboliciju odgovornosti, dužnosti, pripadnosti, te društvenih, moralnih, crkvenih, porodičnih i svih drugih normi. Bilo je to polje transgresije, apsolutne, razuzdane, paganske i senzualne slobode koja je i predstavljala najdublji smisao karnevala kao kraljevstva razigranih maski, kostima i titravih senki po tamnim mletačkim kontradama i vodama.

S Venecijom, pored društvene, religijske i običajne funkcije, maska dobija individualističku vizuru, ulazi u službu pojedinca i postaje deo njegovog psihološkog profila. Transgresija postaje realna mogućnost, jer nije i ne može biti sankcionisana.

U srpskom jeziku postoji reč „persona“. Latinskog je porekla i postoji u svim zapadnoevropskim jezicima, pa i u ruskom jeziku. Srpski sinonimi za ovu reč su: osoba, ličnost, lice. U svom originalnom latinskom značenju (etimologija dalje u prošlost korene pušta u starogrčki i etrurski) imenica persona znači maska, ili lik u pozorišnoj predstavi. U skladu s tim značenjem je čuveni američko-britanski pesnik T. S. Eliot početkom 20. veka pisao da prilikom izlaska iz kuće treba da pripremi „svoje lice za lica koje će sresti“.

Koga mi onda srećemo svakodnevno po ulicama, persone ili ljude? Maske neke koje hodaju bez gospodara, same? Neko će sad reći, pa posle trideset godina rada u firmi toj i toj, i svakodnevnog maltretiranja u prevozu ja ni lice ni ličnost više nemam, ostala je samo maska. Da, ali i ta i takva maska nije za jednokratnu upotrebu, nekako je naša.

Fridrih Niče je pisao da sve što je duboko voli maske i da je svakom uzvišenom duhu potrebna maska da bi se zaštitio od pogrešnih interpretacija svake njegove ili njene reči, koraka ili znaka života koji daje. Nemački filozof je masku preporučivao kao štit po modelu spartanskih junaka u Termopilskom klancu, valjda.

ČOJSTVO I JUNAŠTVO Hirurzi nose maske da ne bi svojim bacilima slučajno zarazili otvorenu ranu pacijenta. U Aziji maske nose već dugo u gradovima da bi se zaštitili od zagađenja ili alergena. Nama danas kažu da treba da nosimo maske iz dva razloga, da zaštitimo sebe i da zaštitimo druge.

Pisao je Marko Miljanov da je junaštvo kada sebe branimo od drugoga a čojstvo kada drugoga branimo od sopstvenoga zla. Kulturološka matrica dakle postoji, braniti drugoga nije nam strano, ali su se vremena promenila. Nema nam više kubure i britke sablje, niti Turaka koje bi razgonili na buljuke. U ovom sasvim nejunačkom, postmodernom svetu ostaje nam samo da ispunjavamo zadatke – da nosimo maske.

I još nešto, ako nam država izda naredbu da nešto radimo u interesu bezbednosti ljudi oko nas (šire društvene zajednice) svaka se neposlušnost može tretirati kao akt terorizma, u nekoliko koraka, gotovo neprimetno. U skladu s tim, mnogi nezavisni (not main stream) komentatori na Zapadu naše proteste ispred Skupštine protumačili su i hvalili kao prvu uspešnu svetsku pobunu protiv državne represije policijskim časovima.

Imamo mi iskustva u tim stvarima. Postoji izraz „uvaliti pušku“ nekome, prevariti ga, učiniti ga odgovornim za nešto a često i protiv njegove volje. Kada u vojsci zadužiš pušku, preuzimaš na sebe veliku odgovornost za njenu ispravnost, čistoću, besprekorno funkcionisanje, za municiju, drnč i ulje. Dakle, je li ovo neko pokušava da nam „uvali masku“ ili nam se samo čini?

Maske same po sebi mogu da budu i opasne po respiratorni sistem a da pri tome ne pružaju adekvatnu zaštitu. Američki prvosveštenik kovida, doktor Entoni Fauči je pre nekoliko meseci i sam rekao da nas maske teraju da dodirujemo lice češće nego obično čime povećavamo rizik od unošenja virusa u organizam.

Debora Koen, dopisnik Bi-Bi-Sija za zdravlje, nam je 12. jula objasnila zašto je Svetska zdravstvena organizacija promenila stav o nošenju maski. Prvo su govorili da je ne treba nositi, a sada je ipak ispalo da treba. Kaže novinarka da to nije zbog novih naučnih saznanja već zbog političkog pritiska – lobiranja. Debora nam nije rekla ko to lobira, a bilo bi baš zanimljivo znati.

Zašto bi neko vršio pritisak da se nose maske? Možda zato što je višak straha i panike, a manjak slobode dobro? Za koga li je to samo dobro?

U međuvremenu, svetsko tržište maski se procenjuje na nekoliko milijardi dolara. Za koju godinu biće to i tri milijarde dolara. Ima tu dovoljno para i za podmazivanje zarđalih političkih zupčanika. Posle kovida 19 doći će i 20, 21, 22… pa što ne bi? Zar to nije logično? Zaraznih oboljenja pa i pandemija je bilo i ranije, biće ih još. Sad kad su nam alarmni uređaji podešeni na tu frekvencu… ima samo da pišti.

Ujedinjeno Kraljevstvo pregovara o detaljima izlaska iz Evropske unije. Da li će ti pregovori biti predmet kritičke pažnje medija ili će naslovne strane biti zatrpane slikama ljudi i beba s maskama i tekstovima o žarištima bolesti, grafikonima s brojem mrtvih ili intervjuima s naučnicima i „naučnicima“ o sledećem virusu? Da vidimo…

Ko jednom upotrebi strah kao političko oruđe i uveri se u njegovu efikasnost taj će teško odustati od njegove upotrebe. A da testiramo malo više pred izbore? Ili malo manje?

Na osnovu podataka Statističkog zavoda Srbije, broj umrlih u prvih pet meseci ove godine nešto je manji nego prošle godine (kaže i premijerka Ana Brnabić). Ovde u Britaniji vlada dokazuje da postoji skok u broju umrlih koji se poklapa sa zatvaranjem u kuće (lockdown). Kritički nastrojeni komentatori primećuju da je većina tih ljudi umrla sa virusom a ne od virusa a da su mnogi srčani, bubrežni i drugi teški bolesnici sigurno preminuli jer nisu smeli da potraže lekarsku pomoć, dođu u bolnicu ili su im već zakazane hirurške intervencije jednostavno otkazane. Stvorena je opšta klima panike i histerije tako da će istina o ovim događajima pričekati izlazak na videlo. Ne zaboravimo da je, osim Švedske i još nekoliko zemalja, ista praksa i u ostatku sveta. Ne radi se ovde o jednoj vladi jedne zemlje, ovo je prvi pravi planetarni spektakl.

ZDRAVSTVENI TEROR Francuski profesor i doktor Patrik Zilberman je 2013. opisao proces kojim zdravstvena bezbednost polako postaje sastavni deo državne i međunarodne političke scene. Zilberman je upozorio na stvaranje jedne vrste „zdravstvenog terora“ kao poluge vlasti za upravljanje situacijom nazvanom worst case scenario – scenario najgoreg slučaja. Sve što treba uraditi je na osnovu moguće opasnosti prezentirati podatke tako da omogućavaju ovladavanje ekstremnom situacijom (pandemija npr). Onda se logika scenarija najgoreg slučaja (milioni zaraženih, 10% smrtnost) usvoji kao racionalan politički stav kako bi se stanovništvo primoralo da prihvati nametnute im obaveze. Posledica toga je da zdravlje nije više naše pravo (health safety) već postaje obaveza (biosecurity).

Italijanski filozof Đorđo Agamben zaključuje (maj 2020) da su se Zilbermanova predviđanja obistinila. Svedoci smo paradigmatične promene ponašanja vlasti čiji sigurnosni aparat postaje znatno efikasniji od bilo kog prethodnog modela. Prestanak političkog delovanja i prekid društvenih veza tako postaju najpoželjniji oblici građanskog ponašanja i angažovanja. Kao da nam vlade sveta poručuju, samo vi budite dobri, mirni, strpljivi, verujte nam i pustite nas da na miru vodimo privredu, vojsku, zdravstvo, obrazovanje, spoljnu politiku, energetiku…

Društvo budućnosti preti da bude društvo bez porodica i prijatelja. To je društvo jedinki koje jedne s drugima imaju navodno racionalne i savršeno regulisane (i prisluškivane) odnose, vrše dokumentovane transakcije, koriste digitalni novac i dopuštaju da banke stanu između dece i roditelja, između tate i mame, brata i sestre, između tebe i tebe.

Na licima ljudi oko nas – maske. Slojevi maski. Ispod maski je klupko političkih manevara od kojih nijedan kao da ne uzima zaista u obzir mišljenje, potrebe i dobrobit građana. Ne izlazimo iz kuće. Ako izađemo, moramo da se maskiramo. Postajemo neko ili nešto drugo. U svetu u kom su ljudi najveća pretnja po naše zdravlje i život a maska jedini spas i uteha, ko će se više i sećati našeg lica i imena?           

[/restrict]