Зечевизија – Ђиласов Видовдан

Што се све пресекло у ноћи 28. јуна 1948. у афективном доживљају највишег реда, у коме Милован Ђилас, српски бог-херој, заштитник народа, васкрсава у глуво доба комунистичког једноумља и изазива преокрет у свести већ зрелог револуционара. И да ли се у тој ноћи Лазареве крсне славе догодила важна промена када се поново рађао неки други Милован Ђилас, први јеретик комунизма?

Поводом Видовдана 1948. године Милован Ђилас записао је у својим мемоарима: „Тог 28. јуна 1948. године, тек сам се био пробудио после поподневног сна, негде око 3.30, обавестили су ме да је пре пола сата у Прагу објављена Резолуција Информбироа против КП Југославије. Мени као и другим друговима Србима, засекла се у разум, с неодољивом, митском силином, чињеница да је та Резолуција објављена баш истог дана када се догодила трагична битка на Косову 1389. године, којом почиње петовековна турска владавина над српским народом. Тог дана заспао сам пред поноћ, али сам се нагло пробудио, сат-два после поноћи са умом обузетим и усплахиреним Резолуцијом Информбироа… Без размишљања, подстицан охлађеним, одмераваним бесовима и неодољивим сазнањем, повукао сам се у своју собу и почео да пишем одговор… Поуздано сам знао да ће већ сутра то загрмети у јавности.“

[restrict]

„С НЕОДОЉИВОМ МИТСКОМ СИЛИНОМ“ На овом месту читалац застаје и подиже обрве. Ђилас 1948. и косовски Видовдан? Па још „мени и другим друговима Србима“, три године пошто је званично престао да буде Србин и целу једну популацију, наредбом без поговора, дакле голом револуционарном силом, превео у нову, црногорску нацију? Добро, зна се да је пред крај живота поново одлучио да буде Србин и затражио да буде сахрањен по православном обреду. Али ово о Видовдану 1948. пише као комунист и званично Титов први Црногорац, министар за Црну Гору, члан Политбироа и главни идеолог КПЈ, којем српски видовдански фатум не би требало да значи више од националног (тј. „националистичког“) мита угњетачке, шовинистичке, хегемонистичке и не-знам-какве-све српске буржоазије. Шта се догодило тог поподнева и ноћи што је Милована Ђиласа окренуло да се одједном сети својих српских корена са „неодољивом, митском силином“ и нагло пробуди са умом „обузетим и усплахиреним неодољивим сазнањем“, па још не само он него и други „његови другови Срби“ и исте ноћи стане на црту оном непријатељу кога је до јуче обожавао са сличном митском снагом, поуздано знајући да ће све то већ сутрадан – „загрмети у јавности“? Јесу ли му тада, у по бурне црне ноћи, однекуд просветлеле речи његовог оца Николе: „Ако Црногорци нијесу Срби онда Срба и нема.“ И та расправа још траје, вели Ђиласов биограф Лалић. „Не воде је више Ђилас и његов отац Никола, али ње се нису ослободиле ни нове генерације. И неће ускоро.“
Вратимо се, међутим, митској снази Видовдана. Сва је прилика да Ђилас тада (ни доцније) није марио за теорију архетипова Карла Густава Јунга која може помоћи у тумачењу оне буре с којом се из дубине колективно несвесног у стварност враћају „урођени обрасци мишљења, осећања и делања настали као резултат вековима таложеног искуства бројних генерација предака“, тј. првобитне слике, праузори или праликови искуства целог народа, какав јесте Видовдан. Залихе оваквих искустава у Срба сасвим неочекивано, а силовито, избијају у преломним моментима криза и опасности. Отуд она теза да нас Видовдан од памтивека прати у судбинским тренуцима. Тако је и дан-данас, када се по ко зна који пут суочавамо с истим фатумом. Видовдан је за Србе одувек био изазов и то не у смислу празне и помодне англосаксонске фразе којом се еуфемистички покрива свако непријатно одређење него у изворном значењу овог појма: као страшна и кобна неизвесност.

ОД ПАМТИВЕКА Дан Косовске битке, 15/28. јун, обележава се у Срба „од памтивека као празник херојског претка целог народа, херојског родоначелника“, каже Миодраг Поповић у својој изузетној и још увек јединој те врсте студији Видовдан и часни крст, 1977. „Као првобитни предак, бог заштитник, Видовдан живи негде у дубини човековог бића, као део његове подсвести и може да неочекивано изрони у сасвим различитим историјским моментима“ (баш као што се догодило у Ђиласовој ноћи 1948, Б. З.). „Дан бога Вида постојао је у народу од старине, много пре писаних косовских извора и десетерачких народних песама и падао око 15/28. јуна, дакле на летњи солстицијум, најдужи дан у години, за који се везивао Видов пагански култ“, пише Поповић. „Видовдан је у народној свести сачуван као дан јуначког огледања. Српски преци оживљавали су тога дана у себи свог херојског прапретка, сам почетак. Надахнути његовим примером, они су на тај дан и сами постојали јунаци, хероји, полубогови спремни на жртву преко које ће се трајно сјединити са првобитним претком и тако се по свом митском уверењу, поново родити и обновити. Бели, јаки, сунчани Вид, који је чинио срж херојског бића српског народа, оживео је у лепоти косовских песама. Сасвим је природно да је, заједно са новом хероиком, у народу оживело и сећање на херојски култ Белог Вида. И оживљавање Видовог култа, а не само приближно подударање историјског датума Косовске битке са Видовим култним даном, могло је учинити да баш Видовдан буде овековечен као дан трајног, ванвременог јуначког огледања са митским злом.“ (Да ли се у мистичној видовданској ноћи 1948. Ђилас заиста поново родио и обновио, упркос дотадашњем току догађаја, ствар је даљег истраживања, али стоје чињенице да од његовог одговора на Резолуцију ИБ, која је већ сутрадан постала званични документ Југославије, Ђиласов животни и политички век креће сасвим новим, неочекиваним путем огледања са митским злом par excellence.)

КУЛТ РАТНИЧКОГ БОГА Нема сумње да је култ главног ратничког бога Светог Вида (Световида), који су Срби донели на Балкан из своје северне постојбине, непрекидно постојао у народу „као дан херојске жртве“ и да је, супституисан другим именима, живео у колективној свести српског народа све до ХХ века. Тада се изненада пробио из митске дубине, и у тренуцима велике народне драме у балканским ратовима постао државни празник и „црвено слово“ у православном календару, а са Принциповим пуцњима у Сарајеву, голготом и тријумфом Србије у светском рату постао Дан националне славе и вечни пламен у националном Пантеону (кога још нема). Иако поново предат некој врсти заборава и „скрајнут“ у приредбе поводом краја школске године (што је такође за даље истраживање опадања и лутања Србије после 1918), Видовдан је неочекивано оживео у данима Информбироа, када су земља и људи поново стрепели од масивног напада противника, већ накострешеног иза гвоздене завесе. Али нека врста аристотелске катарзе, која је потом задесила ударнике новог, Титовог култа, сасвим неочекивано – видовдански indeed! – погодила је Милована Ђиласа и окренула га против новог митског зла, у духу главне етичке парадигме српског народа, што је, недуго затим, постало узрок једне личне и колективне трагедије.
Сада већ нема никакве сумње да је „Бели Вид“ траг врховног бога свих старих Срба; оних у северној прапостојбини и оних на Балкану. То је Световид чије је светилиште у Витову, на балтичкој Аркони, разорио дански краљ Валдемар (име му беше словенско по деди Владимиру Мономаху, кијевском великом кнезу, чија је кћер Инга пошла за данског принца Свена – и самог поклоника Световидовог култа!) 15/28. јуна 1168. године, на острву Рујан (нем. Rügen), одакле данас, из луке Шашинци (Sassnitz), недалеко од Коренице (Karenz), полазе трајекти за Шведску. Тај догађај детаљно описује дански средњовековни хроничар Саксо Граматик (око 1150 – око 1220) у свом делу Gesta Danorum, чији је делимични превод на савремени српски, с драгоценим коментарима, дао Београђанин Растко Костић, 2009. године (о овоме ћемо шире писати у „Печату“). Саксо описује светилиште и култ Световида, као и његову славу на дан летњег солстиција, када је врховни свештеник главног српског култа износио округлу чесницу висине човека у ритуалу који се и данас изводи у Срба („Видите ли ме“, виче свештеник сакривен иза славског колача. „Видимо мало, а идуће године нимало“, одговара народ). Отуд у Срба обред милања („Видиш ли ме“ – „Не виђу“ у селу Грмљанима код Требиња или у Старој Србији, где домаћин, сакривен иза чеснице, виче укућанима: „Дабогда не видели ме од великих класова“). Овај обичај обављао се по завршетку жетве, око Световидoвe крсне славе, али и на Божић, када се износи чесница и изводи милање које описује и Вук у свом „Рјечнику“. „Из свега тога јасно се види да је чесница првобитно представљала хлеб из новог жита и да се у обичају милања појављује у истој улози и у истом значењу као хлеб у Световидовом култу код Балтичких Словена“ (Српски митолошки речник, 1998). Из чињенице да су краљ Валдемар и његов бискуп Абсалом разорили Световидов храм и култ 15/28. јуна, на дан славе српског врховног бога, види се да је датум одабран намерно са циљем симболичног уништења српске заједнице и њене старе вере, јер „утемељење данске државе почива на слому паганске словенске религије“ (Костић). Али пет векова пре него што се ово догодило Срби су овамо пренели Световидов култ и одржали га на целом Балкану и после примања хришћанства.

АРХЕТИП КОЈИ ЖИВИ Отуд је најзначајнији истраживач старе српске религије Веселин Чајкановић у свом капиталном делу О врховном богу у старој српској религији установио да је древни српски врховни бог идентичан са арконским Световидом. „Име је општесловенско, али је оно можда и старије“, вели Чајкановић, на шта упућује чињеница да су његови главни атрибути бели коњ (Вид) и вук (Дабог, доцније Свети Сава у interpretatio christiana). „Најважније функције, међутим, јесу наравно оне које Дабог врши као највећи национални бог. Као такав, он је родоначелник целога народа“, чију је функцију и атрибуте (један од њих је рујански бели коњ) преузео на себе Вид(овдан). Све се то даље може читати у светлу капиталног закључка најзначајнијег проучаваоца старе словенске религије Бориса Рибјакова, који налази да је врховни бог свих Словена био Род, идентичан са балтичким Световидом (Рибјаков, Паганство Старих Словена, 1981), тј. старосрпским Видом (Чајкановић, цитирано дело, 1941). По низу функција и атрибута у словенској, германској, трачкој и грчко-римској религији овај врховни бог је још старији и потиче из индоевропске колевке. Овај, дакле, deus deorum „стајао је на врху словенског пантеона“ закључује Чајкановић. Стога није чудо што је дан Косовске битке, највеће историјске трауме у српској историји, поистовећен са култом националног опстанка. Светли, бели Вид више од једног миленијума брани српски народ. Видовдан је био крсно име кнеза Лазара, а Кнежева вечера заветна свечаност уочи битке 15/28. јуна, на којој се заступник митског родоначелника и заједничког претка Милош Обилић обавезао на подвиг и жртву. Милош Обилић у том тренутку преузима функцију белог Вида. „Тако се испољила приврженост највећем богу бескрајног низа предака, која је омогућила поколењима потомака да буду у присном додиру са својим прошлим нараштајима до најдаљега претка, да се осећају као нераздвојни делови огромне и моћне заједнице помрлих и живих сународника“ (Војислав Ђурић, 1991). Та митска слика – архетип живи и даље у колективном искуству свих Срба и изузетном снагом пробија у стварност у часовима великих националних криза.
Није никакво чудо што се све ово пресекло у Ђиласовој ноћи 28. јуна 1948. у афективном доживљају највишег реда, у коме српски бог-херој, заштитник народа, васкрсава у глуво доба комунистичког једноумља и изазива преокрет у свести већ зрелог револуционара. Без обзира на то што је после државног не Стаљину, које је те ноћи смислио и записао Милован Ђилас један тоталитаризам замењен другим, ствари су ипак кренуле новим током. Што се Ђиласовог комунистичког црногорства тиче, не треба заборавити да се на сваком од својих доцнијих суђења Ђилас изјашњавао као Србин и што је одлично одбијао затворске привилегије, које су му нуђене ако се изјасни другачије (Лалић). И та важна промена изгледа да се догодила у ноћи Лазареве крсне славе, када се поново рађао неки други Милован Ђилас, први јеретик комунизма. Мало ли је? Исидора Секулић означила је овај мали-велики подвиг изреком: „Научи свог сина јединца да је Видовдан исто што и крсна слава или рођендан – и то је доста.“

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *