Zečevizija – Đilasov Vidovdan

Što se sve preseklo u noći 28. juna 1948. u afektivnom doživljaju najvišeg reda, u kome Milovan Đilas, srpski bog-heroj, zaštitnik naroda, vaskrsava u gluvo doba komunističkog jednoumlja i izaziva preokret u svesti već zrelog revolucionara. I da li se u toj noći Lazareve krsne slave dogodila važna promena kada se ponovo rađao neki drugi Milovan Đilas, prvi jeretik komunizma?

Povodom Vidovdana 1948. godine Milovan Đilas zapisao je u svojim memoarima: „Tog 28. juna 1948. godine, tek sam se bio probudio posle popodnevnog sna, negde oko 3.30, obavestili su me da je pre pola sata u Pragu objavljena Rezolucija Informbiroa protiv KP Jugoslavije. Meni kao i drugim drugovima Srbima, zasekla se u razum, s neodoljivom, mitskom silinom, činjenica da je ta Rezolucija objavljena baš istog dana kada se dogodila tragična bitka na Kosovu 1389. godine, kojom počinje petovekovna turska vladavina nad srpskim narodom. Tog dana zaspao sam pred ponoć, ali sam se naglo probudio, sat-dva posle ponoći sa umom obuzetim i usplahirenim Rezolucijom Informbiroa… Bez razmišljanja, podstican ohlađenim, odmeravanim besovima i neodoljivim saznanjem, povukao sam se u svoju sobu i počeo da pišem odgovor… Pouzdano sam znao da će već sutra to zagrmeti u javnosti.“

[restrict]

„S NEODOLJIVOM MITSKOM SILINOM“ Na ovom mestu čitalac zastaje i podiže obrve. Đilas 1948. i kosovski Vidovdan? Pa još „meni i drugim drugovima Srbima“, tri godine pošto je zvanično prestao da bude Srbin i celu jednu populaciju, naredbom bez pogovora, dakle golom revolucionarnom silom, preveo u novu, crnogorsku naciju? Dobro, zna se da je pred kraj života ponovo odlučio da bude Srbin i zatražio da bude sahranjen po pravoslavnom obredu. Ali ovo o Vidovdanu 1948. piše kao komunist i zvanično Titov prvi Crnogorac, ministar za Crnu Goru, član Politbiroa i glavni ideolog KPJ, kojem srpski vidovdanski fatum ne bi trebalo da znači više od nacionalnog (tj. „nacionalističkog“) mita ugnjetačke, šovinističke, hegemonističke i ne-znam-kakve-sve srpske buržoazije. Šta se dogodilo tog popodneva i noći što je Milovana Đilasa okrenulo da se odjednom seti svojih srpskih korena sa „neodoljivom, mitskom silinom“ i naglo probudi sa umom „obuzetim i usplahirenim neodoljivim saznanjem“, pa još ne samo on nego i drugi „njegovi drugovi Srbi“ i iste noći stane na crtu onom neprijatelju koga je do juče obožavao sa sličnom mitskom snagom, pouzdano znajući da će sve to već sutradan – „zagrmeti u javnosti“? Jesu li mu tada, u po burne crne noći, odnekud prosvetlele reči njegovog oca Nikole: „Ako Crnogorci nijesu Srbi onda Srba i nema.“ I ta rasprava još traje, veli Đilasov biograf Lalić. „Ne vode je više Đilas i njegov otac Nikola, ali nje se nisu oslobodile ni nove generacije. I neće uskoro.“
Vratimo se, međutim, mitskoj snazi Vidovdana. Sva je prilika da Đilas tada (ni docnije) nije mario za teoriju arhetipova Karla Gustava Junga koja može pomoći u tumačenju one bure s kojom se iz dubine kolektivno nesvesnog u stvarnost vraćaju „urođeni obrasci mišljenja, osećanja i delanja nastali kao rezultat vekovima taloženog iskustva brojnih generacija predaka“, tj. prvobitne slike, prauzori ili pralikovi iskustva celog naroda, kakav jeste Vidovdan. Zalihe ovakvih iskustava u Srba sasvim neočekivano, a silovito, izbijaju u prelomnim momentima kriza i opasnosti. Otud ona teza da nas Vidovdan od pamtiveka prati u sudbinskim trenucima. Tako je i dan-danas, kada se po ko zna koji put suočavamo s istim fatumom. Vidovdan je za Srbe oduvek bio izazov i to ne u smislu prazne i pomodne anglosaksonske fraze kojom se eufemistički pokriva svako neprijatno određenje nego u izvornom značenju ovog pojma: kao strašna i kobna neizvesnost.

OD PAMTIVEKA Dan Kosovske bitke, 15/28. jun, obeležava se u Srba „od pamtiveka kao praznik herojskog pretka celog naroda, herojskog rodonačelnika“, kaže Miodrag Popović u svojoj izuzetnoj i još uvek jedinoj te vrste studiji Vidovdan i časni krst, 1977. „Kao prvobitni predak, bog zaštitnik, Vidovdan živi negde u dubini čovekovog bića, kao deo njegove podsvesti i može da neočekivano izroni u sasvim različitim istorijskim momentima“ (baš kao što se dogodilo u Đilasovoj noći 1948, B. Z.). „Dan boga Vida postojao je u narodu od starine, mnogo pre pisanih kosovskih izvora i deseteračkih narodnih pesama i padao oko 15/28. juna, dakle na letnji solsticijum, najduži dan u godini, za koji se vezivao Vidov paganski kult“, piše Popović. „Vidovdan je u narodnoj svesti sačuvan kao dan junačkog ogledanja. Srpski preci oživljavali su toga dana u sebi svog herojskog prapretka, sam početak. Nadahnuti njegovim primerom, oni su na taj dan i sami postojali junaci, heroji, polubogovi spremni na žrtvu preko koje će se trajno sjediniti sa prvobitnim pretkom i tako se po svom mitskom uverenju, ponovo roditi i obnoviti. Beli, jaki, sunčani Vid, koji je činio srž herojskog bića srpskog naroda, oživeo je u lepoti kosovskih pesama. Sasvim je prirodno da je, zajedno sa novom heroikom, u narodu oživelo i sećanje na herojski kult Belog Vida. I oživljavanje Vidovog kulta, a ne samo približno podudaranje istorijskog datuma Kosovske bitke sa Vidovim kultnim danom, moglo je učiniti da baš Vidovdan bude ovekovečen kao dan trajnog, vanvremenog junačkog ogledanja sa mitskim zlom.“ (Da li se u mističnoj vidovdanskoj noći 1948. Đilas zaista ponovo rodio i obnovio, uprkos dotadašnjem toku događaja, stvar je daljeg istraživanja, ali stoje činjenice da od njegovog odgovora na Rezoluciju IB, koja je već sutradan postala zvanični dokument Jugoslavije, Đilasov životni i politički vek kreće sasvim novim, neočekivanim putem ogledanja sa mitskim zlom par excellence.)

KULT RATNIČKOG BOGA Nema sumnje da je kult glavnog ratničkog boga Svetog Vida (Svetovida), koji su Srbi doneli na Balkan iz svoje severne postojbine, neprekidno postojao u narodu „kao dan herojske žrtve“ i da je, supstituisan drugim imenima, živeo u kolektivnoj svesti srpskog naroda sve do HH veka. Tada se iznenada probio iz mitske dubine, i u trenucima velike narodne drame u balkanskim ratovima postao državni praznik i „crveno slovo“ u pravoslavnom kalendaru, a sa Principovim pucnjima u Sarajevu, golgotom i trijumfom Srbije u svetskom ratu postao Dan nacionalne slave i večni plamen u nacionalnom Panteonu (koga još nema). Iako ponovo predat nekoj vrsti zaborava i „skrajnut“ u priredbe povodom kraja školske godine (što je takođe za dalje istraživanje opadanja i lutanja Srbije posle 1918), Vidovdan je neočekivano oživeo u danima Informbiroa, kada su zemlja i ljudi ponovo strepeli od masivnog napada protivnika, već nakostrešenog iza gvozdene zavese. Ali neka vrsta aristotelske katarze, koja je potom zadesila udarnike novog, Titovog kulta, sasvim neočekivano – vidovdanski indeed! – pogodila je Milovana Đilasa i okrenula ga protiv novog mitskog zla, u duhu glavne etičke paradigme srpskog naroda, što je, nedugo zatim, postalo uzrok jedne lične i kolektivne tragedije.
Sada već nema nikakve sumnje da je „Beli Vid“ trag vrhovnog boga svih starih Srba; onih u severnoj prapostojbini i onih na Balkanu. To je Svetovid čije je svetilište u Vitovu, na baltičkoj Arkoni, razorio danski kralj Valdemar (ime mu beše slovensko po dedi Vladimiru Monomahu, kijevskom velikom knezu, čija je kćer Inga pošla za danskog princa Svena – i samog poklonika Svetovidovog kulta!) 15/28. juna 1168. godine, na ostrvu Rujan (nem. Rügen), odakle danas, iz luke Šašinci (Sassnitz), nedaleko od Korenice (Karenz), polaze trajekti za Švedsku. Taj događaj detaljno opisuje danski srednjovekovni hroničar Sakso Gramatik (oko 1150 – oko 1220) u svom delu Gesta Danorum, čiji je delimični prevod na savremeni srpski, s dragocenim komentarima, dao Beograđanin Rastko Kostić, 2009. godine (o ovome ćemo šire pisati u „Pečatu“). Sakso opisuje svetilište i kult Svetovida, kao i njegovu slavu na dan letnjeg solsticija, kada je vrhovni sveštenik glavnog srpskog kulta iznosio okruglu česnicu visine čoveka u ritualu koji se i danas izvodi u Srba („Vidite li me“, viče sveštenik sakriven iza slavskog kolača. „Vidimo malo, a iduće godine nimalo“, odgovara narod). Otud u Srba obred milanja („Vidiš li me“ – „Ne viđu“ u selu Grmljanima kod Trebinja ili u Staroj Srbiji, gde domaćin, sakriven iza česnice, viče ukućanima: „Dabogda ne videli me od velikih klasova“). Ovaj običaj obavljao se po završetku žetve, oko Svetovidove krsne slave, ali i na Božić, kada se iznosi česnica i izvodi milanje koje opisuje i Vuk u svom „Rječniku“. „Iz svega toga jasno se vidi da je česnica prvobitno predstavljala hleb iz novog žita i da se u običaju milanja pojavljuje u istoj ulozi i u istom značenju kao hleb u Svetovidovom kultu kod Baltičkih Slovena“ (Srpski mitološki rečnik, 1998). Iz činjenice da su kralj Valdemar i njegov biskup Absalom razorili Svetovidov hram i kult 15/28. juna, na dan slave srpskog vrhovnog boga, vidi se da je datum odabran namerno sa ciljem simboličnog uništenja srpske zajednice i njene stare vere, jer „utemeljenje danske države počiva na slomu paganske slovenske religije“ (Kostić). Ali pet vekova pre nego što se ovo dogodilo Srbi su ovamo preneli Svetovidov kult i održali ga na celom Balkanu i posle primanja hrišćanstva.

ARHETIP KOJI ŽIVI Otud je najznačajniji istraživač stare srpske religije Veselin Čajkanović u svom kapitalnom delu O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji ustanovio da je drevni srpski vrhovni bog identičan sa arkonskim Svetovidom. „Ime je opšteslovensko, ali je ono možda i starije“, veli Čajkanović, na šta upućuje činjenica da su njegovi glavni atributi beli konj (Vid) i vuk (Dabog, docnije Sveti Sava u interpretatio christiana). „Najvažnije funkcije, međutim, jesu naravno one koje Dabog vrši kao najveći nacionalni bog. Kao takav, on je rodonačelnik celoga naroda“, čiju je funkciju i atribute (jedan od njih je rujanski beli konj) preuzeo na sebe Vid(ovdan). Sve se to dalje može čitati u svetlu kapitalnog zaključka najznačajnijeg proučavaoca stare slovenske religije Borisa Ribjakova, koji nalazi da je vrhovni bog svih Slovena bio Rod, identičan sa baltičkim Svetovidom (Ribjakov, Paganstvo Starih Slovena, 1981), tj. starosrpskim Vidom (Čajkanović, citirano delo, 1941). Po nizu funkcija i atributa u slovenskoj, germanskoj, tračkoj i grčko-rimskoj religiji ovaj vrhovni bog je još stariji i potiče iz indoevropske kolevke. Ovaj, dakle, deus deorum „stajao je na vrhu slovenskog panteona“ zaključuje Čajkanović. Stoga nije čudo što je dan Kosovske bitke, najveće istorijske traume u srpskoj istoriji, poistovećen sa kultom nacionalnog opstanka. Svetli, beli Vid više od jednog milenijuma brani srpski narod. Vidovdan je bio krsno ime kneza Lazara, a Kneževa večera zavetna svečanost uoči bitke 15/28. juna, na kojoj se zastupnik mitskog rodonačelnika i zajedničkog pretka Miloš Obilić obavezao na podvig i žrtvu. Miloš Obilić u tom trenutku preuzima funkciju belog Vida. „Tako se ispoljila privrženost najvećem bogu beskrajnog niza predaka, koja je omogućila pokolenjima potomaka da budu u prisnom dodiru sa svojim prošlim naraštajima do najdaljega pretka, da se osećaju kao nerazdvojni delovi ogromne i moćne zajednice pomrlih i živih sunarodnika“ (Vojislav Đurić, 1991). Ta mitska slika – arhetip živi i dalje u kolektivnom iskustvu svih Srba i izuzetnom snagom probija u stvarnost u časovima velikih nacionalnih kriza.
Nije nikakvo čudo što se sve ovo preseklo u Đilasovoj noći 28. juna 1948. u afektivnom doživljaju najvišeg reda, u kome srpski bog-heroj, zaštitnik naroda, vaskrsava u gluvo doba komunističkog jednoumlja i izaziva preokret u svesti već zrelog revolucionara. Bez obzira na to što je posle državnog ne Staljinu, koje je te noći smislio i zapisao Milovan Đilas jedan totalitarizam zamenjen drugim, stvari su ipak krenule novim tokom. Što se Đilasovog komunističkog crnogorstva tiče, ne treba zaboraviti da se na svakom od svojih docnijih suđenja Đilas izjašnjavao kao Srbin i što je odlično odbijao zatvorske privilegije, koje su mu nuđene ako se izjasni drugačije (Lalić). I ta važna promena izgleda da se dogodila u noći Lazareve krsne slave, kada se ponovo rađao neki drugi Milovan Đilas, prvi jeretik komunizma. Malo li je? Isidora Sekulić označila je ovaj mali-veliki podvig izrekom: „Nauči svog sina jedinca da je Vidovdan isto što i krsna slava ili rođendan – i to je dosta.“

[/restrict]