Шта је нама књижевност или кратак поглед у Пандорину кутију

Пише Весна Тријић

Шта о стању у једној култури говори чињеница да се одлуке које се тичу места националног књижевног канона у систему образовања доносе под притиском јавности? Да је та култура упуштена, да у њој нема националне стратегије и да је коришћена за потребе предизборних мистификација и марифетлука!

Свакаквих се чуда претходних недеља нагледасмо: књижевне теме биле су у жижи јавности; мило лице једне песникиње нашло се у првом плану, где су обично старлете и кримоси; литерарне алузије окитиле су новинске наслове, а навикли смо да тамо буду бизарне фразе и претње глобалним катастрофама. Док друге делове света потресају расни и социјални немири, овде народне масе устају у одбрану књижевног канона и у тој борби – зачас успевају! Силе мрака претрпеле су пораз, а после свега су чак и паре с неба почеле да падају: и Шекспир и кобасица, и Десанка и сто евра, благостање о каквом је Николај Чернишевски само сањао…
Шта о стању у једној култури говори чињеница да се одлуке које се тичу места националног књижевног канона у систему образовања доносе под притиском јавности?
Да је та култура упуштена, да у њој нема националне стратегије и да је коришћена за потребе предизборних мистификација и марифетлука.
То је култура у којој су међу водећим институцијама развучени само глуви телефони, тако да национално значајне одлуке зависе од упућености и одважности усамљених и себи препуштених појединаца.
То је миље у којем се за један лист Мирослављевог јеванђеља даје седам слика Николаја Рериха, али се, када Хрватска академија знаности и умјетности исто јеванђеље прогласи спомеником хрватске ћирилске писмености, не предузме малтене ништа.
И, што је можда најгоре, то је култура у којој се научно доказане и брањене истине о границама српске књижевне традиције претварају у аутсајдерска наклапања пред политичким императивом регионалне сарадње, иза којег обично стоји нека тачка или неко скретање без повратка.
Међу запосленима у нашим установама просвете и културе, у медијима с националном фреквенцијом има оних који, без икаквог устезања, омаловажавају српску културну баштину, а историју српског народа интерпретирају као фалсификат. Штавише, они своје позиције користе за промовисање и примену таквих, ноблес идеја; као извор информација не служе им научне студије, него Википедија; судбина Косова и Метохије, српске мањине и Цркве, било где у свету, за њих су досадне, превазиђене или небитне теме.
И тако већ деценијама.
Случај Десанке Максимовић је, у овом погледу, по мом мишљењу, био парадигматски.
Од свих књижевних дела чије су избацивање из наставних планова за српски језик и књижевност Национални просветни савет и ресорни министар већ аминовали, пажњу је привукло једино дело песникиње против које ни леви ни десни немају ништа. Оправдано згражавање јавности било је, дакле, једнодушно и ватрено; ни медијска подршка овога пута није изостала: своја два и по минута имао је ко год је хтео. Чланови комисије чије су одлуке омогућиле такву неподопштину осванули су на стубу срама, да се по њима пљује до миле воље. Ни чињенице да је њихова одлука већ имала подршку надређених органа, као и да међу њима има универзитетских професора и доктора наука који своје дипломе нису ни куповали ни продавали, изгледа да никог нису подстакле на опрез или на бар какву-такву уздржаност у доношењу закључака: мора да су незналице, понављачи и, наравно, издајници, јер каква би то српска прича била ако у њој нема издајника…
Помиловање стиже с врха власти: Десанку нико не сме да дира, сазнадосмо из једног твита. Након почетног олакшања, то породи нове сумње: значи ли то да би књижевни или неки други укус високопозиционираних политичких фигура и убудуће могао да буде значајан за реформисање наставних програма и планова?
Што се чланова комисије тиче, они су се, како нам је објашњено – „изглупирали“. Дакле, посреди није био проблем настао услед смањивања фонда часова српског језика и књижевности, на пример, који би чланове комисије ставио у ситуацију да међу највећим делима српске књижевности врше тријажу, као међу рањеницима после неке катастрофе, већ глупост, глупост и надобудност троје-четворо људи, што се, уз мало добре воље и полета, зачас може поправити. И Десанка у читанке би враћена.
Остали, међутим, нису: ни Гундулићев Осман, ни Матавуљев Бакоња фра Брне, ни Андрићев Ex Ponto, ни Кочићев Јазавац пред судом…; процењено је да је за избацивање Лелејске горе Михаила Лалића, Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице, Раних јада Данила Киша, романа Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића – још рано, тако да ће неко време таворити у тзв. изборном делу лектире, одакле ће мамити једино најбоље наставнике, благословене заинтересованим ученицима. „Каква штета, о Јаго, каква штета!…“
Одбрањено право песничке збирке Тражим помиловање да остане у наставном програму само је димна завеса иза које се сав нама познати свет у ствари руши.
А она бура у чаши воде, чији смо били сведоци, задовољила је накратко нашу потребу да се још једном осетимо делатно и моћно, да се утешимо добрим мишљењем о себи, и то је људски. Али не будимо у тим својим тужним потребама и лаковерни: школско образовање наше деце не иде у правцу разгоревања љубави према поезији ни према читању, не иде чак ни према писмености, ако ћемо право; редуковање лектире је процес који је тек почео. Јер такав је налог времена: свет испоставља захтеве пред којима критичка мисао и самосвест могу да буду само сметња; у њему ће, по мом мишљењу, читаоци бити непожељни а права књижевност сувишна.
Када је 1991. године Саборна црква Свете Тројице у Пакрацу била запаљена, књиге су из владичанске библиотеке избачене у порту, у њих је пуцано и убадане су ножевима; трагови тог убијања се на сачуваним примерцима јасно виде. Хрватски „бранитељи“ који су то починили разумели су оно што ми изгледа заборављамо – да су књиге најжилавији и најбољи део нас.
Не дозволимо да нам се национално самоосећање сведе на лицемерна и запаљива наклапања која не коштају ништа, на дневнополитичке штосове и пребацивање кривице на другог. У супротном, биће нам као у оној Десанкиној песми која почиње као бајка а завршава се незамисливом пропашћу:
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану…