Šta je nama književnost ili kratak pogled u Pandorinu kutiju

Piše Vesna Trijić

Šta o stanju u jednoj kulturi govori činjenica da se odluke koje se tiču mesta nacionalnog književnog kanona u sistemu obrazovanja donose pod pritiskom javnosti? Da je ta kultura upuštena, da u njoj nema nacionalne strategije i da je korišćena za potrebe predizbornih mistifikacija i marifetluka!

Svakakvih se čuda prethodnih nedelja nagledasmo: književne teme bile su u žiži javnosti; milo lice jedne pesnikinje našlo se u prvom planu, gde su obično starlete i krimosi; literarne aluzije okitile su novinske naslove, a navikli smo da tamo budu bizarne fraze i pretnje globalnim katastrofama. Dok druge delove sveta potresaju rasni i socijalni nemiri, ovde narodne mase ustaju u odbranu književnog kanona i u toj borbi – začas uspevaju! Sile mraka pretrpele su poraz, a posle svega su čak i pare s neba počele da padaju: i Šekspir i kobasica, i Desanka i sto evra, blagostanje o kakvom je Nikolaj Černiševski samo sanjao…
Šta o stanju u jednoj kulturi govori činjenica da se odluke koje se tiču mesta nacionalnog književnog kanona u sistemu obrazovanja donose pod pritiskom javnosti?
Da je ta kultura upuštena, da u njoj nema nacionalne strategije i da je korišćena za potrebe predizbornih mistifikacija i marifetluka.
To je kultura u kojoj su među vodećim institucijama razvučeni samo gluvi telefoni, tako da nacionalno značajne odluke zavise od upućenosti i odvažnosti usamljenih i sebi prepuštenih pojedinaca.
To je milje u kojem se za jedan list Miroslavljevog jevanđelja daje sedam slika Nikolaja Reriha, ali se, kada Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti isto jevanđelje proglasi spomenikom hrvatske ćirilske pismenosti, ne preduzme maltene ništa.
I, što je možda najgore, to je kultura u kojoj se naučno dokazane i branjene istine o granicama srpske književne tradicije pretvaraju u autsajderska naklapanja pred političkim imperativom regionalne saradnje, iza kojeg obično stoji neka tačka ili neko skretanje bez povratka.
Među zaposlenima u našim ustanovama prosvete i kulture, u medijima s nacionalnom frekvencijom ima onih koji, bez ikakvog ustezanja, omalovažavaju srpsku kulturnu baštinu, a istoriju srpskog naroda interpretiraju kao falsifikat. Štaviše, oni svoje pozicije koriste za promovisanje i primenu takvih, nobles ideja; kao izvor informacija ne služe im naučne studije, nego Vikipedija; sudbina Kosova i Metohije, srpske manjine i Crkve, bilo gde u svetu, za njih su dosadne, prevaziđene ili nebitne teme.
I tako već decenijama.
Slučaj Desanke Maksimović je, u ovom pogledu, po mom mišljenju, bio paradigmatski.
Od svih književnih dela čije su izbacivanje iz nastavnih planova za srpski jezik i književnost Nacionalni prosvetni savet i resorni ministar već aminovali, pažnju je privuklo jedino delo pesnikinje protiv koje ni levi ni desni nemaju ništa. Opravdano zgražavanje javnosti bilo je, dakle, jednodušno i vatreno; ni medijska podrška ovoga puta nije izostala: svoja dva i po minuta imao je ko god je hteo. Članovi komisije čije su odluke omogućile takvu nepodopštinu osvanuli su na stubu srama, da se po njima pljuje do mile volje. Ni činjenice da je njihova odluka već imala podršku nadređenih organa, kao i da među njima ima univerzitetskih profesora i doktora nauka koji svoje diplome nisu ni kupovali ni prodavali, izgleda da nikog nisu podstakle na oprez ili na bar kakvu-takvu uzdržanost u donošenju zaključaka: mora da su neznalice, ponavljači i, naravno, izdajnici, jer kakva bi to srpska priča bila ako u njoj nema izdajnika…
Pomilovanje stiže s vrha vlasti: Desanku niko ne sme da dira, saznadosmo iz jednog tvita. Nakon početnog olakšanja, to porodi nove sumnje: znači li to da bi književni ili neki drugi ukus visokopozicioniranih političkih figura i ubuduće mogao da bude značajan za reformisanje nastavnih programa i planova?
Što se članova komisije tiče, oni su se, kako nam je objašnjeno – „izglupirali“. Dakle, posredi nije bio problem nastao usled smanjivanja fonda časova srpskog jezika i književnosti, na primer, koji bi članove komisije stavio u situaciju da među najvećim delima srpske književnosti vrše trijažu, kao među ranjenicima posle neke katastrofe, već glupost, glupost i nadobudnost troje-četvoro ljudi, što se, uz malo dobre volje i poleta, začas može popraviti. I Desanka u čitanke bi vraćena.
Ostali, međutim, nisu: ni Gundulićev Osman, ni Matavuljev Bakonja fra Brne, ni Andrićev Ex Ponto, ni Kočićev Jazavac pred sudom…; procenjeno je da je za izbacivanje Lelejske gore Mihaila Lalića, Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice, Ranih jada Danila Kiša, romana Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića – još rano, tako da će neko vreme tavoriti u tzv. izbornom delu lektire, odakle će mamiti jedino najbolje nastavnike, blagoslovene zainteresovanim učenicima. „Kakva šteta, o Jago, kakva šteta!…“
Odbranjeno pravo pesničke zbirke Tražim pomilovanje da ostane u nastavnom programu samo je dimna zavesa iza koje se sav nama poznati svet u stvari ruši.
A ona bura u čaši vode, čiji smo bili svedoci, zadovoljila je nakratko našu potrebu da se još jednom osetimo delatno i moćno, da se utešimo dobrim mišljenjem o sebi, i to je ljudski. Ali ne budimo u tim svojim tužnim potrebama i lakoverni: školsko obrazovanje naše dece ne ide u pravcu razgorevanja ljubavi prema poeziji ni prema čitanju, ne ide čak ni prema pismenosti, ako ćemo pravo; redukovanje lektire je proces koji je tek počeo. Jer takav je nalog vremena: svet ispostavlja zahteve pred kojima kritička misao i samosvest mogu da budu samo smetnja; u njemu će, po mom mišljenju, čitaoci biti nepoželjni a prava književnost suvišna.
Kada je 1991. godine Saborna crkva Svete Trojice u Pakracu bila zapaljena, knjige su iz vladičanske biblioteke izbačene u portu, u njih je pucano i ubadane su noževima; tragovi tog ubijanja se na sačuvanim primercima jasno vide. Hrvatski „branitelji“ koji su to počinili razumeli su ono što mi izgleda zaboravljamo – da su knjige najžilaviji i najbolji deo nas.
Ne dozvolimo da nam se nacionalno samoosećanje svede na licemerna i zapaljiva naklapanja koja ne koštaju ništa, na dnevnopolitičke štosove i prebacivanje krivice na drugog. U suprotnom, biće nam kao u onoj Desankinoj pesmi koja počinje kao bajka a završava se nezamislivom propašću:
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu…