Проф. Радомир Михајловић – Полисе смрти

Разговарала Дијана Ивановић

Има ли расизма у данашњој Америци? Јесу ли протести због полицијске бруталности оправдани, или не? Да ли за садашњу ситуацију одговорност сноси Трамп, или његови ривали из Демократске странке? О овим темама разговарали смо с професором Радомиром Михајловићем са Њујоршког института за технологију који у САД живи већ педесетак година

Бели полицајци настављају да убијају Афроамериканце. По ко зна који пут у САД црни Американац је жртва патолошке полицијске тортуре. Нови метак у леђа црног човека који бежи је више од расизма. То је испољавање дубоких унутрашњих криза, које најбоље осликавају парадокси међу којима је и тај да се расизам повећао за време мандата Барака Обаме. Историја немилосрдно показује да је расизам непролазна „вредност“ америчког друштва у којем је дубоко укорењено насиље над небелцима и зато није тешко довести у питање тврдњу да расизам у Америци ствара председник Доналд Трамп, каже у интервјуу за „Печат“ проф. Радомир Михајловић са Њујоршког института за технологију.
Током председничких мандата Барака Обаме страдало је много ненаоружаних и релативно безопасних осумњичених црних Американаца. У току мандата Доналда Трампа та је статистика била у паду све до ове године, зашто?
Изгледа да, већ дуже, оштрије реаговање полиције широм Америке није баш случајно. Недавно бездушно, могли бисмо да кажемо умоболно убијање срчаног и менталног болесника Џорџа Флојда у Минесоти најављује обнову тренда из Обаминог времена. Расна подела и сукоби у Америци су добродошли онима којима одговара стара латинска Divide et impera. Иако смо сведоци велике еманципације Афроамериканаца, расизам се и даље потеже у политичке сврхе. Некадашњег расизма више нема. Текући протести широм САД су по некима оправдани а по некима организовани од одређених интересних група. Пошто се многи демонстранти хапсе, у Минеаполису је утврђено да већина демонстраната није одатле, што ће рећи да су организовано дошли на протест из других градова па чак и других држава.
Која правила у САД владају када органи безбедности дођу у сукоб са осумњиченима или с прекршиоцима закона, када дође до директног контакта или употребе оружја?
Правило је да се сила или оружје прекомерно користе како би се прекршилац усмртио, а не неутрализовао, зауставио или ставио под контролу. Уз ово треба додати да су се калибар и ефективност оружја полиције драстично повећали. Уместо мањег калибра и револвера са рецимо 5-6 метака који је носио некада полицајац Серпико у легендарном филму, полиција сада углавном носи полуаутоматске пиштоље великог калибра с магацинима од по рецимо 16 и више метака. Полиција се од народне заштите наизглед претворила у готово отвореног заштитника естаблишмента, тј. ако узмемо у обзир један ниво генерализације изнад, у заштитника интереса осигуравајућег индустријског комплекса. Далеко су мања обештећења породицама погинулих од оних која се исплаћују тешко повређеним.
Појаснимо, кажете да повређени у судским процесима добијају астрономска обештећења, и да зато осигурању органа безбедности више одговара да се прекршиоци у тежим сукобима убијају?
Да. Тај индустријски комплекс све агресивније намеће своје локалне и глобалне интересе кроз моћну лоби мрежу. Интересантно је погледати ко су највећи инвеститори и која је количина новца у питању када се ради о овом стидљиво експонираном, готово невидљивом индустријском комплексу.
Ако изузмемо државни апарат, осигуравајући индустријски комплекс је први увео детаљно прикупљање врло приватних информација о осигураницима с једне стране, а с друге стране, кроз лоби мрежу у Вашингтону исти комплекс намеће као обавезну куповину разноразних осигурања. Под изговором да се не наплаћује одговорним осигураницима исто као и мање одговорним, масовно „шпијунирање“ осигураника је легализовано. Ризик давања кредита или осигурања је могуће умањити само ако се врло суптилне информације прикупе о клијентима. Под сличним изговором, уз претњу законима, свим грађанима и пословним организацијама се намеће обавезно осигурање. Врхунац једне врсте маркетинга и промоције бизниса осигуравајућих кућа је закон познат као Obama Care. По овом закону је сваки порески платиша обавезан да докаже да је купио полису здравственог осигурања. Доналд Трамп је свакако против тог закона. Америчке државе, а и федерална власт полагано преузимају улогу промотора осигуравајућег индустријског комплекса.
То је, дакле, нека врста терора осигуравајућих компанија?
Поред најскупље медицинске неге на свету, најскупљег осигурања аутомобила и кућа, терор индустрије осигурања се огледа и кроз бруталност полиције. Мада се очекује да ће нереди много коштати тај комплекс, од државе ће исти комплекс добити вишеструко већу помоћ од губитака услед нереда. Када се све сабере, поред непријатеља председника Трампа индустријски комплекс осигурања би такође могао да буде на добитку. Можете замислити колику ће помоћ тражити осигуравајућа друштва од државе за покривање штете настале паљењем складишта „Амазона“ у Калифорнији.
Имате ли лична искуства у домену расизма?
Као лошестојећи студент странац 1970-их година, са скромним буџетом сам нашао најјефтинији стан у крају Бруклина где живе сиромашнији Афроамериканци. У великом контрасту с многобројним филмовима о криминалу по Бруклину, никада ме нико није напао а било је безброј ноћи када сам се касно враћао из школе. Сваког викенда сам одлазио на ограђена кошаркашка игралишта, у такозване кавезе, на баскет где сам био једини белац. После првог проверавања да нисам неки убачени полицајац црни момци су ме прихватали као било ког момка из краја. Од инверзног расизма није било ни трага. То што сам на игралишту био једини белац мени је био знак да расизам постоји, да се белци клањају Афроамериканаца а да при томе обрнуто не стоји. Нигде нисам видео било какав знак типа „Само за црнце“, али је ипак у крају било готово немогуће видети белца. Слободно сам се кретао међу тим људима. Нисам их разликовао од својих комшија на Северу или на Вождовцу. Стекао сам доста другова. Као једини белац чак сам одлазио на журке и прославе међу Афроамериканце. У то време мојих студија био ми је сан да видим Афроамериканца у оделу, са машном и актен-ташном. А тај сан се остварио. Звучи мало чудно, али на моју радост, готово сви моји пријатељи Афроамериканци данас возе боље аутомобиле од мог и живе у бољим кућама од моје. Књига Динеша Д’Сузе „Крај расизма“ данас је веома смислена. Америка моје младости је често горела, градови Њуарк у Њу Џерсију, Мајами на Флориди или Филаделфија у Пенсилванији горели су у истинским расним нередима. Та се Америка заиста променила. У мирним протестима на тему бруталности полиције видимо данас људе свих раса.
Главно решење расних проблема је било економско уздизање сиротих Афроамериканаца. То решење је у току већ тридесетак година. С проблемом је готово завршено и то водећим људима у Демократској странци није по вољи. Традиционални заштитници расно угњетених су на тему расизма изгубили сврху.
Многи политичари и интелектуалци успели су да направе профитабилне каријере бављењем проблемом расизма, али не много и решавањем тог проблема.
Кога за данашње проблеме црних Американаца кривите?
Нереди се никада не смеју оправдавати, али се разлози морају разумети. На ову тему је важно игнорисати сензационалистичке масовне медије и посматрати пажљиво афроамеричке интелектуалце, политичаре и успешне пословне људе као што су најбогатија жена Америке Опра Винфри, глумац Дензел Вашингтон или кошаркаш Леброн Џејмс. Успешни Афроамериканци се не осврћу на неправде из прошлости већ само мудро гледају у будућност. Кратка истинита епизода у којој кошаркаш Чарлс Баркли упозорава Алена Ајверсона да се одрекне старог краја јер он тамо више не припада, јер он више није онај црнац из краја већ бизнисмен, може да буде врло поучна. И поред великих зарада, Ајверсон није био у стању да се одрекне старих другара без пара а ти другари су му све новце протраћили. Данас живи као разочаран сиромах. Мало врхунских афроамеричких интелектуалаца са мање осећаја за реалност и са доста идеала поздравља понашање Алена Ајверсона а осуђује понашање оних који су се заувек преселили у високо друштво.
Какав је став афроамеричке интелектуалне елите када су у питању проблеми црних Американаца?
Многобројни афроамерички интелектуални опортунисти још потежу расистичку карту мада међу њима постоје и људи другачијих погледа. Примера ради, могли бисмо да издвојимо неке интелектуалне профитере као што су професор Корнел Вест или историчар са Хјустонског универзитета Џералд Хорн. Корнел Вест прилично неаргументовано и једнострано говори о Америци као промашеном социјалном експерименту и о неком тобожњем лошем неолибералном крилу Демократске странке. Афроисторичар професор Џералд Хорн опрезно каже да је скептичан у односу на Бајдена, али врло грубо и храбро истиче да би чак и увођење коња у Белу кућу наместо Трампа био велики напредак.
Насупрот интелектуалцима као што су професори Вест и Хорн, имамо конзервативније афроамеричке интелектуалне величине као што су Томас Том Совел (89) и Роберт Боб Вудсон (83). Њихове године су нека врста потврде мудрости и минималне интелектуалне нарцисоидности. Вудсон појашњава да је међу црним Американцима више класа, а не раса у питању. Каже да се расизам користи за скретање пажње са чињенице да Афроамериканци често не успевају у школском систему јер очекују сталне и растуће надокнаде за муке својих предака.
Да ли негирате расизам у Америци?
Не негирам расизам, али га и не преувеличавам. Просечни бели Американац није расиста. На текућим митинзима и демонстрацијама видљива је међурасна солидарност. Испади расизма у САД се врло тешко кажњавају. Због расизма се по експресном поступку губи посао. Међутим, све статистике, као и ови недавни несрећни догађаји указују да је просечни полицајац у Америци расиста. Жао ми је што морам овако отворено и грубо да се изразим. Наш народ каже: „Ако коза лаже, рог не лаже!“ Статистички извештаји из 2019. године указују да су проценти затворених белаца и слободна бела америчка популација у складу од 1:1, док је тај однос у драстичном контраскладу када се ради о црној популацији. Од 12% Афроамериканаца на слободи у затворској популацији је 38%, тј. однос је 1:3. Када су у питању убијени од стране полиције, код белих Американаца однос је 1:0,5 а код црних – 1:2. Грубом математиком видимо да се Афроамериканци убијају близу четири пута више од белих Американаца. Статистички подаци показују да је америчка полиција у скоро свим државама, а посебно у велеградовима, расистички расположена. Овај став није нимало политички коректан, али је истинит. Чак и ако се узму у обзир менталитет, сиромаштво и половично образовање Афроамериканаца, ружна статистика у мало ублаженијем односу остаје.
Да ли ће се у овој новонасталој, врло тешкој ситуацији Трамп снаћи? Како немири и пандемија вируса корона утичу на Трампове изгледе на следећим изборима?
Свакако све утиче. Увећани хаос не одговара ниједном политичару. Хаос боље политичаре изједначава с лошијим. Све што је Трамп учинио за америчку привреду анулирано је у текућој гужви која је настала. Пандемија је најозбиљније угрозила све привреде света а посебно америчку привреду. Угоститељски, забавни, транспортни, образовни и готово сви индустријски комплекси су на коленима. Свеукупна привредна активност и инвестиционо тржиште су пали за више од двадесет процената. Тешка ситуација тражи лидера калибра Рузвелта, из више разлога. На политичкој сцени не видимо ниједну личност која би могла да се упореди с Рузвелтом осим дрског и креативног Доналда Трампа, који за разлику од Рузвелта има пред собом невиђени терор опозиције; политичке, медијске а и стране.
Очекивања Трампових противника да ће убиство Џорџа Флојда васкрснути расне поделе и расне нереде нису се остварила. Док нереди трају, медијски гласноговорници Демократске странке ударају у бубњеве расне неправде против које су по неком правилу сва решења у рукама демократа.
Стављање полиције у исту раван с осталим грађанима Америке елиминисало би потребе за масовним нередима. Ако се ништа не учини, легитимитет моћне америчке полиције ће наставити да опада.
Не треба понављати да је вирус корона дошао из Кине. Трампова администрација је чак тај вирус помало грубо назвала кинеским или вирусом кинеске Комунистичке партије. Доста оштро ударање по Кини је не само економски већ и политички контрапродуктивно. Хтели ми то да видимо или не, на Трампове изгледе на следећим изборима утиче и став кинеских медија на енглеском језику који гласно подвлаче да је Америка земља расних неправди и расних подела. Онај ко познаје Америку зна да то углавном није истина, и да се оваквим ставом кинески медији директно стављају уз Трампове политичке противнике. На ову тему су руски медији обазривији и уздржанији. Трамп има озбиљног противника у Кини и то противника са џепом без дна, противника који замера Трамповој администрацији на подршци нередима у Хонгконгу, а има замерке и на читав низ тема и проблема.

Један коментар

  1. Pravo je zadovoljstvo citati ovakve intrvuje koji razbijaju medijski mrak i talog koji naslagali “demokratski” mediji u Srbiji (a i u Americi). Sto bi rekao nas narod: ” Pametnom dosta….”. Tramp je svojim radom podstakao privredu u doveo Ameriku do rekordno niske nezaposlenosti. Porenuo je brojne reforme i cisti “privielegovanu” drzavnu administraciju od parazita i kriminala. Nazalost, desila se pandemija i ceo trud je unisten. Medjutim mnogi ( tzv “tiha” Amerika) pamte rezultati i videli su svetlo na kraju tunela koje sada zamagljuju vrlo perfidne ige na “ivici noza”…. Potstrekavanje “rasizama” je prazna puska koja ce se obiti o glavu potstrekacima u sledecem Trampovom mandatu. Kako ja vidim, izgleda da su Tramp i Putin poslednja prepreka izbijanju sledeceg velikog svetskog rata… Nadam se da ce Tramp i Putin uspeti da zaposle ljude sto pre da bi se smanjila kriticna masa besposlenih ocajnika kojima je jedino resenje rat, i to rat za interese privilegovanih…. A , vecina Amerikanca svakako zeli da radi i da zivi od svoga rada, a ne od “rasizma”, “vanrednih stanja” , “virusa i vakcina”, itd…Da bi se Kineske vodje nasle na istom pravcu, potrebno je ljude tretiraju kao slobodne pojedince, a ne kao “lojalne gradjane” cija se upotrebljivost meri stepenom sposobnosti da izvrsavaju naredjenja….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *