Поглед на свет „Очима таме“

Геополитика књижевне лажи

У првом издању романа „Очи таме“ Дина Кунца, 1981. године, вирус који је просто покосио човечанство назван је „Горки-400“ и био је плод рада руских научника. На крају Хладног рата Кина се помаљала као нови геополитички такмац САД, па је у другом издању Кунцовог романа, 1989. године, вирус преименован у „Вухан-400“. Геополитичком интервенцијом на отвореном књижевном делу завршава се свака сличност с текућом пандемијом новог вируса корона

Роман Дина Кунца (Еверет, Пенсилванија, 1945) „Очи таме“ доступан је у ПДФ формату на интернету потпуно бесплатно. Упркос томе, нико у Србији није прочитао ову у књижевном и естетском смислу безвредну књижицу. Ретко ко је то учинио ових дана и у остатку света. Да јесте, значајан број људи не би насео на подвалу која се у фебруару појавила на интернету.
Неко је на једној од друштвених мрежа објавио да је Кунц још 1981. године предвидео планетарну пошаст новог вируса корона. Упориште за то пронађено је у чињеници да се у роману помиње вирус „Вухан-400“ који је покосио људску популацију. Тај неко приде је додао како је Кунц све тачно предвидео. На пример, да ће се велика епидемија догодити око 2020. године.
Овако упакованом причом светска рачунарска мрежа потом је заражена. Брзина ширења ове онлајн-заразе неистином одговарала је приближно брзини ширења вируса ЦОВИД-19. До краја марта број подела ове невероватне информације на Фејсбуку премашио је четрдесетак хиљада, уз неколико хиљада подела на Твитеру. Колико је подела и ретвитова имала до данас узалудно је проверавати.

ГЕОПОЛИТИЧКА ОПЕРАЦИЈА НА ОТВОРЕНОМ КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ Иван Иљин нас поуком из прошлог века упозорава да не треба да верујемо у свемоћ завера. Завере, које без сумње постоје, планирају и спроводе у дело људи. Ако постоји опасност од завера, она је примарно садржана у нашој кратковидости или лењости да следимо истину, а не у прокламованој свемоћи завере.
Поменути Кунцов роман је можда најбољи пример за то.
Кунц је „Очи таме“ писао под псеудонимом Ли Николс. Радњу романа изградио је око жене по имену Тина Еванс која покушава да докучи судбину свог сина, званично страдалог у несрећи. При томе, човечанство просто коси епидемија вируса створеног у лабораторији. Стопа смртности је монструозних сто одсто, а период инкубације свега четири сата. Људски живот у условима такве епидемије могла је да сачува само Божја промисао или потпуна изолација.
Али за разлику од конзумената садржаја с друштвених мрежа, читалац у првом издању Кунцовог романа неће пронаћи вирус „Вухан-400“. Назив вируса је „Горки-400“ и развили су га руски научници. Према тврдњи листа „Саут Чајна морнинг пост“, смртоносни вирус из Кунцовог романа преименован је у „Вухан-400“ у издању из 1989. године. На Википедији је наведено да је измена унета у издању из 2008.
Ствар је кристално јасна: након Хладног рата Кина се помаљала као нови такмац САД, па је вирус, укључујући и место његовог настанка, геополитичком интервенцијом на отвореном књижевном делу преименован у „Вухан-400“.
Ту се завршава свака подударност са текућом пандемијом новог вируса корона.
Праву пометњу на друштвеним мрежама изазвала је реченица, приписана Кунцу, да ће се око 2020. године тешка болест, налик пнеумонији, раширити светом, нападајући плућа и бронхије и одупирати се свим познатим третманима.
Нажалост оних који верују у свемоћи завера, ова реченица не припада роману „Очи таме“. Позајмљена је из књиге Силвије Браун („Крај дана“) из 2008. Браунова је, изгледа, погодила да ће 2019. или 2020. свет задесити епидемија, али је, како тврде они који су читали њена пророчанства, претходно промашила да ће у претходном периоду бити пронађен лек за дијабетес, да ће Барак Обама умрети од срчаног удара и да ће бити објављен рат Северној Кореји.

ДЕСЕСЕТ МИЛИОНА „КИНЕСКИХ ЉУДОЖДЕРА“ а тврдњу засновану на компилацији садржаја једног трећеразредног СФ романа и пророчанства насела је безмало читава планета. Чак су и код нас озбиљни људи узели ову измишљотину здраво за готово, нудећи је као аргумент за тврдњу да је ЦОВИД-19 начињен у лабораторији.
Причу о Кунцовој посвећености у светске тајне и њихов дириговани развој кроз време могао је да пласира неки шаљивџија. Могла је то да учини и нека обавештајно-безбедносна служба. Без обзира ко је то учинио, извесно је да ју је расцветала људска глупост.
Ових дана смо код нас слушали и читали да у Кини живи десет милиона људождера. Из света су нам посредством друштвених мрежа стизале гомиле лажних информација у које је лако било поверовати. Жена из Микронезије која једе слепог миша у чорби, киначе камбоџански специјалитет, представљана је као Кинескиња. Тврдило се како је Кина зарадила двадесет милијарди долара захваљујући епидемији. Чак и да су „Симпсонови“ предвидели епидемију новог вируса корона, што је постало класична превара сваки пут када свет задеси нека сензација, у распону од Трампа, преко „Игре престола“, до Тома Хенкса, смрти гориле Харамбе, вируса ебола и Леди Гаге.

КАКО СЕ СУЗБИЈА КРЕАТИВНОСТ? На званичној страници Дина Кунца може се прочитати да су његове књиге продате у тридесет осам милиона примерака. Упркос „Очима таме“, он је значајан амерички писац СФ и хорор жанра. Многи његови наслови завршили су на бестселер листама. Индикативно је, међутим, да у мору наслова које је објавио на својој званичној интернет-страници нема „Очију таме“ међу насловима из 1981. године. Наведена је само „Маска“ (The Mask). „Очи таме“ појављују се као да су објављене тек 1996. године.
Ево шта је о својој књизи забележио сам Кунц: „’Очи таме’ су скромни мали трилер о жени Тини Еванс, која је изгубила своје дете Денија, страдалог у несрећи на путовању са групом скаута. Годину дана касније Тина има разлога да верује да се несрећа није догодила како је извештено, да је њен син жив, да га држе против његове воље и да му је очајнички потребна. Ово је био један од мојих раних покушаја да напишем роман комбинујући различите жанрове, мешајући радњу, напетост, романтику и додир паранормалног. Иако ’Очи таме’ немају интензитет, хумор, дубину карактеризације, сложеност теме или темпо каснијих романа, читаоци су позитивно реаговали на њега током година, највероватније због мотива изгубљеног детета и посвећене мајке која ће учинити све да сазна шта се десило са њеним малишаном.“
Иако плитак, роман је одабран да с још три Кунцова дела буде преточен у филмове. Кунц је требало да преради роман „Пад таме“ (Darkfall), а остала три, међу којима и „Очи таме“, требало је да прераде други аутори. У САД их називају мрежно-одобреним писцима (network-approved writers).
Према Карли Брукс Џонстон (Screened Out: How the Media Control Us and What We Can Do About it), у америчком филмском стваралаштву постоје два основна инструмента која ограничавају и контролишу креативност: „Кју рејтинг“ (Q Ratings) и одобрење мреже (Network Approval).
Она тврди да у Америци можете бити најбољи глумац, али да ћете место у телевизијској серији пронаћи само ако сте „при врху“. Поједностављено речено, ако сте „при врху“ – радите, ако нисте – не радите.
„Тако ће, на пример, Тед Дансон или Џеклин Смит увек пронаћи посао, али Бог нека је у помоћи Џеремију Ајронсу или Џуди Денч“, написала је Карла Брукс, која је једном приликом своје познанике са мреже Ен-Би-Си питала да ли „Кју листа“ заиста постоји.
Не постоји тако нешто, одговорили су јој, али имамо њену копију у фиоци.
На крају је екранизован само Кунцов роман „Лице страха“ (The Face of Fear). Даме које су прерађивале „Очи таме“ Ен Пауел и Роуз Шахт нису успеле да обаве свој посао ваљано.
Разочарани Кунц је стога констатовао да је био млад и наиван, помисливши да су „мрежно одобрени писци“ најбољи у телевизијском послу. Испоставило се да су они само пријатељи извршних продуцената и људи из врха телевизијског бизниса. Неки од њих долазили су на консултације с њим а да очигледно нису ни прочитали романе које је требало да преточе у сценарије.
Када је ступио у зрелије године, Кунц је очигледно прихватио игру, допустивши да му роман „Очи таме“ пресложе у геополитичком контексту. Схватио је на време да треба бити „при врху“. Та наменска прерада романа ових недеља доживљава свој цивилизацијски крешендо на друштвеним мрежама.
Студија читавог случаја упућује нас на знатно дубљу структуру манипулације него што је пука подела лажних вести на некој друштвеној мрежи, било да су те лажи самоникле или представљају пажљиво негован засад у башти нечије моћи. Та студија, срећом, води и до обиља извора и литературе која нам помаже да се с манипулацијом изборимо, дајући Ивану Иљину потпуно за право.