Почетна / Култура / Сакупљачи негативних емоција

Сакупљачи негативних емоција

Завршен 48. ФЕСТ у Београду

Тужна слика нашег света је ове године преовлађујући призор који се крио, а чешће и сасвим отворено истицао, у причама бројних остварења која су одабрана за прогр аме филмског фестивала наше престонице коме се броји четрдесет осам активних година, мада ће у септембру напунити тачно пет деценија од када је основан

Недавно је окончано и 48. издање најпопуларније филмске манифестације у нашој земљи, ФЕСТ-а. Скоро пола века (заправо тачно толико пошто је ФЕСТ основан у септембру 1970. године) постојања је за наше прилике прилично дуго и у народу који баш не држи до традиције за свако поштовање. Не толико и поверење да ћете у његовој понуди видети „најбоље од најбољег“, што је било једно од обећања у првим његовим годинама које тада, у тим временима и околностима, и није било тешко испунити. Данас, међутим, понуда није таква јер се најбоље у филмској продукцији у свету одавно не производи, а и бројни довољно квалитетни наслови који су некада били битку да се нађу на репертоару нашег фестивала сада га из разних разлога заобилазе. Ипак, скоро стотину такозваних премијера, колико је било у програмима овогодишњег ФЕСТ-а, имају таман толико потенцијала да представљају минимални узорак неопходан за статистичко доношење судова у томе шта у свету и код нас (екс-ју окружењу најпре) инспирише ауторе. Једно је сигурно, готово у апсолутној мери то су депресивне теме које у сутону наше цивилизације на разне начине инспиришу уметност и терају ауторе да коментаришући актуелно црнило нашег света покушају да пронађу трачак светлости, самим тим и наде, да зло није заувек тријумфовало. Јер, нажалост, највише филмова који су чинили програме овогодишњег ФЕСТ-а омогућава, парафразирајмо слоган Фестивала („Скупљачи емоција“), прикупљање искључиво негативних емоција. А за то ни селектори, а ни аутори одабраних филмова нису одговорни. Једноставно, распад свих система вредности, декаденција такозваног неолиберализма, као и девастирајући утицај капитализма на нације, појединце и околину као да су спустили трајну завесу над нашим светом. Завесу која заклања светлост и забрањује наду.

МИЗЕРИЈА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА Није било тешко пронаћи филм који ће се дотаћи макар последица горепоменутих утицаја на мизерију савременог човека. Ипак, за нас, можда је најпотреснији филм Срдана Голубовића који је отворио ФЕСТ, „Отац“. Мрак и депресија одавно запуштеног југа наше земље у коме се одвија битка насловног јунака за његову децу, а тако, симболично, и борба појединца с корумпираним системом, некако нам најтеже падају јер су толико препознатљиви и болни да и они који нису имали сличне невоље као јунак и те како разумеју његов очај. Иако је Голубовић пропустио да се посвети озбиљној социјалној, а самим тим и друштвеној критици, већ се фокусирао на појединачну драму која озбиљно тестира код већине заборављену емоцију – емпатију – његово је дело као удар струје високог напона. А слика друштва у коме се одвија драма малог-великог човека из наслова је реалистично црна и документаристички уверљива. Социјални реализам који је овде испољен у тако снажном набоју ни изблиза није био усамљен у понуди ФЕСТ-а. Напротив, готово да је био свеприсутан, као да је реч о ревији само таквих филмова.

СОЦИЈАЛНИ ВАПАЈ Можда је одмах иза Голубовићевог филма по емотивној снази која подупире јак социјални вапај људских судбина које су уткане у причу – бугарска драма „Патроле“, заправо други део још незавршене трилогије Стефана Командарева. У овом другом делу он се окренуо сликању савременог друштвеног стања у његовој земљи кроз случајно спојене судбине неколико ликова, у једној софијској ноћи, а који долазе у међусобни судбински контакт захваљујући интервенцијама полицијских патрола које су биле дежурне те ноћи. У првом делу трилогије, који смо видели пре неколико година такође на ФЕСТ-у, по истој концепцији виђен је туробни моменат бугарске савремености из визуре неколико таксиста који исто током једне ноћи сасвим случајно долазе у контакт са људима преко чијих се плећа прелама терет целог народа. У оба филма Командарев је без злонамерности или било какве пристрасности понудио уверљиву осуду корумпираног друштва коме припадање „напредном демократском европејском савршенству“ није обезбедило ни минимум те тако дивне бајке о напредном и праведном западу. Само је промењен газда коме се робује. Критика Европске уније је још отворенија у новом остварењу чувеног Грка Косте Гавраса (гост ФЕСТ-а и добитник признања за животно дело), „Понашајте се као одрасли“ (по новинарима најбољи филм ФЕСТ-а јер су му додели своје признање Фипресци), у коме је документаристичким маниром детаљно, кроз праћење недавне велике економске кризе у Грчкој, описан циничан, подли и суштински неправедни однос водећих и заправо руководећих чланица ЕУ према мањим и самим тим мање значајним њеним чланицама које су заправо вазални привесци предводничких сила унутар провизоријума заједнице једнаких. Иако је значај овог филма најпре локалног – грчког – карактера, отрежњујуће је информативан за све друге, а најпре за оне који и даље продају проевропејске илузије о правди и једнакости које ова унија наводно подразумева и обезбеђује својим чланицама. А да исти неправедни, израбљујући и девастирајући систем неолибералног капитализма постоји и изван граница ЕУ, односно да је глобално присутан као рак-рана, показала су бројна остварења из осталог дела света. Мексички филм „Радна снага“ показује радничку стварност у тој земљи и то како неправда иницира реакцију савремених робова који се еуфемистички цинично називају радницима. Иако увијен у омотач лагане комедије, аргентински филм „Величанствени губитници“ у суштини пружа моћан коментар о социјалној неправди која је уништила животе милиона људи током економске кризе почетком овог миленијума. Далеко озбиљнији, али с истим ефектом и осуђујућим социјалним коментаром, јесте и амерички филм „Мутне воде“ Тода Рејнса који се такође бави негативним ефектима јурњаве за профитом великих корпорација, у овом случају с погубним вишедеценијским последицама по здравље милиона људи широм света.

ПРОВЕРА КАРИЈЕРА И „ГЕРИЈАТРИЈСКИ ОГРАНАК“ Овогодишњи је ФЕСТ био место на коме су могле да буду проверене каријере истинских великана светског филма. Његов геријатријски огранак врло времешних аутора који су и даље активни понудио је нова дела Вудија Алена, Клинта Иствуда, Романа Поланског, Андреја Кончаловског, поменутог Косте Гавраса, Теренса Малика, којима се годинама и учинку приближавају белгијска браћа Дарден, Џим Џармуш и Канађанин Атом Егојан, који је такође био гост фестивала. У већини случајева огромно искуство ових аутора више је на страни илустрације свеприсутног одсуства квалитета и оригиналности у светској филмској продукцији него што су ова чувена имена препорука макар за осредње захтевног филмофила.
На линији захтева геј коминтерне, као што је случај годинама, у програму овогодишњег фестивала је било много наслова који се на све начине баве „срећном популацијом“, али је приметна као врло драга и честа тема, такође у разним варијантама присутности у причи, она која се тиче модерних ставова о расизму или верским сукобима. У овом последњем је најдрастичнији био израелски филм-студија о верским инструментима за стварање екстремиста „Подстрекивање“, мада се у споју промоције геј ликова и верског екстремизма прилично истакао филм „Слике Багдада“. И поменута браћа Дарден су са својим „Младим Ахмедом“ дала допринос у обради те теме. О узаврело актуелној теми избеглица покушао је да нешто значајно каже Горан Паскаљевић у свом новом делу снимљеном у Италији, „Упркос магли“, па смо имали бизарну ситуацију да баш он коментарише потенцијално политички и економски погубну ситуацију за ту земљу, те да његово дело на овогодишњем ФЕСТ-у, да тако кажемо, брани боје италијанског филма који је из неког разлога био готово потпуно занемарен у селекцији. Додуше и све остале велике европске кинематографије су биле тек спорадично и свакако недовољно квалитетно присутне на програмима ФЕСТ-а што свакако доказује и велику ауторску кризу ових кинематографија.

НАГРАДЕ И ЏОН МАЛКОВИЧ

Можда се у ауторској кризи великих кинематографија могу пронаћи оправдања за најблаже речено чудне одлуке приликом избора лауреата ФЕСТ-ових награда. За најбољи филм ФЕСТ-а је, тако, проглашена бразилско-немачка драма „Невидљиви живот“, чија је породична драма смештена у педесете године прошлог века и без значаја је за данашњи свет и његовог гледаоца, док је укупан утисак далеко од било чега вредног награда. Најбољи режисер је Вацлав Мархоул, који је уприличио трочасовно мучење гледалаца одурним бесмислом човековог зла које је кондензовао до апсурда у путешествију јеврејског дечака кроз страхоте Другог светског рата у његовој „Обојеној птици“. Ако ништа друго, препозната је једна истинска и блистава вредност која је сијала у обиљу глумачких егзибиција виђених у филмовима овогодишњег ФЕСТ-а, а то је врхунски рад Горана Богдана у филму „Отац“. Чини се чак да није довољно прогласити га најбољим глумцем у филмовима из програма овогодишњег ФЕСТ-а, толико је одскочио од осталих. Један други бриљантни глумац, амерички суперстар Џон Малкович, дошао је на ФЕСТ да с неком врстом позоришне представе и концерта, названим „Музички критичар“, затвори овогодишњу ревију филмова. Поред неколико славних ауторских појава свакако је Малкович био најјачи адут у овогодишњем санирању о питању славних гостију одавно празне фестовске ставке. Добили смо коначно и дашак холивудског гламура; иако је Малкович одавно далеко од такве звезде, његово име припада елити па је ваљда из тог разлога позван у Београд, где му је уручена и награда „Београдски победник“ за изузетан допринос филмској уметности што је леп и домаћински, премда за његовог добитника свакако мање значајни, гест.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *