Sakupljači negativnih emocija

Završen 48. FEST u Beogradu

Tužna slika našeg sveta je ove godine preovlađujući prizor koji se krio, a češće i sasvim otvoreno isticao, u pričama brojnih ostvarenja koja su odabrana za progr ame filmskog festivala naše prestonice kome se broji četrdeset osam aktivnih godina, mada će u septembru napuniti tačno pet decenija od kada je osnovan

Nedavno je okončano i 48. izdanje najpopularnije filmske manifestacije u našoj zemlji, FEST-a. Skoro pola veka (zapravo tačno toliko pošto je FEST osnovan u septembru 1970. godine) postojanja je za naše prilike prilično dugo i u narodu koji baš ne drži do tradicije za svako poštovanje. Ne toliko i poverenje da ćete u njegovoj ponudi videti „najbolje od najboljeg“, što je bilo jedno od obećanja u prvim njegovim godinama koje tada, u tim vremenima i okolnostima, i nije bilo teško ispuniti. Danas, međutim, ponuda nije takva jer se najbolje u filmskoj produkciji u svetu odavno ne proizvodi, a i brojni dovoljno kvalitetni naslovi koji su nekada bili bitku da se nađu na repertoaru našeg festivala sada ga iz raznih razloga zaobilaze. Ipak, skoro stotinu takozvanih premijera, koliko je bilo u programima ovogodišnjeg FEST-a, imaju taman toliko potencijala da predstavljaju minimalni uzorak neophodan za statističko donošenje sudova u tome šta u svetu i kod nas (eks-ju okruženju najpre) inspiriše autore. Jedno je sigurno, gotovo u apsolutnoj meri to su depresivne teme koje u sutonu naše civilizacije na razne načine inspirišu umetnost i teraju autore da komentarišući aktuelno crnilo našeg sveta pokušaju da pronađu tračak svetlosti, samim tim i nade, da zlo nije zauvek trijumfovalo. Jer, nažalost, najviše filmova koji su činili programe ovogodišnjeg FEST-a omogućava, parafrazirajmo slogan Festivala („Skupljači emocija“), prikupljanje isključivo negativnih emocija. A za to ni selektori, a ni autori odabranih filmova nisu odgovorni. Jednostavno, raspad svih sistema vrednosti, dekadencija takozvanog neoliberalizma, kao i devastirajući uticaj kapitalizma na nacije, pojedince i okolinu kao da su spustili trajnu zavesu nad našim svetom. Zavesu koja zaklanja svetlost i zabranjuje nadu.

MIZERIJA SAVREMENOG ČOVEKA Nije bilo teško pronaći film koji će se dotaći makar posledica gorepomenutih uticaja na mizeriju savremenog čoveka. Ipak, za nas, možda je najpotresniji film Srdana Golubovića koji je otvorio FEST, „Otac“. Mrak i depresija odavno zapuštenog juga naše zemlje u kome se odvija bitka naslovnog junaka za njegovu decu, a tako, simbolično, i borba pojedinca s korumpiranim sistemom, nekako nam najteže padaju jer su toliko prepoznatljivi i bolni da i oni koji nisu imali slične nevolje kao junak i te kako razumeju njegov očaj. Iako je Golubović propustio da se posveti ozbiljnoj socijalnoj, a samim tim i društvenoj kritici, već se fokusirao na pojedinačnu dramu koja ozbiljno testira kod većine zaboravljenu emociju – empatiju – njegovo je delo kao udar struje visokog napona. A slika društva u kome se odvija drama malog-velikog čoveka iz naslova je realistično crna i dokumentaristički uverljiva. Socijalni realizam koji je ovde ispoljen u tako snažnom naboju ni izbliza nije bio usamljen u ponudi FEST-a. Naprotiv, gotovo da je bio sveprisutan, kao da je reč o reviji samo takvih filmova.

SOCIJALNI VAPAJ Možda je odmah iza Golubovićevog filma po emotivnoj snazi koja podupire jak socijalni vapaj ljudskih sudbina koje su utkane u priču – bugarska drama „Patrole“, zapravo drugi deo još nezavršene trilogije Stefana Komandareva. U ovom drugom delu on se okrenuo slikanju savremenog društvenog stanja u njegovoj zemlji kroz slučajno spojene sudbine nekoliko likova, u jednoj sofijskoj noći, a koji dolaze u međusobni sudbinski kontakt zahvaljujući intervencijama policijskih patrola koje su bile dežurne te noći. U prvom delu trilogije, koji smo videli pre nekoliko godina takođe na FEST-u, po istoj koncepciji viđen je turobni momenat bugarske savremenosti iz vizure nekoliko taksista koji isto tokom jedne noći sasvim slučajno dolaze u kontakt sa ljudima preko čijih se pleća prelama teret celog naroda. U oba filma Komandarev je bez zlonamernosti ili bilo kakve pristrasnosti ponudio uverljivu osudu korumpiranog društva kome pripadanje „naprednom demokratskom evropejskom savršenstvu“ nije obezbedilo ni minimum te tako divne bajke o naprednom i pravednom zapadu. Samo je promenjen gazda kome se robuje. Kritika Evropske unije je još otvorenija u novom ostvarenju čuvenog Grka Koste Gavrasa (gost FEST-a i dobitnik priznanja za životno delo), „Ponašajte se kao odrasli“ (po novinarima najbolji film FEST-a jer su mu dodeli svoje priznanje Fipresci), u kome je dokumentarističkim manirom detaljno, kroz praćenje nedavne velike ekonomske krize u Grčkoj, opisan ciničan, podli i suštinski nepravedni odnos vodećih i zapravo rukovodećih članica EU prema manjim i samim tim manje značajnim njenim članicama koje su zapravo vazalni privesci predvodničkih sila unutar provizorijuma zajednice jednakih. Iako je značaj ovog filma najpre lokalnog – grčkog – karaktera, otrežnjujuće je informativan za sve druge, a najpre za one koji i dalje prodaju proevropejske iluzije o pravdi i jednakosti koje ova unija navodno podrazumeva i obezbeđuje svojim članicama. A da isti nepravedni, izrabljujući i devastirajući sistem neoliberalnog kapitalizma postoji i izvan granica EU, odnosno da je globalno prisutan kao rak-rana, pokazala su brojna ostvarenja iz ostalog dela sveta. Meksički film „Radna snaga“ pokazuje radničku stvarnost u toj zemlji i to kako nepravda inicira reakciju savremenih robova koji se eufemistički cinično nazivaju radnicima. Iako uvijen u omotač lagane komedije, argentinski film „Veličanstveni gubitnici“ u suštini pruža moćan komentar o socijalnoj nepravdi koja je uništila živote miliona ljudi tokom ekonomske krize početkom ovog milenijuma. Daleko ozbiljniji, ali s istim efektom i osuđujućim socijalnim komentarom, jeste i američki film „Mutne vode“ Toda Rejnsa koji se takođe bavi negativnim efektima jurnjave za profitom velikih korporacija, u ovom slučaju s pogubnim višedecenijskim posledicama po zdravlje miliona ljudi širom sveta.

PROVERA KARIJERA I „GERIJATRIJSKI OGRANAK“ Ovogodišnji je FEST bio mesto na kome su mogle da budu proverene karijere istinskih velikana svetskog filma. Njegov gerijatrijski ogranak vrlo vremešnih autora koji su i dalje aktivni ponudio je nova dela Vudija Alena, Klinta Istvuda, Romana Polanskog, Andreja Končalovskog, pomenutog Koste Gavrasa, Terensa Malika, kojima se godinama i učinku približavaju belgijska braća Darden, Džim Džarmuš i Kanađanin Atom Egojan, koji je takođe bio gost festivala. U većini slučajeva ogromno iskustvo ovih autora više je na strani ilustracije sveprisutnog odsustva kvaliteta i originalnosti u svetskoj filmskoj produkciji nego što su ova čuvena imena preporuka makar za osrednje zahtevnog filmofila.
Na liniji zahteva gej kominterne, kao što je slučaj godinama, u programu ovogodišnjeg festivala je bilo mnogo naslova koji se na sve načine bave „srećnom populacijom“, ali je primetna kao vrlo draga i česta tema, takođe u raznim varijantama prisutnosti u priči, ona koja se tiče modernih stavova o rasizmu ili verskim sukobima. U ovom poslednjem je najdrastičniji bio izraelski film-studija o verskim instrumentima za stvaranje ekstremista „Podstrekivanje“, mada se u spoju promocije gej likova i verskog ekstremizma prilično istakao film „Slike Bagdada“. I pomenuta braća Darden su sa svojim „Mladim Ahmedom“ dala doprinos u obradi te teme. O uzavrelo aktuelnoj temi izbeglica pokušao je da nešto značajno kaže Goran Paskaljević u svom novom delu snimljenom u Italiji, „Uprkos magli“, pa smo imali bizarnu situaciju da baš on komentariše potencijalno politički i ekonomski pogubnu situaciju za tu zemlju, te da njegovo delo na ovogodišnjem FEST-u, da tako kažemo, brani boje italijanskog filma koji je iz nekog razloga bio gotovo potpuno zanemaren u selekciji. Doduše i sve ostale velike evropske kinematografije su bile tek sporadično i svakako nedovoljno kvalitetno prisutne na programima FEST-a što svakako dokazuje i veliku autorsku krizu ovih kinematografija.

NAGRADE I DŽON MALKOVIČ Možda se u autorskoj krizi velikih kinematografija mogu pronaći opravdanja za najblaže rečeno čudne odluke prilikom izbora laureata FEST-ovih nagrada. Za najbolji film FEST-a je, tako, proglašena brazilsko-nemačka drama „Nevidljivi život“, čija je porodična drama smeštena u pedesete godine prošlog veka i bez značaja je za današnji svet i njegovog gledaoca, dok je ukupan utisak daleko od bilo čega vrednog nagrada. Najbolji režiser je Vaclav Marhoul, koji je upriličio tročasovno mučenje gledalaca odurnim besmislom čovekovog zla koje je kondenzovao do apsurda u putešestviju jevrejskog dečaka kroz strahote Drugog svetskog rata u njegovoj „Obojenoj ptici“. Ako ništa drugo, prepoznata je jedna istinska i blistava vrednost koja je sijala u obilju glumačkih egzibicija viđenih u filmovima ovogodišnjeg FEST-a, a to je vrhunski rad Gorana Bogdana u filmu „Otac“. Čini se čak da nije dovoljno proglasiti ga najboljim glumcem u filmovima iz programa ovogodišnjeg FEST-a, toliko je odskočio od ostalih. Jedan drugi briljantni glumac, američki superstar Džon Malkovič, došao je na FEST da s nekom vrstom pozorišne predstave i koncerta, nazvanim „Muzički kritičar“, zatvori ovogodišnju reviju filmova. Pored nekoliko slavnih autorskih pojava svakako je Malkovič bio najjači adut u ovogodišnjem saniranju o pitanju slavnih gostiju odavno prazne festovske stavke. Dobili smo konačno i dašak holivudskog glamura; iako je Malkovič odavno daleko od takve zvezde, njegovo ime pripada eliti pa je valjda iz tog razloga pozvan u Beograd, gde mu je uručena i nagrada „Beogradski pobednik“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti što je lep i domaćinski, premda za njegovog dobitnika svakako manje značajni, gest.