Почетна / Култура / Ликовни удар у присуству закона

Ликовни удар у присуству закона

Јавност ни речју не реагује на предстојеће гашење једне од најважнијих београдских галерија! У априлу ће, наиме, чувена Национална галерија, популарно названа „Галерија код Позоришта“, смештена у центру града, у Доситејевој улици, између Народног музеја и Народног позоришта, престати да ради

Јавност је однедавно скандализована неком лажном афером о изложеној украденој слици Мила Милуновића, а која циља на министра културе и Николу Кусовца, мада полиција не потражује ту слику јер су њени имовинско-правни односи чисти. Истовремено, медији ћуте и јавност не реагује на било какав начин на гашење једне од најважнијих београдских галерија. У априлу ће чувена Национална галерија, популарно названа „Галерија код Позоришта“, смештена у центру града, у Доситејевој улици, између Народног музеја и Народног позоришта, престати да ради. Реституцијом се старим власницима враћа зграда. Да ли је важнија једна слика од старе и угледне галерије?

НЕДОПУСТИВА РАВНОДУШНОСТ Разумљиво је да јавност везана за ријалити програме жели да буде шокирана, али то да је озбиљној културној публици, па и листу какав је „Политика“, важнија надувана и измишљена прича око неке слике од судбине једне од кључних галеријских институција, само сведочи о нама и чињеници да култура овде мало кога занима. Отвара се овим поводом и једна дилема: Где је држава да реагује, шта је њен прави интерес у култури, како дозвољава гашење цењене галерије у којој је одржано на стотине изложби? Највиши државни орган СФРЈ имао је Културно-просветно веће, једно од пет већа Скупштине СФРЈ и из његовог одељења формирана је Национална галерија 1963. године, која је два пута мењала назив, али не и намену. Да ли било кога погађа нестанак једне галерије? Све Унескове изложбе са циљем приближавања Истока и Запада ишле су преко ове Националне галерије – „Кинеско сликарство“, „Мексичка уметност“, „Цивилизације Океаније“, „Исламска цивилизација“, „Писмо кроз векове“ и др. Галерија је прва на простору нове Југославије правила међурепубличку сарадњу и представљала дела младих сликара. Биле су то изложбе „Савремена југословенска графика“, „Српска графика“ и друге приказиване од Македоније до Словеније. Све до 2000. године Галерија је била третирана као институција од посебног друштвеног интереса и о њој су бринули Град и Република, да би од 2000. била скинута са буџета а тада су затворени и велики музеји. Упркос томе, она је искористила своје капацитете, знање и стечени углед и наставила с радом. Простор је потпуно реновиран, измењен и осавремењен, прилагођен данашњим музеолошким захтевима са видео-пројекцијама.

ОГРОМАН КУЛТУРНИ УТИЦАЈ У периоду обесправљења у Галерији су приређене многе капиталне изложбе, које су јавност и критика препознали. Изложбом посвећеном сликару Леону Коену ушла је у категорију десет најбољих пројеката а поставком „Дијалог“ међу пет најважнијих изложби у Србији прошле године. Милан Блануша је после изложбе у Националној галерији добио „Политикину“ награду а неки други учесници у раду Галерије другу најважнију награду, ону Октобарског салона. Остварила је огроман културни утицај. Била је и спона између приватних колекција и музејских институција, Музеја савремене уметности, САНУ и многих широм Југославије, јер су у њој продавана најбоља уметничка дела. Без средстава, само захваљујући свом управнику, остварила је неколико излагачких пројеката. Први је представљање дела великана српске уметности сликара, вајара, професора и академика између два светска рата са две изложбе Саве Шумановића, затим изложбе посвећене Леону Коену, Јовану Бијелићу, Милу Милуновићу, Кости Хакману, Петру Лубарди, Сретену Стојановићу и Малиши Глишићу, једном од највећих српских сликара, за кога је срамно да велике институције не само да нису обележиле годишњицу његове смрти већ му никада нису приредиле ретроспективу. Те неправде исправља Национална галерија и са обимним каталозима већег формата. Други пројекат је „Савременици“ којим се представља генерација после старих угледника – Миодраг Рогић, Момчило Мома Антоновић, Милан Блануша, Младен Србиновић и посебно запажена изложба Миће Поповића са забрањеним делима у Титово време. Трећа развојна линија је изложба „Перспективе“, на којој су заступљени дипломци Ликовне академије и они са завршних година. Галерија је добијала честе захтеве амбасада да излаже дела страних савремених уметника, па је сваке године организовала изложбу једног странца, што говори о значају Београда.

ОШТЕЋЕНЕ И ГАЛЕРИЈА И ДРЖАВА Били смо сведоци да јe Галерија Графичког колектива после губитка свог пословног простора била пред нестајањем са културне мапе и онда се дигла кука и мотика да је на њу врати, а не мање важна Национална галерија пролази без трунке пажње. Позитивно је свакако да власт има решење за даљи рад Графичког колектива. Свака институција која је оставила иза себе траг у озбиљној држави треба да се негује и подстиче. У Краљевини СХС и Титовој Југославији веома одговорно су се односили према културном питању. Држава не сме себи дозволити да остаје без главних, упоришних тачака, без цењених галерија, које на највиши начин унапређују ликовни живот. Искрено се надамо се ће надлежни наћи решење за Галерију која постоји од 1963. године.
Шта би Париз радио без својих галерија, без културне понуде која је постала културна индустрија? Србија сада приходује милионе евра од туриста а шта да им понудимо ако не своју уметност и културу, културни печат је национални печат. Странце занима искључиво оно оригинално наше. Да ли реке туриста треба одавде само да понесу сећање на ћевапе као везу са Грчком и Турском, или су то вредности из националних институција културе? Културна и излагачка политика је ствар која се мора озбиљно схватити. Улагати у културу је профитабилно и оно код нас треба да се подстиче, у свету је вођење културне политике од националног интереса и тамо се ствари не препуштају случају. Апсолутно и с великом пажњом треба се посветити култури јер је она део будућности. Одушевљење и интересовање у народу поводом отварања два највећа музеја је добар показатељ. Искрено се надамо да ће за то што се дешава са Националном галеријом због ширег интереса у култури бити заинтересован министар културе, јер смо сведоци да ова влада, према оцени многих посленика културе, има најбољег министра културе од 2000. године. У његовом су мандату прорадили деценију затворена два најважнија и највећа музеја у региону. Интересантно да је поступак реституције Националне галерије спроведен иако одредбе Закона о реституцији налажу да се пословни простор установа које је држава основала изузима из поступка реституције. Оштећена су Галерија и држава јер је исти простор држава откупила 1963. године пре него што је Национална галерија ушла у Доситејеву 1. Нека читалац сам закључи у којој мери појединци у државним органима савесно поступају у чувању националног интереса.

ПРОЈЕКАТ „ПЕРСПЕКТИВЕ“

Посебно је занимљив пројекат „Перспективе“, једна од најдужих традиционалних изложби која траје од 1973. године. С дуже временске удаљености, искуствено можемо да закључимо да је пројекат „Перспективе“ међу најзначајнијим, као прва изложба у животима младих уметника, али и да је сада потребнија него седамдесетих. Економска криза и озбиљно друштвено раслојавање остављају катастрофалне последице у свим сферама друштвеног живота, посебно на културу нације. Не морамо да наглашавамо стање и окружење у којем данас живе и стварају уметници. За младе уметнике чије је стваралаштво угрожено због животних проблема, сталним довођењем у питање њиховог рада, најмање што можемо да учинимо је да се излагачки сусретну са публиком и ликовном критиком. „Перспективе“ уводе уметнике на ликовну сцену као прва изложба у каријери, али поспешују и видљивост критичара. Реч је о изложби која пројектује и утемељује националне културне вредности и власт после демократске их је обновила. На њој је био присутан скоро цео наставни кадар Факултета ликовних уметности и највећи сликари. Има велики значај, годинама се нестрпљиво ишчекује у ликовним круговима и београдској јавности. Подсетимо да су између 300 учесника, своја прву изложбу у Националној галерији на „Перспективама“ имали уметници који су данас угледни професори. У Београду су то: Јован Сивачки, Ратко Лалић, Марија Драгојловић, Станко Зечевић, Владета Живковић, Гордан Николић, Душан Јефтовић, Жарко Смиљанић, Добрица Бисенић, Дарија Качић, Миодраг Млађовић, Катарина Зарић, Зоран Димовски, Драгана Станаћев и Драгана Илић. У Новом Саду: Вишња Петровић, Звонко Тилић, Еуген Кочиш и Душко Кићански; у Сарајеву: Салим Обралић, Миливоје Унковић и Јосип Алебић; у Скопљу: Рубенс Корубин; на Цетињу: Драган Караџић, Анка Бурић, Ратко Одаловић и Мирко Тољић. Овај непотпуни списак најбоље сведочи о томе са колико су одговорности критичари ове галерије вршили селекцију радова студената излагача. „Перспективе“ се нису одржавале десет година, демократска власт их је укинула и престала да помаже програм Галерије да би десетине хиљада евра проследила младим галеријама као што су „Ремонт“, „Звоно“ и „Хаос“, од којих су две приватне. Парадоксално је да се нешто издашно помагало као новина која ће постати традиционална вредност а установа с традицијом у деловању се уништавала.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *