Ликовни удар у присуству закона

Јавност ни речју не реагује на предстојеће гашење једне од најважнијих београдских галерија! У априлу ће, наиме, чувена Национална галерија, популарно названа „Галерија код Позоришта“, смештена у центру града, у Доситејевој улици, између Народног музеја и Народног позоришта, престати да ради

Јавност је однедавно скандализована неком лажном афером о изложеној украденој слици Мила Милуновића, а која циља на министра културе и Николу Кусовца, мада полиција не потражује ту слику јер су њени имовинско-правни односи чисти. Истовремено, медији ћуте и јавност не реагује на било какав начин на гашење једне од најважнијих београдских галерија. У априлу ће чувена Национална галерија, популарно названа „Галерија код Позоришта“, смештена у центру града, у Доситејевој улици, између Народног музеја и Народног позоришта, престати да ради. Реституцијом се старим власницима враћа зграда. Да ли је важнија једна слика од старе и угледне галерије?

НЕДОПУСТИВА РАВНОДУШНОСТ Разумљиво је да јавност везана за ријалити програме жели да буде шокирана, али то да је озбиљној културној публици, па и листу какав је „Политика“, важнија надувана и измишљена прича око неке слике од судбине једне од кључних галеријских институција, само сведочи о нама и чињеници да култура овде мало кога занима. Отвара се овим поводом и једна дилема: Где је држава да реагује, шта је њен прави интерес у култури, како дозвољава гашење цењене галерије у којој је одржано на стотине изложби? Највиши државни орган СФРЈ имао је Културно-просветно веће, једно од пет већа Скупштине СФРЈ и из његовог одељења формирана је Национална галерија 1963. године, која је два пута мењала назив, али не и намену. Да ли било кога погађа нестанак једне галерије? Све Унескове изложбе са циљем приближавања Истока и Запада ишле су преко ове Националне галерије – „Кинеско сликарство“, „Мексичка уметност“, „Цивилизације Океаније“, „Исламска цивилизација“, „Писмо кроз векове“ и др. Галерија је прва на простору нове Југославије правила међурепубличку сарадњу и представљала дела младих сликара. Биле су то изложбе „Савремена југословенска графика“, „Српска графика“ и друге приказиване од Македоније до Словеније. Све до 2000. године Галерија је била третирана као институција од посебног друштвеног интереса и о њој су бринули Град и Република, да би од 2000. била скинута са буџета а тада су затворени и велики музеји. Упркос томе, она је искористила своје капацитете, знање и стечени углед и наставила с радом. Простор је потпуно реновиран, измењен и осавремењен, прилагођен данашњим музеолошким захтевима са видео-пројекцијама.

ОГРОМАН КУЛТУРНИ УТИЦАЈ У периоду обесправљења у Галерији су приређене многе капиталне изложбе, које су јавност и критика препознали. Изложбом посвећеном сликару Леону Коену ушла је у категорију десет најбољих пројеката а поставком „Дијалог“ међу пет најважнијих изложби у Србији прошле године. Милан Блануша је после изложбе у Националној галерији добио „Политикину“ награду а неки други учесници у раду Галерије другу најважнију награду, ону Октобарског салона. Остварила је огроман културни утицај. Била је и спона између приватних колекција и музејских институција, Музеја савремене уметности, САНУ и многих широм Југославије, јер су у њој продавана најбоља уметничка дела. Без средстава, само захваљујући свом управнику, остварила је неколико излагачких пројеката. Први је представљање дела великана српске уметности сликара, вајара, професора и академика између два светска рата са две изложбе Саве Шумановића, затим изложбе посвећене Леону Коену, Јовану Бијелићу, Милу Милуновићу, Кости Хакману, Петру Лубарди, Сретену Стојановићу и Малиши Глишићу, једном од највећих српских сликара, за кога је срамно да велике институције не само да нису обележиле годишњицу његове смрти већ му никада нису приредиле ретроспективу. Те неправде исправља Национална галерија и са обимним каталозима већег формата. Други пројекат је „Савременици“ којим се представља генерација после старих угледника – Миодраг Рогић, Момчило Мома Антоновић, Милан Блануша, Младен Србиновић и посебно запажена изложба Миће Поповића са забрањеним делима у Титово време. Трећа развојна линија је изложба „Перспективе“, на којој су заступљени дипломци Ликовне академије и они са завршних година. Галерија је добијала честе захтеве амбасада да излаже дела страних савремених уметника, па је сваке године организовала изложбу једног странца, што говори о значају Београда.

ОШТЕЋЕНЕ И ГАЛЕРИЈА И ДРЖАВА Били смо сведоци да јe Галерија Графичког колектива после губитка свог пословног простора била пред нестајањем са културне мапе и онда се дигла кука и мотика да је на њу врати, а не мање важна Национална галерија пролази без трунке пажње. Позитивно је свакако да власт има решење за даљи рад Графичког колектива. Свака институција која је оставила иза себе траг у озбиљној држави треба да се негује и подстиче. У Краљевини СХС и Титовој Југославији веома одговорно су се односили према културном питању. Држава не сме себи дозволити да остаје без главних, упоришних тачака, без цењених галерија, које на највиши начин унапређују ликовни живот. Искрено се надамо се ће надлежни наћи решење за Галерију која постоји од 1963. године.
Шта би Париз радио без својих галерија, без културне понуде која је постала културна индустрија? Србија сада приходује милионе евра од туриста а шта да им понудимо ако не своју уметност и културу, културни печат је национални печат. Странце занима искључиво оно оригинално наше. Да ли реке туриста треба одавде само да понесу сећање на ћевапе као везу са Грчком и Турском, или су то вредности из националних институција културе? Културна и излагачка политика је ствар која се мора озбиљно схватити. Улагати у културу је профитабилно и оно код нас треба да се подстиче, у свету је вођење културне политике од националног интереса и тамо се ствари не препуштају случају. Апсолутно и с великом пажњом треба се посветити култури јер је она део будућности. Одушевљење и интересовање у народу поводом отварања два највећа музеја је добар показатељ. Искрено се надамо да ће за то што се дешава са Националном галеријом због ширег интереса у култури бити заинтересован министар културе, јер смо сведоци да ова влада, према оцени многих посленика културе, има најбољег министра културе од 2000. године. У његовом су мандату прорадили деценију затворена два најважнија и највећа музеја у региону. Интересантно да је поступак реституције Националне галерије спроведен иако одредбе Закона о реституцији налажу да се пословни простор установа које је држава основала изузима из поступка реституције. Оштећена су Галерија и држава јер је исти простор држава откупила 1963. године пре него што је Национална галерија ушла у Доситејеву 1. Нека читалац сам закључи у којој мери појединци у државним органима савесно поступају у чувању националног интереса.