Почетна / Колумне / Узрок смрти не помињати

Узрок смрти не помињати

Нисмо могли спречити злочин, али не смемо, по цену сопственог живота, лагати о последицама злочина. Нека се јавно зна ко је, кад, где и шта учинио. То је наша обавеза. Наши суграђани умиру, али не смемо крити узрок смрти. Узрок смрти се мора помињати. Ако га не поменемо, ослобађамо злочинце учињеног злочина

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

ЧЕГА СЕ НАТО ПЛАШИ? Одустаните од истраживања последица наших бомбардовања по ваше здравље поручују НАТО злочинци, покушавајући да преко домаћих сатрапа зауставе рад српских стручњака које је Скупштина државе Србије овластила. Чега се НАТО чимбеници плаше? Можда наши стручњаци открију да је бомбардовање осиромашеним уранијумом и другим отровима благотворно, те их замолимо да бомбардују житеље у државама које су чланице „хуманитарног“ НАТО друштва. Нисмо ми, Срби, себични да сва благотворна својства која смо искусили задржимо само за себе. Не, ако таквих резултата буде, радосно ћемо их проследити свима. Нека и они мало уживају.

Они који су нам зло нанели знају какви ће бити резултати, а како су у комисији часни стручњаци, а не њихови тетреболози, свим силама се труде да спрече истраживања. Хоће ли успети у том науму, Богу хвала, на крају зависи од нас. Ми не смемо одустати из поштовања према страдалима од њихових отрова, али и због нас самих, а највише због живота наших потомака, којима морамо јасно саопштити истину. Нисмо могли спречити злочин, али не смемо, по цену сопственог живота, лагати о последицама њиховог злочина. Нека се јавно зна ко је, кад, где и шта учинио. То је наша обавеза. Наши суграђани умиру, али не смемо крити шта је код многих узрок смрти. Узрок смрти се мора помињати. Ако га не поменемо, ћутањем ослобађамо злочинце.

НЕПРИСТРАСНИ ПОСМАТРАЧИ Пре педесетак година, 1968, приказан је филм Узрок смрти не помињати у режији Јована Живановића, а по сценарију Бранка В. Радичевића. Радња филма се одиграва у Србији у време Другог светског рата. Немци врше стрељања. Сахрањивање убијених и набавку црнине дозвољавају под условом да се узрок смрти не помиње; ни у црквеним књигама, ни у молитвама. Смемо ли данас сакрити истину?

Скупштина државе Србије је изгласала изборне законе. Смањила проценат који странке ваља да пређу и повећала обавезан број жена на страначким листама. Многи су задовољни, а неки нису. Зашто, ја вам не умем касти, а колико видим ни незадовољни се не истичу некаквим сувислим разлогом. Како ће избори бити вероватно у априлу, нема друге него се за њих спремати. Избори су такмичење на коме не морају победити најбољи, већ најспремнији.

Свако изборно такмичење прате, поред домаћих, и страни посматрачи. Наводно тако се обезбеђује регуларност. Посматрачи су непристрасни. Проверавао сам преко пријатеља да ли је на првим изборима у Ајови за демократског кандидата за председничке изборе било непристрасних посматрача. Пријатељ ми је одговорио да то у Америци није уобичајено. Никаквих посматрача нема. Било ми је јасно да је то разлог што им је требало неколико дана да преброје гласове. Нека се сијалица на рачунару покварила, и не зна се ко је колико гласова добио. Грешке не би било да су имали стране посматраче.

ПОБЕДНИКА БИРА КОМИСИЈА Сећам се избора за председника Аустрије 7524/2016. године, без страних посматрача. Онај који је победио на гласачким местима, изгубио је преко поште. Кад су се сви резултати сабрали, показало се да је у неким варошицама излазност бирача била и 150 одсто. У Вајдховену право гласа је имало 9.026 бирача. Гласало је 13.262. Изборна комисија рече да је у питању вероватно грешка која неће утицати на коначни резултат?!

Има оваквих примера широм света, али има и другачијих. У Венецуели Гваида који је изгубио Американци су прогласили за председника, јер им Мадуро који је победио не одговара. Изгледа да је важно учествовати, а победника ће одабрати комисија: Натовска, Венецијанска, Евроунијатска. Да нису можда ове комисије разлог што се зауставља рад српских стручњака? Видећемо!

Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Не заборавимо мученике Милана Мартића и генерала Павковића. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Сећајмо се дечака, српског страдалника Слободана Стојановића. Памтимо злочине и злочинце да нам се не понове. Одбранимо светиње у Црној Гори. Помозимо Србима који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.       

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *