Почетна / Култура / Романескно огледало „Пешчаника“

Романескно огледало „Пешчаника“

Пас и контрабас – према НИН-овом жирију, најбољи роман објављен у Србији 2019 – наративно је огледало идеолошких становишта жирија и Пешчаника. Основна становишта његовог приповедача неретко су она која припадају и његовом аутору, а ова монолитност пренета је и на јунаке. Неуверљиво, преко мита о мигрантима, приповедни ангажман пренет је и на светску позорницу, где би одређена паралела требало да се оствари између репресије Милошевићевог режима деведесетих година и оне у окупираном Ираку

Ако питате НИН-ов жири, најбољи роман објављен у Србији 2019. године је Пас и контрабас Саше Илића. Редовни колумниста Пешчаника и аутор неколико прозних књига награду је добио, између осталог, за „повратак великој нарацији“, односно за роман у коме се проблематизује однос између „појединца и друштва“ (као да то није случај мање-више са сваким романом). Овај „повратак великој нарацији“ прилично је интересантан када се узме у обзир да је поетичка иновативност, рецимо, био један од аргумената жирија претходне године, када је награду добио Владимир Табашевић за роман Заблуда Светог Себастијана. Откуда одједном овакав салто мортале? Неће бити да је једне године најбољи био иновативан роман (јер су они „традиционалнији“ били лошији, чак напротив) нити је ове године роман на ивици модернизма и постмодернизма био бољи од поетички иновативних, јер би то значило да овај жири има одређене критеријуме који надилазе област књижевности, па се иновативност или опсежна наративност, као стручни термини којима се фингира ученост, користе да би се маскирало нешто друго. Другим речима, ако подједнако добри могу бити и иновативни и неиновативни романи, то онда значи да је основни критеријум жирија негде у сасвим магловитим пределима укуса, где се на основу неких других критеријума пресуђује шта је уметничка вредност, а шта не. Један од чланова жирија, сасвим нескромно, овај надсвођујући критеријум именовао је антифашизмом. Међутим, колико то подсећа на ждановистички приступ књижевности? Да ли смо као култура већ заборавили времена када су разни Зоговићи, како су с правом окарактерисани чланови жирија из пера неколико критичара, диктирали како и о којим темама треба писати.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *