Романескно огледало “Пешчаника”

Пас и контрабас – према НИН-овом жирију, најбољи роман објављен у Србији 2019 – наративно је огледало идеолошких становишта жирија и Пешчаника. Основна становишта његовог приповедача неретко су она која припадају и његовом аутору, а ова монолитност пренета је и на јунаке. Неуверљиво, преко мита о мигрантима, приповедни ангажман пренет је и на светску позорницу, где би одређена паралела требало да се оствари између репресије Милошевићевог режима деведесетих година и оне у окупираном Ираку

Ако питате НИН-ов жири, најбољи роман објављен у Србији 2019. године је Пас и контрабас Саше Илића. Редовни колумниста Пешчаника и аутор неколико прозних књига награду је добио, између осталог, за „повратак великој нарацији“, односно за роман у коме се проблематизује однос између „појединца и друштва“ (као да то није случај мање-више са сваким романом). Овај „повратак великој нарацији“ прилично је интересантан када се узме у обзир да је поетичка иновативност, рецимо, био један од аргумената жирија претходне године, када је награду добио Владимир Табашевић за роман Заблуда Светог Себастијана. Откуда одједном овакав салто мортале? Неће бити да је једне године најбољи био иновативан роман (јер су они „традиционалнији“ били лошији, чак напротив) нити је ове године роман на ивици модернизма и постмодернизма био бољи од поетички иновативних, јер би то значило да овај жири има одређене критеријуме који надилазе област књижевности, па се иновативност или опсежна наративност, као стручни термини којима се фингира ученост, користе да би се маскирало нешто друго. Другим речима, ако подједнако добри могу бити и иновативни и неиновативни романи, то онда значи да је основни критеријум жирија негде у сасвим магловитим пределима укуса, где се на основу неких других критеријума пресуђује шта је уметничка вредност, а шта не. Један од чланова жирија, сасвим нескромно, овај надсвођујући критеријум именовао је антифашизмом. Међутим, колико то подсећа на ждановистички приступ књижевности? Да ли смо као култура већ заборавили времена када су разни Зоговићи, како су с правом окарактерисани чланови жирија из пера неколико критичара, диктирали како и о којим темама треба писати.

[restrict]

УМЕСТО ПАРТИЈСКЕ – ИДЕЈНА ИСПРАВНОСТ Наиме, ако се присетимо основних одлика соцреалистичке књижевности, видећемо да је један од њених основних критеријума идејна исправност и партијност. Пошто више нема такве партије која би се представљала као непогрешива морална и свака друга инстанца људске историје, остаје идејна исправност. Како она изгледа у (уметничкој) пракси? Довољно је да погледамо по чему је овогодишњи награђени роман сличан са одређеним прозним и прозоидним творевинама. Наиме, он дели слику Србије као установе са посебним режимом надзора са романом Лузитанија Дејана Атанацковића, док се Србија као лудница појављује и као метафора коју неретко, на друштвеним мрежама, рабе различите ведете Друге Србије. То, наравно, не мора да значи да је то уметнички обавезно неуспело, чак би Саша Илић у поређењу са Атанацковићем увек био на добитку, јер је његова приповедна визија ковинске луде куће структурно врло добро уобличена, са обиљем ликова који међусобним саодносом допуњују основну слику, унеколико продубљену експлицирањем антипсихијатријских теорија које се сасвим непотребно проширују до равни микроесеја. Ово проширивање, које оставља врло мало места за лични напор читаоца, указује на нескривену потребу да писац диригује разумевање читаоца тако да не остави ни трунку простора да у читаочевој свести интерпретација крене негде друго. Отуда, непотребни есејистички пасажи о смислу антипсихијатријске побуне, као теоретског модела на којем др Јулијус, некада један од водећих психијатара у земљи, а потом кажњеник у Ковину, заснива свој никада објављени рад о психопатологији брачног пара Милошевић, поступно сужавају смисао заплета ка другосрбијанском разумевању непосредне прошлости, која се, уназад кроз 20. век, надовезује на тековине титоизма. Овај леви идеолошки крешендо надопуњује се судбином главног јунака Филипа Исаковића, који, међутим, сем имена и презимена ништа значајно не дели са чувеним јунацима романа Мирослава Крлеже и Милоша Црњанског. Наиме, он је у ковинском санаторијуму завршио као принудни полазник експерименталног програма за ратне ветеране.

Сама проблематика ратних ветерана на једном месту Илићу је била неопходна да би приповедање разлио у предвидљиви скуп микронаратива у којима сваки од протагониста своју трауму вуче из препознатљивих ратишта деведесетих. Тако један од виолентнијих ветерана своју трауму везује за злочин против Муслимана почетком рата у Приједору, док наратив другог служи да се карневализује и исмеје прича о Тибору Церни, јунаку са Кошара. Уместо за државу, Илићев Тиби се жртвовао за другара чија слаба црева су га у незгодном тренутку изложила хицу албанског снајперисте. Да не би унеређени и рањени пријатељ остао на чистини, Тибор Церна је изгубио живот. (Ако вам ово звучи одвратно, и јесте тако.) Међутим, ни сам овај чин исмевања не би био споран када би имао равнотежу с друге стране, односно када би ужас грађанског рата у целокупности био представљен на тај начин. Међутим, овде то није случај, јер да би роман био идејно чист, према критеријумима савремених ждановиста, ужас мора бити само са српске стране. Штета, јер је архитектоника романа постављена довољно широко да би свеобухватна проблематизација рата била сасвим могућа (очигледно, не и за лауреата). Овој сасвим локалној варијанти левог идејног ангажмана придодата је и једна глобална: мит о опресивном друштву које осетљиве појединце нагони да пређу с оне стране разума. Отуда, казује нам тај мит, неуротични појединци и пацијенти душевних болница знак су агресивности и болести друштва. Као такви, они заправо треба да инспиришу побуну. Све ово подсећа на елементе сижеа чувеног Лета изнад кукавичјег гнезда или најновије екранизације Џокера, што би требало да позиционира идеолошки слој Пса и контрабаса у шире оквире субверзивних стратегија у култури Запада, чему доприноси и уплитање мита о мигрантима.

МИСИЈА НОВИХ КАВАФИЈЕВИХ ВАРВАРА Наиме, протагониста романа коначно ослобођење од траума и бег из ковинског заточеништва проналази у мигрантском окружењу, прво у илегалном путу преко границе, а затим у заједници миграната у Ђенови. Ова идилична маргинална заједница постављена је врло извештачено, обрнуто сразмерно слојевито приказаној ковинској болници. Довољно је само напоменути да контрабасиста Филип Исаковић проналази искупљење свирајући џез с мигрантима из Малија, који су представљени као недогматски, слободарски настројени људи које са исламом везује искључиво егзотично лично име. (У целом том патетичном колоплету не треба заборавити ни претварање унутрашњег монолога јунака у парафразу „Хаусторове“ песме Шејн, што је свакако један од лошијих момената награђеног романа.) Чему ти моменти? Није ли то у извесном смислу врло инкохерентно приповедно решење? Јер приповедач је свој неспорни дар, рецимо у изврсним уводним странама романа или описима екстазе џез музичара, упрегнуо да нас увери у две ствари: да је држава Србија једна долина плача и репресије готово од краја Првог светског рата (за период пре тога задужен је изгледа Атанацковић), а да слободу доносе мигранти с Блиског истока и супсахарске Африке, као неки савремени Кавафијеви варвари. У њиховом друштву протагониста ће превазићи трауме из ЈНА, ратова деведесетих, изневерене еротске односе – кад смо већ код њих, главни женски ликови музичке критичарке Ене и докторке Ларисе су потпуно непотребно претворени у сексуалне и/или емотивне експлоататоре несрећног џез музичара Исаковића, као да и у њима лежи неки скривени Милошевић, спреман да сатре неприлагођену душу. Једнодимензионалност женских ликова савршено се уклапа у идејну монотонију носећих ликова: сви јунаци који носе радњу припадају шире гледано једном идејном хоризонту и једном повесном становишту, док су они који том становишту не припадају обликовани у крајње негативном виду. Опет, на штету самог романа, који је могао у себе да прими и више унутрашње динамике. Ликови који не припадају светоназору приповедача нису индивидуализовани већ су представљени као различите функције опресивног апарата (с изузетком сасвим споредног лика полицијског инспектора чија улога остаје нејасна, као што је и сам субжанровски потенцијал крими-заплета, чији је он био носилац, остао недоречен).

Због свега тога награђено дело пре треба посматрати као роман с тезом, неку врсту поетичког обрасца како се у приповедном смислу треба односити према „непосредној прошлости“, како би рекао један од чланова жирија, него као уметничко дело којим се конфигурише сва драматичност и противречност нареченог историјског раздобља. У том смислу Пас и контрабас је наративно огледало идеолошких становишта жирија и Пешчаника. Основна становишта његовог приповедача неретко су она која припадају и његовом аутору, а ова монолитност пренета је и на јунаке. Неуверљиво, преко мита о мигрантима, приповедни ангажман пренет је и на светску позорницу, где би одређена паралела требало да се оствари између репресије Милошевићевог режима деведесетих година и оне у окупираном Ираку (споменут је и затвор Абу Граиб), што би можда и могло да функционише да је уметнички квалитетније обликовано. Но неолибералном соцреализму (или колонијалној књижевности, како ју је назвао С. Антонић) уметничка уверљивост није потребна. А без ње ни разговор о књижевности нема сврху.             

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *