Почетна / Колумне / Писма из Тамног вилајета – Пиштољ на чело

Писма из Тамног вилајета – Пиштољ на чело

Шта Метју Палмер и локална братија не могу да опросте Милораду Додику?

Aктивност Милорада Додика, речју Метјуа Палмера, опасна је, илегална, антидејтонска и антиуставна. Подстицај за Бакира Изетбеговића да послије одржане сједнице босанских ајатолаха и мухтара, тј. Предсједништва СДА најави кривичне пријаве против изабраних Срба на политичким и правосудним позицијама у БиХ и Републици Српској, те запрети „пиштољем прислоњеним на чело“. Посљедњих дана фебруара о том питању оглашавали су се и амбасадори Вијећа за имплементацију мира, ОХР, владине и невладине организације па и Жељко Комшић. Сви са истих позиција – Босна припада њима.

АНЕКС 4 Да ли би Милорад Додик, носилац најважније власти у БиХ, просто могао да из Босне испрати Инцка, Нелсона и поједине амбасадоре, уз образложење да у земљи у којој вјековима живе његови преци нема места за геополитичко разбојништво? Може ли им забранити улазак у земљу у којој он оличава најважнију власт? Не може – одговор је – јер БиХ и није држава већ државолика творевина, чији „интегритет“ и „сувереност“ зависе од других земаља. На том фону треба читати и ову мобилност западне дипломатије и политичке и вјерске квазиинтелигенције у Сарајеву која говори о српској агресији на Уставни суд, а прећуткује своје геополитичке интересе и паничан страх од Руса. Нису, разуме се, поменута дубока идентитетска питања ни колективни интереси у развоју босанског протектората. У тој сложеној ситуацији први озбиљан напор и јасан стратегијски циљ у борби за државност – која подразумијева пуну одговорност према властитом народу и народној републици, и амбицију да се све политичке одлуке које се тичу организовања народног живота доносе и спроводе у оквиру народних институција – након потписаног Дејтонског споразума учинила је Република Српска, вођена одлучношћу предсједника Милорада Додика.
Наравно уз велике отпоре јер, у формалном смислу, у „дејтонски“ организованој БиХ Република Српска је „само ентитет“ без монетарне суверености, без војске, оптерећена бесмисленим сарајевским институцијама. Ту су и заједнички устав и заједнички инструменти законодавне, извршне, судске, а посебно квазиуставне и квазиправосудне власти у виду разних институција (Уставни суд БиХ, ВСТС, Суд БиХ, Тужилаштво БиХ), потпуно недоступних институционалном надзору и контроли самим потписницима Дејтонског споразума и његовог анекса 4 – Устава БиХ.

ОСЈЕЋАЊЕ НЕЛАГОДЕ Чињеница је да сви напори предсједника Додика и његова политичка стратегија националне суверености на Западу изазивају осјећање политичке и историјске нелагоде јер, кроз Додика и Републику Српску, српски народ одлучно испољава дух који је кукавичка, недржавна, неолиберална Европа запамтила као најјачу манифестацију слободе и тежње за самосталним одлучивањем једног народа о својој судбини. Побуна против западног монструма који у име „људских права и моралних начела“, уз војну моћ НАТО-а разара државе, завађа и убија народе принципом минималних разлика а на територији коју насилно освоји намеће се као нужност и као дужност. Стремити ка НАТО-у може или неразумна кукавица или лудак. Не треба занемарити и теренске извођаче радова. Када је реч о Босни, на том задатку раде национални издајници, неоусташки бојовници и исламистички мутанти који својим агресивним иступима покушавају да увјере и свој и сусједне народе да се држава не исплати и да је најлакше наћи се под кишобраном великих сила. То што би то подразумјевало одрицање од идентитета и стварање уплашене генерације за коју ће слобода бити само садржај виртуелне стварности локалног рачунара, комуникације на друштвеним мрежама и живота с „минималцем“ у наредних пет вјекова – њих не брине.
Зато је Милорад Додик означен као непоправљива опасност. Односом према држави, одлучношћу да преузме одговорност и када то подразумева санкционисање или анатемисање, он баца светло на оне који борбу за државу идентификују с полтронским осмјесима у холовима Бјеле куће, Бундестага или Форин офиса, те фотографијама направљеним том приликом које су ту да створе илузију о важности и значају посла који „вођа“ обавља за своју земљу.

НАТО ЗНА КАКО Додик се не слика с генералним секретаром НАТО-а, западним амбасадорима, високим представником Инцком и неважним и безличним неолибералима. Разлог није тај што га они сматрају неважном фигуром већ што је цјелом својом политичком активношћу послао поруку да му то не значи и да постоје политички интереси које није спреман жртвовати зарад маркетинга. Овакав став увек повлачи и добро познати одговор – нападе кроз пропагандне билтене (они их зову мејнстрим медијима), и памфлете дежурних кербера из редова лажне опозиције. Специјални рат против националног интереса, западни владари представљају као мали политички сукоб с „једним човјеком“, наглашавајући његову несавршеност, измишљајући корумпираност, националистичку агенду и антиевропски радикализам. У том симулакруму пресудна је улога медија под НАТО контролом који најављују кораке правосудних институција и позивају их да раде „свој посао“. У преводу то значи направити такав амбијент у којем је склањање неподобних исправно и једино делотворно. НАТО зна како.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *