Почетна / Култура / ОД ПРАЗНИХ ДАНА ДО МУЗИЧКОГ ЦУНАМИЈА

ОД ПРАЗНИХ ДАНА ДО МУЗИЧКОГ ЦУНАМИЈА

Минулог лета све је било замрло, од почетка јула туристи и београдска публика нису могли да чују ништа од музике класичног жанра. Али зато, у већ давно познатом маниру недоговарања организатора концерата, после летње дијете почашћени смо обиљем музичких догађања, све у исто време

Као и сваке године Београд је и у 2019. добијао инјекције уметничке музике неплански и неорганизовано. Тако смо имали музички празне дане, али и нагомилавање концерата у једном дану. У лето је све замрло, од почетка јула туристи и београдска публика нису могли да чују ништа од музике класичног жанра. Али зато, у већ давно познатом маниру недоговарања организатора концерата, после летње дијете почашћени смо обиљем музичких догађања, све у исто време. Почетак октобра донео је фестивале саксофона (Saxperience), савремене музике (Међународна трибина композитора), светске музике (Тоdo Mundo) и БЕМУС, док су у то исто време отварали концертне сезоне САНУ, Коларац (Твој свет музике, Стенвејеве пијанистичке звезде) и Удружење музичких уметника Србије, уз концерте у другим салама у граду – почетак сезоне Београдске филхармоније и Народног позоришта. Разумемо да је време бербе најлепше време у години, али овакав музички цунами доводи до смањења публике на сваком концерту, јер, по законима физике, тело може бити само на једном месту у одређено време, сем ако љубитељи не примене астралну пројекцију да доскоче неодговорним менаџерима.

МУЗИКА СЕ САМООРГАНИЗУЈЕ Београд одавно нема организатора концертне сезоне. Од укидања „Југоконцерта“ и стварања ЦЕБЕФ-а, који се бави само БЕМУС-ом, класична музика се спонтано самоорганизује кроз фестивале и индивидуалне напоре уметника да сами себе доведу на сцену, да би презентовали своје програме, производе многих сати напорног рада и вежбања. Коларчева задужбина годинама тихо и стрпљиво гради своју мини концертну сезону (Твој свет музике), а ту је и нова пијанистичка сезона Стенвеја коју на новом клавиру Коларца организује Пиано ленд. Тако су се крајем године на сцени Коларца појавили највећи музичари данашњице, пијанисти Евгениј Кисин и Борис Березовски, као и виолиниста Шломо Минц. Березовски је наступио као солиста и диригент са оркестром Музикон, новим музичким фактором с којим треба озбиљно рачунати у Београду, од креативних вечерњих програма до пропаганде класичне музике у кафићима. Центар лепих уметности Гварнериус Јовице Колунџије, уз све финансијске проблеме који прате приватни центар оваквог профила код нас, наставио је лепу традицију концерата студената Факултета музичке уметности у серији ФМУ и Гварнериус награђују, а од ове године гостују и студенти музичких факултета из целе Србије.

ПЕДЕСЕТ СВЕЋИЦА НА ТОРТИ

Ансамбл Ренесанс је током целе године обележавао пола века од оснивања, програмима у којима смо чули и легендарне нумере, заштитни знак ансамбла, и нове програме (Музика у времену Да Винчија). Ренесанс је увек имао своју публику, а сада су то неки нови клинци, који с једнаким одушевљењем уживају у музици средњег века и ренесансе.

О БЕМУС-у 50+1 већ је било речи. Добар програм, одлични извођачи, мршава медијска кампања. Од самосталних фестивала поздрављамо упорност Предрага Госте да Фестивал ране музике на историјским инструментима одржава већ 14 година са занимљивим програмима и извођачима. ГитарАрт фестивал прославио је 20 година постојања, а обележио га је фантастичан концерт гитарског дуа Влатко Стефановски – Мирослав Тадић. Фестивал саксофона Saxperience je у свом шестом издању угостио врсне солисте, од Горана Тудора, преко Миланског квартета саксофона, младог грчког ансамбла Sax Nouveau итд. на велико одушевљење београдске публике. Фестивал контрабаса, скромно најављен, такође је знак да и маргинални инструменти могу бити у центру догађања. Честитке професору и врсном контрабасисти Слободану Герићу. Штета што се басисти нису удружили са World Music асоцијацијом Србије, која је три дана после Басоманије додељивала награду Војин Малиша Драшкоци, у знак сећања на колегу контрабасисту који је са Лалом Ковачевим поставио основе етно џеза и музике света код нас, док је у Европи та идеја била тек у повоју и пре него се искристалисала као музички покрет. Са Малишом Драшкоцијем сам наступала годинама (клавир и чембало) као и у ансамблу Ренесанс, а мало је недостајало да ме Малиша преобрати у џезерку, јер је тврдио да је то мој прави профил. Није много погрешио, јер и барок је импровизација као и савремени џез. World Music асоцијацију Србије из Јагодине неуморно и прегалачки води Оливер Ђорђевић, великим и значајним програмима с мало новца. Ентузијазам је овде keyword.
Крајем године изгубили смо колегу, пријатеља и вечитог заљубљеника у Београд, композитора Зорана Христића. Нека живе његове композиције.

ДОБРА ПРАКСА

Културни центар Београда наставља с фестивалима инструмената нетипичних за нашу културу, оргуља и чембала, с великим успехом код публике и сталним страхом од одбијања на конкурсима Града и Републике. Пројектно финансирање је дошло главе многим добрим идејама. Студентски културни центар постао је поново продужена и придружена сала ФМУ, а то се догађало и седамдесетих година прошлог века па је престало. Радује да студенти имају добар простор, осим јадне сале на факултету, да свирају и уживају.

МНОГО СЕ ПЕВАЛО Ове године се много певало, а издвојила бих јубиларни концерт тенора Зорана Тодоровића у Мадлениануму, на коме је заблистала наша нова певачка снага, сопран Евгенија Јеремић, добитница овогодишње награде Удружења музичких уметника за младог уметника, анђеоски глас на кога треба озбиљно рачунати. (И вашa критичарка је ове године заблистала, овенчана двема најзначајнијим наградама, Вуковом наградом и Наградом за животно дело тог истог удружења.) Много се певало, и у Мадлениануму и у организацији Народног позоришта, и на отвореном и у затвореном. Иако се нису договарали, сви певачки ансамбли су на крају наступа, или као бис, певали обавезну Напитницу из Травијате и помало офуцани О соле мио.
Сви су музичари једнаки, само су неки једнакији (опростиће ми Орвел). Иако већина дивних концерата у Београду пролази без медијске најаве и праћења, неки су баш ударно најављени. Челисткиња Јелена Михаиловић, алиас Jela Cello, наступала је с оркестром Pоwer Symphony Orchestra у Центру „Сава“ крајем новембра у концерту Потрага за магичним (електричним) виолончелом, који је најављен као тотална музика, аудио-визуелни спектакл, музичко путовање кроз космос и време. У то име су за време БЕМУС-а плаћене девојке гурале у руку посетиоцима Коларца на сваком концерту њену најаву. Има се, може се. Два дана пре Јеле самопрокламовани композитор Вељко Кузманчевић је на Коларцу реализовао концерт Лазарус, претходно пропраћен тешком артиљеријом медијске пропаганде типа „… симбиоза културног наслеђа једног народа и узвишености, феномен васкрснућа, незаустављивог нагона за животом. У стваралачком и уметничком смислу музика не сме да стане. Она увек има потребу да се поново рађа и настаје и у најтежим тренуцима – попут Лазара који у одсудном часу излази на бојно поље, попут умрлог пацијента који необјашњиво оживљава у медицини. Та потреба за рађањем и стварањем, то ускрснуће живота и душе кроз музику и уметност представља есенцију животне енергије, која коегзистира у вечности“. Шта рећи, а не заплакати. Уз дужно поштовање према поетским и медијским напорима за које су потрошена озбиљна средства, на ове концерте ваша критичарка из врло разумљивих разлога није отишла. И као што треба, као по жељи ваше критичарке, 2019. година се заокружује најлепшим страницама барокне музике на Коларцу: Баховим Божићним ораторијумом (Симфонијски оркестар и хор РТС са диригентом Бојаном Суђићем) и новогодишњим концертом барокне музике под свећама ансамбла за рану музику New Trinity Baroque.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *